Орфичко питање у темељу је универзалног певања и мишљења. На том трагу, требало би позиционирати лирски глас Милорада Дурутовића и установити на који се аспект овог питања наставља његова поезија
Имајући у виду есеј „Орфеј, Еуридика, Хермес” теоретичарке Елзе Будеберг, можда можемо констатовати да је песник у интензивном дијалогу управо са Рилкеом, ако се има у виду не само да преводи невидљиве (црне) особине Ероса у поље песнички видљивог, већ и да је немачки песник у Еуридици видео „унутрашње умирање”: „Бол везан само за његово [Орфејево] Ја чини га слепим за нов простор који окружује Еуридику, у који је ушла ‘стрпљива и нежна’ […] има се осећај да се Еуридици наноси неправда тиме што јој Орфеј још једном прилази зовући је и захтевајући. Она је већ била ‘пуна своје велике смрти / толико нове за њу’”. Најпре, ако песник извлачи на видело тамни валер воље за животом, он имплицитно указује на то да је само његово певање скопчано са својеврсним белим Танатосом илити позитивним, иоле смисленим аспектом нагона за умирањем. Због тога Дурутовићев лирски јунак не упада у заблуду Рилкеовог Орфеја, јер, за разлику од њега, он, будући свестан боли која није везана само за његово Ја, већ и за Еуридику и свет у коме се налази, не чини неправду и у вољи за умирањем види животно и песничко зрење, налик на Аугустиново поимање „о многим ‘смртима’ које треба умрети на разним ступњевима живота”.
Сложеност песничке оптике Милорада Дурутовића врхуни се батајевским концептом Ероса, који афирмише смрт као „’прекид’ овог индивидуалног дисконтинуитета кога се тескобно држимо”. Не би ли се превазишао црни Ерос живота, којем би одговарао дисконтинуитет, прихвата се Танатос као могућност континуитета. „Тако нас страст води патњи, јер је она само на изглед трагање за складом који зависи од случајних околности”, како каже Батај, дефинишући еротизам. У закључку француски есејиста поентира да поезија „води истој тачки којој и сви облици еротизма, јединству, међусобном прожимању посебних предмета. Она нас води смрти, и, преко смрти, континуитету: поезија је вечност.” Не би ли дошао до здравог нагона за животом, субјект, дакле, мора да прође кроз црни Ерос који са њим чини јединство, али и да се суочи са свим странама Танатоса са којим је апсолут Ероса скопчан.
Имагинацијску представу Ероса и Танатоса Дурутовић је опредметизовао и интензивирао песмом „Рођендан”, која је посвећена Власти Младеновићу: „Данас је мој рођендан, / и мога брата близанца / што поживје читав један дан. // Читав један дан!? // Као лептир, / као лептир. // Мир души његовој, / а мени живот, / и пјесма израсла / умјесто крила”. Танатос је у уметности приказиван како носи лептира, тако да у црном Еросу можемо потенцијално препознати његовог брата близанца у обличју кратковеког лептира. С обзиром на то да је лирски субјект жив брат Танатос, њему, с обзиром на претпоставку да је бели, преостаје утеха крилате песме која извире из братовљеве смрти. На тај начин је кроз неколико ефектних и елиптичних стихова скицирано свејединство еротизма и смрти које твори саму поезију.
С друге стране, једна од најуспелијих песама под насловом „Руке”, која у фусноти даје шире објашњење, почива на сличном поретку: „Баба моја Вукосава / када би чула да неко / псује Бога / стављала би руке / преко својих уста”. Псовање Бога било би једна од манифестација црног Ероса, али свест и делање баба Вукосаве да покрије своја уста могу да се осмотре као рефлексно, али нужно, испољавање стида пред чином псовања. Њене руке на устима су противтежа белог Танатоса отелотвореног песмом „Руке” као видом додатног културног делања. Баба се, покривајући уста, истовремено и штити како се каже у напомени, али и стиди за оне који стид немају, не остајући имуна над срамоћењем Бога, али и постајући пример унуку у песми „Телепатске везе”: „ја се претварам у баба Вукосаву / и прекривам дланом своја уста. / У себи кажем: / Ћути. / Ако већ причаш, / Твоја ријеч нека буде / као пјесма”. Прекривањем устију као да се магијски поништавају речи псовки, а једини говор који може да се томе супротстави јесте дакако снага песме. Бели Танатос виђен као реч која ће бити песма требало би, дакле, да репрезентује смрт оним речима којима је опсован Бог и отуда се афирмише у смисао.
Гномичност стихова, поетика досетке, неретки обрти и згуснутост исказа у песмама Милорада Дурутовића одлика су не само његовог односа према песницима које имплицитно или експлицитно зазива (Миодрагу Павловићу, Васку Попи, Новици Тадићу), већ и неоходности да буде јасан у свету црног Ероса, који као да не трпи фигурални говор. Песник се и отворено изјаснио поводом својих стихова, у маниру Тадеуша Ружевича: „Лирски жар смиривао сам наративном хладноћом, избјегавањем финих музичких нота, високих метафора, метричког склада. Било би одвећ бљутаво и гротескно да свијет зла и ужаса описујем лирски, па и политички коректно, или да нечему што је узвишено само по себи, сам још додам нешто пјеснички узвишено.” Међутим, песник успева да естетизује поезију кроз иронијску перспективу, снажне антиномије, упечатљиве, а неретко и потресне песничке слике, као и лајтмотиве, посебно из орнитолошког регистра.
Кроз пет циклуса са неуједначеним бројем песама, Дурутовићев лирски јунак, такозвани Псеудо Орфеј како се открива на почетку, не покушава да изведе ни себе, а ни Еуридику из подземља јер су они у његовој оптици живи, окружени пример(ц)има црног Ероса. Најпре Еуридикина смрт, па и Орфејев силазак, могу бити потрага за белим Танатосом као уметничком противтежом која осмишљава живот. Рилкеовски говорећи, Еуридика, а додајмо и Орфеј, имају право да се окрену „великој смрти”, јер она може да буде новум којим треба кренути ка свом Ја, љубави, друштву, заједници, народу и коначно свету. У песми „Митра” професорка Митра Рељић сваког пролећа обилази метохијска гробља, ритуално се сагиње као на светом месту и уписује у свеску на ком месту више нема гроба. Тако је оно чега више нема ипак остало у сфери видљивог, а професорка се попут Орфеја окренула мртвима, тј. гробовима, да би учинила смисленим управо њихово умирање које је оскрнављено делањем црног Ероса.
„Дом за птице”, „Стварно љубавна пјесма”, „Евина кружница”, „Нојеви потомци” и низ песама о томе како се правилно једе наранџа, забада нож у леђа, поступа са женом и живи у свету, уз већ истакнуте песме, афирмишу и препоручују поезију Милорада Дурутовића као посебну и специфичну у контексту не само актуелне песничке продукције, већ и орфичког питања. Његов песнички глас, наиме, пружа прилику за теоријско проширење овог проблема, које омогућује примену батајевског свејединства на план индивидуалног и колективног прожимања. То је, најпосле, кохезивна нит читаве песничке књиге у којој се различите манифестације црног Ероса преводе у бели Танатос колико појединца, толико и света за који он, ипак, није слеп.
Јелена Марићевић Балаћ
