Пише: Редакција
Није шала кад обојиш Боје јутра и узбуркаш власти.
Да смо генијалци, јесмо. Лафови у срцу, такође. А када се споје ум и херц – ето нама новог Тесле. Малољетник Л.Т. из Пљеваља одлучно је, бар на један дан, разбио мит да ми немамо шта да тражимо у „високој науци“. Он је са само седамнаест година написао седамнаест књига, повезао теорију релативитета и кванту физику, дао лијек за рак и ко зна шта још … а, кад погледаш, и што ће му више?
Довољно да тријумфално гостује на Вијестима у Бојама јутра, рашчуло се то гостовање, покренуле се мреже, узбуркала се, богами, и сама власт. И све је било да не може љепше бит: говорник млад, гледан, лијепорек…
Одавно наука није добила толико простора у медијима, све вектор до вектора, узрок до посљедице, како ту не би пао и неки почасни докторат!
Некима, мора се примјетити, и нијесу биле толико јасне формулације младог Пљевљака, колико им је пукло пред очима да ови матори научници само коштају државу, па су ову занимљиву појаву искористили да се наспрдају са „службеном науком“. Пруживши прилику и за ту врсту угођаја, Л.Т. је учинио нешто што већини популаризатора науке не полази за руком. Шаљиве Нобелове награде у свијету су уобичајене, само да кажемо у његову одбрану.
А, како је дан одмицао, Л.Т. се све више морао бранити од оних са Универзитета, који су открили и тај часопис који му је дао почасни докторат (часопис, не неки универзитет!), посумњало се у служење, и за данашње стандарде, претјерано, вјештачком интелигенцијом. Неки у радовима Л.Т. нађоше упутнице и на видео игре.
Чун се љуљну, оде санак пусти…
Медији се утишаше. Штета. Л.Т. је момак свог времена, ако нам и није открио неке нове истине научне, показао нам је то садашње вријеме и нас у њему.
Да је дужи био дан, можда бисмо више сазнали. О нама, прије свега.
