Пише: Ђорђе Матић
У вријеме осамдесетих година, у тој уистину златној, без обзира на то колико у исто вријеме и кризној епохи града Загреба, један дио младог свијета, онај умјетничкији, скупљао се и на Цвјетном тргу. Главно мјесто заустављања и окупљања било је дуж ниског зида са жељезном оградом иза које је црква. Звучат ће данас фрапантно, али нисмо се углавном ни питали која и каква је то црква. То ће неки од нас сазнати тек касније. Док смо сједили леђима ослоњени о ограду и гледали према остатку трга, једино што је ометало комплетан видик била је биста коју смо гледали с леђа. Споменик Петру Прерадовићу. Овај аустријски генерал и, како му хрватски извори редом тепају, један од најзначајнијих пјесника хрватскога романтизма већином нас тада није занимао, а и да јест, схватили бисмо као и с готово свим појавама овдје да атрибуције и описи нису тако једноставни.
Огледни примјер асимилације
Петар Прерадовић рођен је у подравском, кајкавском селу, близу Ђурдјевца, готово на самој данашњој граници с Мађарском, што је тада било све дио исте државе, дакако, Аустријског царства. Рођен је и као Србин, у марту 1818., из типичне гренцерске, граничарске војне фамилије с неколико грана истог презимена и с дугом традицијом служења Царевини. Неки су чак добили и титуле (угарске, и руске штовише) па су се писали „Де Прерадовицх“. Грана којој је припадао наш пјесник је из Грубишног поља, мјеста с јаком српском присутношћу. Његов је пут типичан за добар број Срба овдашњих из тога времена: њемачко образовање, затим војни позив, војна академија, чин. Да би се то постигло, да би се напредовало, војно и грађански, у сваком правцу и погледу, као и за многе значајне личности Аустрије из најразличитијих области дјеловања, не само за Србе него и, нарочито, Жидове (сјетимо се генијалног композитора Густава Махлера), нужан дио тога пута била је точка промјене и ријеч од које ево стрепимо и данас – асимилација. Хрватски извори тако редом означавају да током школовања у Wиенер Неустадту (илити Бечком Новом Месту) млади кадет Прерадовић „прелази на католицизам”. Истина је да се сам чин апостазе, односно конверзије, никада није догодио, него су питомци по аутоматизму уписивани као католици, с типичном бирократском аустријском „кваком” – на властити захтјев могли су административно промијенити конфесију и вратити првобитну. То је онај облик лажне слободе који у разним облицима постоји и данас. Прерадовићев католицизам је огледни примјер асимилације: неђељом на мису с криегсколегама, помало одбијање од властитих традиција и вјере, живот далеко од куће. За разлику од насилног турчења које сви знамо из Андрићевог романа, у Аустрији је десрбизација и унијаћење односно покатоличење ишло перфидније, спорије и готово невидљиво.
Још јачи и значајнији фактор промјене био је културни, прије свега језички. За осам година школовања, а касније службовањем, најприје по Италији, у Милану, Прерадовић је заборавио не само своје поријекло и вјерску припадност, него је, фасцинантно за будућег класика националног романтизма, умало заборавио и рођени језик. Покатоличење је једно, али поњемчивање је био процес много јачи. Писац једне од најпознатијих ода нашем језику, иронично, написао је своје прве стихове на њемачком језику.
Судбоносни сусрети
У овдашњим биографијама говори се о кључном сусрету с Иваном Кукуљевићем Сакцинским као зачецима властите свијести о националном, хрватском, односно (јужно)славенском ослобођењу и развијању идеја националног романтизма у склопу тадашњег Илирског покрета, али и као моменту кад се Прерадовић „враћа” националној, заправо хрватској, култури и одлучује писати на материњем језику. Прескаче се ту редовито још један сусрет – онај за вријеме прекоманде у Задру, познанство са Шпиром Димитровићем, такођер Србином, Далматинцем из Бенковца, и попут Прерадовића једнако тако аустријским официром. Нажалост, изгледа, и тек с нешто мало мање слабим познавањем нашег језика. Како год, након тога Прерадовић уистину и пише прву пјесму на хрватском, објављену 1843. у листу „Далматинска зора” – пјесму насловљену „Посланица Шпири Димитровићу”.
Гренцерски усуд
Иако је послије тога сусрета објављивао суставније, поезију, чак и драмски текст и два недовршена епа (!), преводио с њемачког и на њемачки – Прерадовић је био полиглот – заправо би се могло рећи да је све то, колоквијално речено, „лук и вода”. Он се више бавио војном каријером него поезијом и догурао је до генералског чина, што за потомка оца Србина и подофицира, обичног заставника, није мала ствар. О томе да је од самога цара Фрање Јосипа добио и племство, па се његови потомци до данас пишу „Von Preradovich”, да и не говоримо.
Тешко да има за правог пјесника реченице која је више понижавајућа од сљедеће, како је бесловесно и невољно комично наводи једна од тупавих данашњих хрватских биографија: Прерадовић се бавио књижевношћу „колико му је допуштала часничка служба (генералски чин)”.
