Demokratija zahteva novi, progresivni kapitalizam.
Usred još jedne izborne sezone, naš impuls da raspravljamo o američkoj demokratiji kroz jedno političko sočivo je razumljiv. Ali bilo bi nam bolje da uzmemo u obzir i drugo, blisko povezano pitanje: Koji ekonomski sistem služi većini ljudi?
Na jednoj strani ekonomske debate su oni koji veruju u uglavnom nesputana tržišta, na kojima je kompanijama dozvoljeno da aglomeriraju tržišnu moć ili zagađuju ili eksploatišu. Oni veruju da kompanije treba da maksimiziraju vrednost za akcionare, radeći sve što mogu da izvuku veći profit, jer veći profit služi opštem dobru.
Najpoznatiji zagovornici ove ekonomije usredsređene na akcionare sa niskim porezom/niskom regulativom, koja se često naziva neoliberalizmom, iz 20. veka, su Milton Fridman i Fridrih Hajek. Ovi ekonomisti dobitnici Nobelove nagrade su tu ideju uzeli izvan ekonomije, tvrdeći da je ovakav ekonomski sistem neophodan za postizanje političke slobode.
Bili su zabrinuti zbog rasta uticaja vlade nakon Velike depresije, kada je, pod uticajem Džona Mejnarda Kejnsa, država preuzimala nove odgovornosti za stabilizaciju privrede. U „Kapitalizmu i slobodi“, Fridman je tvrdio da su „slobodna tržišta“ neophodna da bi se osigurala politička sloboda. Hajekovim rečima, prekoračenje vlade bi nas dovelo na „Put ka ropstvu“.
Sada imamo četiri decenije neoliberalnog „eksperimenta“, počevši od Ronalda Regana i Margaret Tačer. Rezultati su jasni. Neoliberalizam je proširio slobodu korporacija i milijardera da rade šta hoće i gomilaju ogromna bogatstva, ali je takođe zahtevao visoku cenu: blagostanje i slobodu ostatka društva.
Politička analiza neoliberala bila je još gora od njihove ekonomije, sa možda još težim posledicama. Fridman i njegovi sledbenici nisu uspeli da shvate suštinsku karakteristiku slobode: da postoje dve vrste, pozitivna i negativna; sloboda činjenja i sloboda zaštite od štete. „Slobodna tržišta“ sama po sebi ne uspevaju da obezbede ekonomsku stabilnost ili sigurnost od ekonomskih hirovitosti koje stvaraju, a kamoli da dopuste velikom delu stanovništva da ispuni svoj potencijal. Vlada je potrebna da ispuni i jedno i drugo. Na taj način vlada širi slobodu na više načina.
Put ka autoritarizmu nije popločan time što vlada čini previše, već premalo.
Porast podrške populizmu, posebno ružnog nacionalističkog tipa, ima mnogo uzroka. Bilo bi previše pojednostavljeno to pripisati samo ekonomiji. Ipak, nije slučajno da populistički nacionalizam predstavlja ozbiljnu pretnju u zemljama poput Izraela, Filipina i Sjedinjenih Država, nego u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj, gde visokokvalitetno javno obrazovanje, jake naknade za nezaposlene i snažna javna zdravstvena zaštita oslobađaju građani od uobičajenih američkih zabrinutosti oko toga kako da plate školovanje svoje dece ili njihove medicinske račune.
Nezadovoljstvo raste na mestima koja se suočavaju sa nerešenim ekonomskim stresom, gde ljudi osećaju gubitak kontrole nad svojom sudbinom; gde se premalo radi na rešavanju nezaposlenosti, ekonomske nesigurnosti i nejednakosti. Ovo pruža plodno polje za populističke demagoge — koji su svuda u obilju. U Sjedinjenim Državama, ovo nam je dalo Donalda Trampa.
Stalo nam je do slobode od gladi, nezaposlenosti i siromaštva — i, slobode od straha. Ljudi koji imaju dovoljno da prežive nemaju slobodu – oni rade ono što moraju da bi preživeli. I moramo se usredsrediti na to da damo većem broju ljudi slobodu da ostvare svoj potencijal, da napreduju i da budu kreativni. Program koji bi povećao broj dece koja rastu u siromaštvu ili roditelja koji brinu o tome kako će platiti zdravstvenu zaštitu — neophodnu za najosnovniju slobodu, slobodu života — nije program slobode.
