Пише: Филип Мириловић
Амерички предсједник Доналд Трамп озбиљно се окомио на Антифу. И док се његова администрација обрачунава са антифашистима и настоји да их прогласи терористима, популистички режими и десничарске групе широм свијета користе прилику да Антифу, односно антифашисте, прикажу као фашисте који ударају директно на слободу говора и својим насилним акцијама наводно подривају демократске поретке широм свијета.
Шта је заправо Антифа и како је дошло до тога да се антифашисти проглашавају фашистима?
Шта је Антифа?
Антифа је скраћеница од ријечи “антифашиста” и не односи се на једну организацију. То је кровни термин који обухвата децентрализовани љевичарски покрет широм свијета чији чланови своје активности заснивају на антифашизму и антинацизму, односно борби против екстремне деснице у модерном добу. Покрет је састављен од аутономних група и активиста без централизоване структуре и формалног вођства, а активности које спроводе варирају – од политичког активизма и мирних протеста, до појединих случајева када су коришћене насилне методе.
Коријени Антифе сежу до политичких прилика у Њемачкој двадесетих година прошлог вијека, односно периода Вајмарске републике (1919–1933). Ова крхка творевина настала након Првог свјетског рата није успјевала да обезбједи и сачува конзистентну власт. У тој дубокој друштвено-политичкој кризи почеле су да ничу разне екстремно десничарске организације, које су кулминирале успоном нацизма. Паралелно са успоном деснице настајале су и различите лијево оријентисане, комунистичке, социјалистичке и анархистичке организације које су се организовано супротстављале нацистима. Антифа у Њемачкој брутално је уништена 1933. године, након што су Нацисти послије паљења Рајхстага преузели потпуну власт.
Антифа је значајну улогу одиграла у Шпанском грађанском рату (1936–1939), гдје се широки фронт антифашистичких организација борио против фашистичке диктатуре генерала Франциска Франка. У деценијама након Другог свјетског рата фашизам је био истребљен у Европи (изузев Шпаније и Португала донекле), екстремна десница маргинализована, а социјалисти и комунисти били на власти у неким државама – стога је Антифа као покрет пацифизирана.
У каснијим деценијама прошлог вијека, нарочито од 1970-их и 1980-их година, Антифа је доживјела обнову у неким европским земљама, као одговор на појаву неонацистичких и супремацистичких група, посебно у Њемачкој и Великој Британији.
Међутим, постоје разлике између историјске и савремене Антифе, прије свега у структури, идеолошком фокусу, али и самом контексту у оквиру кога дјелују. Историјска Антифа је више била организована кроз политичке партије, синдикате и формалне организације, док је савремена Антифа децентрализована и базира се на мрежи аутономних група. Даље, историјска Антифа имала је јасну идеолошку основу у социјализму и комунизму, док савремене групе укључују разне љевичарске тенденције усмјерене на борбу против екстремне деснице, расизма, неофашизма и других облика дискриминације, укључујући права мањина и LGBTQ+ заједнице. На крају, историјска Антифа је првенствено дјеловала у Европи, док савремене групе дјелују глобално, посебно у САД, као одговор на савремене облике десничарског екстремизма и социјалне неправде.
Увод у демократију: Несагласје није исто што и криза, осим у диктатурама
Трамп против Антифе
У Сједињеним Америчким Државама Антифа постаје видљивија раних 2000-их година, у виду децентрализованих група које се активно боре против расизма, фашизма и десничарског екстремизма. Међутим, у етар улази након Трампове прве побједе на предсједничким изборима 2016. године и ултрадесничарског скупа у Шарлотсвилу 2017. године, када је дошло до сукоба између десничара (окупљених у знак протеста због уклањања статуе конфедерацијског генерала Роберта Лија) и контрадемонстраната.
Послије нереда који су избили у САД због убиства Џорџа Флојда 2020. године, самопроглашени Антифа активиста Мајкл Рајнол убио је члана ултрадесничарске групе из Портланда. Тајлер Робинсон, младић који је извршио атентат на конзервативног активисту Чарлија Кирка, одмах је доведен у везу са Антифом, између осталог и због натписа на чаурама које је користио, “хеј, фашисто, хватај” и стиховима легендарне пјесме италијанских партизана Bella Ciao, незваничне химне Антифе. Међутим, иако неке Антифа групе користе насилне методе, поменути инциденти се односе на самопроглашене активисте за које никада није утврђено да припадају некој формалној организацији.
