Piše: Nebojša Jevrić
U kafani „Grupna terapija“ u Torontu, sedeći sa vozačima velikih kamiona uz rakiju, čuo sam priču o ukletoj kući.
Četiri godine kasnije, priča mi se sama pojavila iz nekog fajla kojem ne znam ime.
Bilo je trideset tri stepena kada sam se autobusom uputio u selo Žabari. Tu je nekada bio turski han, a okolo bare pune žaba. Turcima je smetalo žablje kreketanje pa su seljake terali da ih rasteruju. Od tada ih zovu Žabari. Deset kilometara od Topole. Kalauz mi je bio prijatelj koji priču zna.
Kuća je već godinama bila napuštena. Oko nje izrasla šikara. Pojavili se i šakali.
Kuća Nikovića.
Svi su bili polegali u kući Nikovića kad dvojica oficira zakucaše na vrata.
Kraj aprila 1941. Jugoslavija kapitulirala.
Otvori domaćin Mijale u belim sviticama.
Oficiri su nosili vojnički sanduk među sobom.
Uđoše bez pitanja, bez „Pomozi bog“.
Žurilo im se.
„U ovom sanduku je pukovska blagajna u zlatnim dinarima. Državne pare. Molimo te da ga negde skloniš. Neko će doći po njega. A ti ćeš tada dobiti svoj deo.“
Mijale proguta pljuvačku. Usta mu se osušiše.
Bio je oniži seljak, kosmat i po leđima, sastavljenih obrva i niskog čela.
Selo ga nije volelo. Imao je dve ćerke i sina – jedvačeka, jedinca. Samo njega je voleo.
Stalno se sa svima oko međaša parničio. Pa i sa popom, koji mu u kuću nije ulazio.
Kao što su došli, oficiri se i izgubiše u mraku izgubljenog rata.
Mijale uprti sanduk i s njim u šumu.
Potraja okupacija.
Pred sam kraj rata, opet u svitanje, oni isti oficiri na vrata.
Bez uniformi – u građanskim odelima, sa flašom rakije.
„Pomaže bog, domaćine!“
„Kojim dobrom?“
„Došli smo po ono što smo kod tebe ostavili.“
„Nit vas znam, nit vas poznajem, nit ste šta kod mene ostavili.“
„Je l’ tako?“
„Tako.“
„Ti beše imaš sina jedinca?“
„Imam.“
„Nećeš ga još dugo imati.“
Prođe pola godine, a onda iz mraka puče puška.
Jedvačeka, sina od nepunih petnaest, pravo u čelo.
Puče ta – i nijedna više.
Ni kerovi ne zalajaše.
Razbole se Mijale i pade u krevet.
Starija ćerka sa nekim mladim četnikom izbeže u Kanadu.
Mlađa osta u kući i dovede domazeta.
Rodi im se dete, ali ne daj bože nikom – mongoloid.
Požive neko vreme i ono umre.
Nebojša Jevrić: Urbane legende: Uzeo je harmoniku, a ona je sama počela da svira
Ostaše u velikoj kući – zidanici, najvećoj u selu, za vreme rata pravljenoj od državnih dukata – sami njih dvoje.
Poživeše i oni kratko. Odnese ih neka morija.
Sin druge ćerke u Kanadi, kad ga advokati pronađoše, odbi da primi nasledstvo.
Ima kompaniju za prevoz robe i svoje kamione.
Bila su u onih oficira dva sanduka dukata. Drugi odneše kod Miraša, u susedno selo.
Od Mijala pred kraj rata odoše kod Miraša.
„Mi došli po ono naše.“
„Dobro mi došli, ljudi, da mi brigu s vrata skinete.“
Otkova dve podnice i izvadi zlatne dinare.
„Ovo je za tebe, domaćine“, rekne jedan oficir i odvoji trećinu.
„To je državno. A državno drvo nikad posekao nisam, a ne pare da uzmem.“
Bio je u Bogomoljačkom pokretu i znao za reči vladike Nikolaja:
„Ne kradite državu jer ona nije samo vaša. Ona je svih onih koji su za nju poginuli. A krađa od mrtvog je najveći greh.“
Oficiri pozvaše dvojicu njegovih sinova, još dečaka.
„Skidajte kape!“
U kape im usuše zlatnike.
Prvi fotografi u Aranđelovcu bili su njih dvojica.
A turisti dolaze.
Zarađuju, kuće napraviše.
Izvor: Ekspres
