Пише: Маја Вукадиновић
Постоји узнемирујући тренутак у филму „У зениту сунца“ Ренеа Клемента, заснованом на роману „Талентовани господин Рипли“ Патрише Хејсмит, када Том Рипли размишља о убиству које је управо починио. Он седи, с чашом вина у руци, које лагано пијуцка. У фокусу кадра су глумчеве очи, хладне и сивкасте, а поглед празан.
То су очи Алена Делона, захваљујући којима је преко ноћи постао филмска звезда. Често описиван као „мушка Брижит Бардо“, згодни Француз рођен у предграђу Париза, са само двадесетпет година понео је незваничну титулу најзаводљивијег мушкарца на филму.
И сада, када таласи туге због његовог одласка у 89. години преплављују друштвене мреже, најчешће се могу прочитати коментари: „велики заводник“, „највећи лепотан и шмекер“, „глумац кога су жене обожавале“…
Делон је, нема дилеме, представљао икону шездесетих и седамдесетих и највише поштовалаца имао је међу генерацијом која памти његов блистави деби у филму „Роко и његова браћа“ Лукина Висконтија (1960) и онима који воле европски филм. Камера га је од самог почетка обожавала.
Мада се о Делону одувек говорило као о једном од најлепших, ако не и најлепшем глумцу у историји филма, он није освајао филмске сцене искључиво изгледом. Умео је да буде лежеран и софистициран, а имао је нешто мистериозно у погледу и начину на који се кретао, као мачка, скривајући праве намере испод привидног мира, што му је омогућавало да с подједнаком уверљивошћу глуми и рањиве мушкарце и хладнокрвне убице.
Умео је да пренесе емоције чврстих момака и бриљира у криминалистичком жанру, али и у причама о тешком животу радничне класе. Неки су ову изражајност и убедљивост приписивали тешком детињству, одрастању у хранитељској породици и везама са француским подземљем, али било како било, Делон је заиста поседовао недокучиву харизму префињеног али опасног момка са асфалта.
Популаран када и холивудске звезде Пол Њумен и Роберт Редфорд, које су такође пратили епитети везани за лепоту, носио је потпуно другачију вибрацију. Као такав, блистао је пре свега у Европи и био најплаћенији глумац у историји француског филма, носилац „Легије части“ и награде Цезар. Мада је радио за МГМ студио у Холивуду, никада се тамо није етаблирао.
Бирали су га редитељи који су обележили историју европског филма: Висконти („Роко и његова браћа“, „Гепард“), Антониони („Помрачење“), Мелвил (у психолошкој драми „Самурај“ остварио је једну од улога каријере – лик плаћеног убице-модерног самураја).
Девет филмова је снимио са Жаком Дереом, од којих је први и најпознатији гламорозни психолошки трилер „Базен“ (1969) у коме му је партнерка била Роми Шнајдер, највећа љубав ван филмског платна. У позадини снимања овог филма одвијао се скандал познат као „афера Марковић“ која је дубоко потресла француску јавност, француски политички врх, југословенско емигрантско подземље у Паризу и француску мафију, а убиство Делоновог телохранитеља Стевице Марковића претило је да угрози глумчев углед и каријеру. Ипак, то се није догодило и Делон је успео да оствари међународну славу, а осим у Европи био је изузетно поштован у Јапану.
Ален Делон је био инспиративан и за популарну културу. Мадона му је одала почаст песмом „Лепи убица“ (Беаутифул киллер) на албуму МДНА. Глумац нас посматра са омота албума „Краљица је мртва“ (The Queen is Dead, 1986) групе Тхе Смитхс. Делон је дозволио да се користи фрејм из ноар филма „Непобеђени“ (The Unvanquished, 1964).Италијански рок бенд Бауштеле има „Песму о Алену Делону“(„La canzone di Allain Delon“), а инди бенд The Margarets му је посветио нумеру која носи његово име и презиме.
Све наведено нимало не изненађује, обзиром да је Делон, уз Шарла де Гола био један од најпрепознатљивијих Француза на свету. Икона свог доба, имао је биографију која се може читати и као списак француских и италијанских ремек дела историје филма.
У позним годинама, Делон је жалио за некадашњом филмском епохом и никако није могао да се навикне на модерни филм и дигитализацију. У једном скоријем интервјуу је објаснио како се осећа сумирајући каријеру. „Они који користе фразу „у моје време било је болље“ су старе будале. Али када ја то кажем, то је другачије јер је истина: у моје време је било нешто друго, заиста је било боље. Видите, ја немам више шта да изгубим, имао сам све. Имао сам невероватну срећу. Цео живот сам био срећан, снимао сам са најбољима. Радио сам шта сам хтео, са ким сам хтео, када сам хтео. Више се задржавам на прошлости него на будућности, да, зато што је моја прошлост била изузетна. Живот какав сам имао се не може поновити. Ни за чим не жалим“.
Таквом животу и каријери, зато, данас одаје почаст читав свет.
Извор: Време