Ваљда је развидно одмах у чему је проблем овдје. Пјесник бити јест позив који иде изнад свега другога, понекад и изнад живота самога. Сам Мирослав Крлежа, неумољив као и увијек, прецизно је то осјетио код Прерадовића, па још додатно из идеолошке позиције којој је свијет гренцерског генерала био све само не драг. Крлежа се неколико пута немилосрдно очитовао о њему, једном чак и кроз Назорове ријечи!, изговорене „интимно, у четири ока”. Ту назива Прерадовића „најиспразнијим версификатором” и у два текста написана у невјеројатном распону од педесет година, и 1918. и 1968., у двије државе и два система, пита што ће нам уопће годишњица аутора – „типичног гренцерског оберлојтанта” – и с гађењем спомиње његове „дилетантске пјесме”.
Крлежа је за нијансу престрог. Прерадовић, какав год био, јест написао макар један фантастичан, непролазан двостих, у својој најпознатијој пјесми „Роду о језику”:
“О језику, роде, да ти појем,
О језику милом, твом и мојем!”
И написао је макар једну строфу из друге, још славније варијације, с алитерацијама које учи сваки ђак код нас већ стољеће, ону из пјесме „Језик рода мога”:
„Као вјечно море сиње
У крету си гипком, лаком,
Подаје се даху сваком,
И мрешка се и пропиње,
(Каква моћ је вјетра кога) –
Зуји, звечи, звони, звучи,
Шуми, грми, тутњи, хучи –
То је језик рода мога!”
Што би се рекло – мање од неких већих, више од неких потпуно заборављених.
Симболички тријумф етномимикрије
Откуд онда, можемо се питати, толики култ Петра Прерадовића овдје?
Ствар је, као и с већином појава у нас, најприје политичко-идеолошке и етно-националне природе. Крлежа пише у истом тексту да „Никада овај генерал није ни једампут изустио хрватско име, јер се није ни осјећао Хрватом” и додаје, заправо за нас данас интригантно, да је Прерадовић више говорио „Ники Бартуловићу и компанији” – што је опаска која би заслужила посебан есеј.
Ни ово с изјашњавањем о припадности није наиме истина: педантни истраживач нашао је два цитата у аутобиографским цртицама у којима Прерадовић пише и овако: „Премда смо се као Хрвати имали ради” и „Нас неколико частника Хрвата”…
Петар Прерадовић стекао је у прошлих сто година истакнуто мјесто у хрватској хисториографији и институционализираној култури због два разлога: да, он је био истакнута личност главних токова и идеолошких формација унутар хрватског народа и хрватске политичке мисли и тенденција у 19. вијеку, од илиризма, панславенства, јужнославенства, аустрославенства (не заборавимо – као интринзично антисрпског, или точније речено – антисрбијанског, што ће се 1914. показати у катаклизмичним размјерима), и тако даље, али и на линији настајања сувремене хрватске нације као заједнице базиране на принципу етницитета, што је поново другачија ствар. Из тога и најважније. Најпростије речено: он је, да се поиграмо ријечима, „метафора миметике” – Србин из Хрватске који је промијенио нацију. Укратко: симболички тријумф похрваћивања и етничке асимилације.
„Повратак“ у српски корпус
Ако се великим временским скоком вратимо у много ближе вријеме, баш оно с почетка, кад смо се скупљали пред Прерадовићевим спомеником на тргу који, иако га сви зову Цвјетни, носи заправо његово име, или се пак пребацимо у вријеме одмах потом – у којем је разликовање по ономастици почело бити кључ опстанка овдје, неки од нас могу и искуствено измјерити размјере тога процеса на разини гдје ствари постају базичне и сурове. За разлику од много маркиранијих презимена наших људи, нетко од домаћих Срба с презименом Прерадовић, а било их је сва сила, па још ако је имао и какво „неутралније” име, каква су се давала у социјалистичком времену, тај се могао у лоша времена сасвим добро сакрити. До те мјере је име Прерадовићево интегрирано у хрватску националну културу, асоцијативно и реакцијом, поготово од тренутка кад је завладала ексклузивистичка етничка парадигма.
Занимљиво, кад су се почеле оснивати организације Срба у Хрватској, након распада заједничке земље, Прерадовић је, слично као и Боројевић, прибројен галерији значајних Срба. Но тај је однос, доима се, увијек остао понешто неискрен и нелагодан, да не кажемо подијељен. „Мисија” је и овдје успјела – Прерадовићем се, институционално гледано, више диче Хрвати него Срби, како год то изгледало и дјеловало. Прије двије године, 18. августа 2022. навршило се стотину и педесет година како је у Бечу умро Петар Прерадовић. Седам година касније његови остаци пренесени су у Загреб и данас леже у мирогојским аркадама. То је обљетница важна из много разлога. Не сасвим искрена, ни сасвим природна, ни с једне стране, али свеједно важна. Нама макар као наук.
Извор: П- Портал