Štaviše, šampioni neoliberalnog poretka prečesto ne prepoznaju da je sloboda jedne osobe nesloboda druge – ili, kako je to rekao Isaija Berlin, sloboda za vukove je često značila smrt za ovce. Sloboda nošenja oružja može značiti smrt za one koji su ubijeni u masovnim ubistvima koja su postala skoro svakodnevna pojava u Sjedinjenim Državama. Sloboda da se ne vakciniše ili ne nosi maske može značiti da drugi izgube slobodu da žive.
Postoje kompromisi, a kompromisi su hleb i puter ekonomije. Klimatska kriza pokazuje da nismo otišli dovoljno daleko u regulisanju zagađenja; davanje više slobode korporacijama da zagađuju, smanjuje slobodu nas ostalih da živimo zdravim životom — a u slučaju onih sa astmom, čak i slobodu života. Oslobađanje bankara od propisa za koje su tvrdili da su preterano opterećujući stavlja nas u opasnost od pada potencijalno teškog poput Velike depresije 1930-ih kada je bankarski sistem implodirao 2008. Ovo je primoralo društvo da bankama obezbedi stotine milijardi dolara u najvećoj pomoći ikada. Ostatak društva suočio se sa smanjenjem svojih sloboda na mnogo načina – uključujući strah od gubitka kuće, posla i, uz to, zdravstvenog osiguranja.
Ponekad je očigledno kako treba napraviti ove kompromise: trebalo bi da ograničimo slobodu korporacija da iskorišćavaju radnike, potrošače i zajednice. Ponekad su kompromisi složeniji; kako ih proceniti je teže. Ali samo zato što su teški nije razlog da izbegavate da im se obraćate, da se pretvarate da ne postoje.
Neki slučajevi neslobode mogu koristiti društvu u celini, proširujući slobodu svih, ili barem većine građana. Stop svetla — koja mi ograničavaju slobodu da pređem raskrsnicu — predstavljaju dobar primer. Bez njih bi došlo do zastoja. Njihov upad u moju slobodu povećava slobodu svih nas — u fundamentalnom smislu, čak i moju slobodu.
Volstrit džurnal: SAD nude zamašan odbrambeni sporazum Saudijskoj Arabiji
Ovo rezonovanje se široko primenjuje. Ruska invazija na Ukrajinu nas je podsetila da nam je potrebna odbrana, ako želimo da se oslobodimo straha od štete koja dolazi spolja. Takođe nam je potreban novac da napravimo neophodna socijalna ulaganja za ekonomiju 21. veka — u osnovna istraživanja i tehnologiju, infrastrukturu, obrazovanje i zdravstvo. (Veliki deo uspeha zemlje proizilazi iz inicijalnog istraživanja obavljenog na našim univerzitetima, koji podržavaju država ili neprofitne firme.) Sve ovo zahteva prihod od poreza. A oporezivanje, kao što znamo, zahteva prinudu da se spreči da jedni koriste doprinose drugih.
Neoliberalni kapitalizam je tako propao u sopstvenom ekonomskom smislu: nije obezbedio rast, a kamoli zajednički prosperitet. Ali takođe nije uspeo u obećanju da će nas staviti na siguran put ka demokratiji i slobodi, i umesto toga nas je postavio na populističku rutu koja povećava izglede za fašizam 21. veka. Ovi potencijalni autoritarni populisti smanjuju našu slobodu dok ne ispunjavaju svoja obećanja, kao što ilustruje oblik anahronog kapitalizma koji nudi Tramp. Ukidanje Obamakera ili smanjenje poreza za milijardere i korporacije koje se delimično finansiraju povećanjem poreza za nas ostale smanjilo bi bezbednost, blagostanje i slobodu običnih Amerikanaca. Trampova prva administracija daje naslutiti kako bi druga mogla izgledati.
Postoji alternativa. Ekonomijom 21. veka može se upravljati samo kroz decentralizaciju, koja podrazumeva bogat skup institucija — od profitnih firmi do zadruga, sindikata, angažovanog civilnog društva, neprofitnih i javnih institucija. Ovaj novi skup ekonomskih aranžmana nazivam „progresivnim kapitalizmom“. Centralni su vladini propisi i javne investicije koje se finansiraju iz poreza. Progresivni kapitalizam je ekonomski sistem koji ne samo da će dovesti do veće produktivnosti, prosperiteta i jednakosti, već će nam pomoći da sve nas postavimo na put ka većim slobodama.
Džozef Stiglic je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine.Njegova nova knjiga je „Put ka slobodi:ekonomija i dobro društvo“.
Preveo za Žurnal: A.Ž.
Izvor: Vašington Poust