Међу америчким десничарима широко је заступљена теорија да љевичарска мрежа предвођена Антифом покушава да поткопа САД, слободу говора и право на ношење оружја. Тражећи унутрашњег архинепријатеља својој популистичкој и крајње конзеративној владавини, Трамп Антифу назива “болесном и опасном радикално лијевом катастрофом” и поспјешује теорију завјере да Антифа стоји на путу његовог сна – “make America great again”. Према писању “Гардијана”, од 1975. године до данас, у САД је забиљежено скоро седам пута више напада са смртним исходом који се приписују десним него лијевим екстремистима.
Али ако Антифа не постоји као организација, већ представља глобални покрет окупљен око исте идеје, да ли су онда и самопроглашени појединци који прибјегну насилним методама, укључујући атентате, представници Антифе? Наравно да не. Како пише “Гардијан”, Еуропол у свом извјештају о тероризму за 2024. годину не користи термин Антифа, већ наводи насилне инциденте “љевичарских и анархистичких екстремиста”.
Ипак, Трампова администрација се не слаже са тим. У саопштењу Стејт департмента из средине септембра наводи се да ће припадници насилних Антифа група из Њемачке, Италије и Грчке – Антифа Ост, Неформалне анархистичке федерације/ Међународног револуционарног фронта (ФАИ/ФРИ), Револуционарне класне самоодбране и Оружане пролетерске правде бити означени као “посебно одређени глобални терористи”.
На Трампов позив у борбу против антифашиста одговорили су Виктор Орбан, већинска партија у холандском парламенту, као и једна екстремно десничарска група у Европском парламенту.
Ослобођење Скопља, улицом Адема Демаћија: Аљбин Курти против Друге македонске ударне бригаде
Антифа код нас
Историјски гледано, Антифа у Србији, односно Југославији, почива на тековинама Народноослободилачке борбе. Та Антифа била је окупљена око Комунистичке партије Југославије. Иако се на постјугословенском простору често истиче “антифашистичка традиција”, друштвено-политичка дешавања у протекле три деценије не иду јој баш у прилог. Савремена Антифа у Србији и на Балкану генерално, није ни приближно иста као америчка или Антифа у појединим европским државама попут Њемачке и Грчке.
Успон националистичких тенденција, самим тим и јачање деснице, као и историјски ревизионизам који се спроводи већ више од двије деценије у великој мјери су маргинализовали Антифу, поготово као неформалну мрежу љевичарских организација, синдиката, група и иницијатива. Тако је данас, нажалост, званично заступљена реторика о два антифашистичка покрета, а звијезда петокрака изједначена са кокардом. Десничари, укључујући онај екстремни дио у коме се многи не либе да приграбе елементе фашизма, много су организованији и уједињенији него лијеви спектар. Добар примјер томе су скупови које организује екстремна десница, попут помена квислингу Милану Недићу – одговор антифашиста у виду контраскупа углавном је скроман или никакав.
Љевичарска мрежа у Србији, сем интелектуалаца окупљених око неколицине факултета, малобројна је и раштркана на више мањих социјалистичких и анархистичких организација и покрета, које нити су видљиве, нити имају неке запаженије активности. Изузев појединачних примјера попут организација које се залажу за социјалну правду, љевичарска мрежа у Србији никада није еволуирала у значајнију покретачку снагу у друштву.
Како се код конзервативних режима Антифа одомаћила као “лијева пошаст”, тако су и прорежимски медији више пута писали да Антифа контролише “блокадере” у Србији. Аргумената за ово, наравно, нема, а поменути медији везу између студентских блокада и Антифе виде у спорадичним графитима и неколицини социјалистички настројених професора са Филозофског факултета.
Трампова администрација и њени европски сљедбеници могу прогласити терористима појединачне организације, али не могу уништити Антифу јер она не постоји као организација. Антифа је глобални покрет заснован на идеји и сваки појединац, антифашиста, може бити Антифа.
Извор: Време
