Демократија захтева нови, прогресивни капитализам.
Усред још једне изборне сезоне, наш импулс да расправљамо о америчкој демократији кроз једно политичко сочиво је разумљив. Али било би нам боље да узмемо у обзир и друго, блиско повезано питање: Који економски систем служи већини људи?
На једној страни економске дебате су они који верују у углавном неспутана тржишта, на којима је компанијама дозвољено да агломерирају тржишну моћ или загађују или експлоатишу. Они верују да компаније треба да максимизирају вредност за акционаре, радећи све што могу да извуку већи профит, јер већи профит служи општем добру.
Најпознатији заговорници ове економије усредсређене на акционаре са ниским порезом/ниском регулативом, која се често назива неолиберализмом, из 20. века, су Милтон Фридман и Фридрих Хајек. Ови економисти добитници Нобелове награде су ту идеју узели изван економије, тврдећи да је овакав економски систем неопходан за постизање политичке слободе.
Били су забринути због раста утицаја владе након Велике депресије, када је, под утицајем Џона Мејнарда Кејнса, држава преузимала нове одговорности за стабилизацију привреде. У „Капитализму и слободи“, Фридман је тврдио да су „слободна тржишта“ неопходна да би се осигурала политичка слобода. Хајековим речима, прекорачење владе би нас довело на „Пут ка ропству“.
Сада имамо четири деценије неолибералног „експеримента“, почевши од Роналда Регана и Маргарет Тачер. Резултати су јасни. Неолиберализам је проширио слободу корпорација и милијардера да раде шта хоће и гомилају огромна богатства, али је такође захтевао високу цену: благостање и слободу остатка друштва.
Политичка анализа неолиберала била је још гора од њихове економије, са можда још тежим последицама. Фридман и његови следбеници нису успели да схвате суштинску карактеристику слободе: да постоје две врсте, позитивна и негативна; слобода чињења и слобода заштите од штете. „Слободна тржишта“ сама по себи не успевају да обезбеде економску стабилност или сигурност од економских хировитости које стварају, а камоли да допусте великом делу становништва да испуни свој потенцијал. Влада је потребна да испуни и једно и друго. На тај начин влада шири слободу на више начина.
Пут ка ауторитаризму није поплочан тиме што влада чини превише, већ премало.
Пораст подршке популизму, посебно ружног националистичког типа, има много узрока. Било би превише поједностављено то приписати само економији. Ипак, није случајно да популистички национализам представља озбиљну претњу у земљама попут Израела, Филипина и Сједињених Држава, него у Шведској, Норвешкој и Данској, где висококвалитетно јавно образовање, јаке накнаде за незапослене и снажна јавна здравствена заштита ослобађају грађани од уобичајених америчких забринутости око тога како да плате школовање своје деце или њихове медицинске рачуне.
Незадовољство расте на местима која се суочавају са нерешеним економским стресом, где људи осећају губитак контроле над својом судбином; где се премало ради на решавању незапослености, економске несигурности и неједнакости. Ово пружа плодно поље за популистичке демагоге — који су свуда у обиљу. У Сједињеним Државама, ово нам је дало Доналда Трампа.
Стало нам је до слободе од глади, незапослености и сиромаштва — и, слободе од страха. Људи који имају довољно да преживе немају слободу – они раде оно што морају да би преживели. И морамо се усредсредити на то да дамо већем броју људи слободу да остваре свој потенцијал, да напредују и да буду креативни. Програм који би повећао број деце која расту у сиромаштву или родитеља који брину о томе како ће платити здравствену заштиту — неопходну за најосновнију слободу, слободу живота — није програм слободе.
Штавише, шампиони неолибералног поретка пречесто не препознају да је слобода једне особе неслобода друге – или, како је то рекао Исаија Берлин, слобода за вукове је често значила смрт за овце. Слобода ношења оружја може значити смрт за оне који су убијени у масовним убиствима која су постала скоро свакодневна појава у Сједињеним Државама. Слобода да се не вакцинише или не носи маске може значити да други изгубе слободу да живе.
Постоје компромиси, а компромиси су хлеб и путер економије. Климатска криза показује да нисмо отишли довољно далеко у регулисању загађења; давање више слободе корпорацијама да загађују, смањује слободу нас осталих да живимо здравим животом — а у случају оних са астмом, чак и слободу живота. Ослобађање банкара од прописа за које су тврдили да су претерано оптерећујући ставља нас у опасност од пада потенцијално тешког попут Велике депресије 1930-их када је банкарски систем имплодирао 2008. Ово је приморало друштво да банкама обезбеди стотине милијарди долара у највећој помоћи икада. Остатак друштва суочио се са смањењем својих слобода на много начина – укључујући страх од губитка куће, посла и, уз то, здравственог осигурања.
Понекад је очигледно како треба направити ове компромисе: требало би да ограничимо слободу корпорација да искоришћавају раднике, потрошаче и заједнице. Понекад су компромиси сложенији; како их проценити је теже. Али само зато што су тешки није разлог да избегавате да им се обраћате, да се претварате да не постоје.
Неки случајеви неслободе могу користити друштву у целини, проширујући слободу свих, или барем већине грађана. Стоп светла — која ми ограничавају слободу да пређем раскрсницу — представљају добар пример. Без њих би дошло до застоја. Њихов упад у моју слободу повећава слободу свих нас — у фундаменталном смислу, чак и моју слободу.
Волстрит џурнал: САД нуде замашан одбрамбени споразум Саудијској Арабији
Ово резоновање се широко примењује. Руска инвазија на Украјину нас је подсетила да нам је потребна одбрана, ако желимо да се ослободимо страха од штете која долази споља. Такође нам је потребан новац да направимо неопходна социјална улагања за економију 21. века — у основна истраживања и технологију, инфраструктуру, образовање и здравство. (Велики део успеха земље произилази из иницијалног истраживања обављеног на нашим универзитетима, који подржавају држава или непрофитне фирме.) Све ово захтева приход од пореза. А опорезивање, као што знамо, захтева принуду да се спречи да једни користе доприносе других.
Неолиберални капитализам је тако пропао у сопственом економском смислу: није обезбедио раст, а камоли заједнички просперитет. Али такође није успео у обећању да ће нас ставити на сигуран пут ка демократији и слободи, и уместо тога нас је поставио на популистичку руту која повећава изгледе за фашизам 21. века. Ови потенцијални ауторитарни популисти смањују нашу слободу док не испуњавају своја обећања, као што илуструје облик анахроног капитализма који нуди Трамп. Укидање Обамакера или смањење пореза за милијардере и корпорације које се делимично финансирају повећањем пореза за нас остале смањило би безбедност, благостање и слободу обичних Американаца. Трампова прва администрација даје наслутити како би друга могла изгледати.
Постоји алтернатива. Економијом 21. века може се управљати само кроз децентрализацију, која подразумева богат скуп институција — од профитних фирми до задруга, синдиката, ангажованог цивилног друштва, непрофитних и јавних институција. Овај нови скуп економских аранжмана називам „прогресивним капитализмом“. Централни су владини прописи и јавне инвестиције које се финансирају из пореза. Прогресивни капитализам је економски систем који не само да ће довести до веће продуктивности, просперитета и једнакости, већ ће нам помоћи да све нас поставимо на пут ка већим слободама.
Џозеф Стиглиц је добитник Нобелове награде за економију 2001. године.Његова нова књига је „Пут ка слободи:економија и добро друштво“.
Превео за Журнал: А.Ж.
Извор: Вашингтон Поуст
