Пише: Борис Беговић
Због чега уопште приказивати књигу о суђењу маршалу Филипу Петену, челнику вишијевске Француске, и отелотворењу четворогодишње француске колаборације са нацистичком Немачком? Оно се одиграло пре скоро осамдесет године. Кога онда, осим неизлечивих заљубљеника у историографију, књига Француска на суђењу: случај маршала Петена, британског историчара Џулијана Џексона, може интересовати? И због чега?
Због тога што поновно разматрање тог суђења, одржаног непосредно после краја Другог светског рата у Европи, отвара многа увек актуелна универзална питања. И због тога што враћањем у скучену и пренатрпану судницу у Паризу, из које су извештавали, између осталих, Албер Ками и Франсоа Моријак, сазнајемо више о узроцима тешког пораза Француске 1940. године. И због тога што подршка Петену, која је постојала и током суђења и дуго после њега, речито говори о карактеру француске деснице, па чак може да објасни и порекло данас релевантних играча на десном крилу француске политичке сцене.
Колаборација са окупатором
Правно гледано, суђење није донело ниједну контроверзу: Петен је оптужен и осуђен за сарадњу са непријатељем. А њу је он сâм обнародовао састанком и руковањем са окупатором Адолфом Хитлером и радијским обелодањивањем да је његова политика сарадња – колаборационизам управо са тим окупатором. И оно што је чинио он сâм и што су чинили они уз његове скуте, које је он постављао, била је сарадња са нацистичком Немачком. У крајњој линији, крунски доказ његове сарадње са непријатељем је чињеница да се при ослобађању Француске Петен повукао, руку под руку са немачким окупатором – у Немачку. Француски маршал као избеглица у Немачкој!
Но, ако је правно (судило се према француском кривичном закону који је важио у доба Петенових чињења, а он сам се постарао за довољно доказа о њима) било лако осудити Петена, политички није било тако. Колаборација је у Француској у мрачним временима после пораза била прилично распрострањена појава. Многи су у Петену, непосредно после дебакла из 1940. године, макар на тренутак, видели спас, наду за очување Француске, макар као окупиране земље, све до мировног споразума чије ће услове диктирати победничка Немачка, а неки видели и пут за очување француског колонијалног царства. Због тога аутор с правом, већ у наслову књиге, истиче да је на оптуженичкој клупи била – Француска.
Тај утисак се појачава тиме што се у књизи екстензивно преносе сведочења кључних људи Треће републике, оних који су чинили предратну француску политичку елиту. Иако је реч о сведоцима оптужбе, њихова сведочења су била – одбранашка. Свако од њих, осим Леона Блума, трудио се да оправда себе и своју улогу. Сведочења су, пише аутор, била неискрена и опортунистичка, без икакве жеље да се зађе у суштину проблема, да се објасни француски пораз 1940. године, који јесте био војни пораз, али којем су они кумовали. И да се расветле околности под којим је Петен постао – издајник. Тешко је поверовати у такву намеру тужилаштва, али се ово суђење претворило, у великој мери, у суђење Трећој републици и њеној политичкој елити. Читаоцу постају јасни корени француског пораза 1940. године.
Начело мањег зла
И ту стижемо до онога што је релевантно не само за историографију. Браниоци Петена, не само они на суђењу и не само они у то доба, његове колаборационистичке потезе правдају начелом мањег зла. Да ли је сарадња са нацистима, издаја (према кривичном законодавству), била мање зло за Француску 1940. године? Да ли се Петен заиста жртвовао за Француску? Да би се одговорило на то питање, мора се претпоставити шта би се са Француском десило да није било те сарадње. Које је то зло од кога је Француску Петен спасио својом колаборацијом? Симпатизери Петена никада нису одговорили на то питање. Насупрот њима, аутор књиге се упушта у уверљиву спекулацију, у контраисторију, према којој потписивање примирја 1940. године уопште није било неизбежно и наставак борбе, нарочито имајући у виду залеђе у француским прекоморским територијама (Алжиру, пре свега), уопште не би било погубно по Француску. Напротив.
Но, чак и да се, расправе ради, претпостави да је Петен спасилац Француске, остаје питање цене тог спасавања. Пошто је спасилац Петен, судски је утврђено, издајник, у смислу одредаба тада важећег кривичног законика, да ли је он издао још нешто? Суд се тиме није бавио, али аутор јесте, независно од садржаја оптужнице. И онда долазимо до нешто јасније слике Петенове владавине. Какву су политику водиле вишијевске власти, после примирја и независно од услова тог примирја? Прво, Петен није укинуо само Трећу републику, него републику као облик владавине. Себе је поставио на место челника Француске Државе, како се вишијевска Француска званично звала – није ту више било „р“ од републике. Аутор с правом ниподаштава доскочицу из историографске литературе да је вишијевска Француска била „банана република без банана“. Нису тамо само банане недостајале! А законодавна овлашћења која је добио од крњег и на брзину сазваног парламента две недеље по потписивању примирја, била су приближна онима које је имао – Анте Павелић. И он је био на челу „државе“.
Сврставање у екстремну десницу
Брже-боље су Петен и петеновци променили и национални слоган. Уместо оног добро познатог и ванвременског „слобода, једнакост, братство“, Французи су добили – „рад, породица, отаџбина“. Нема то никакве везе са колаборацијом – нико у Берлину није осмишљавао нови слоган. Нацистичку Немачку нису интересовала француска унутрашња питања, већ само то да у Француској буде што мање њихових дивизија – потребне су на другим местима. Национална револуција, крајње реакционарни програм унутрашњих реформи који су осмислили петеновци, под директним утицајем глобалног пионира фашизма Шарла Мораса, имао је за циљ да Француску врати у доба пре пада Бастиље. Светлост Париза заменила је тама Вишија – учмалог бањског одмаралишта.
Да ли је Петен осмишљавао тај програм? Према наводима из књиге, веродостојна сведочења указују на то да Петен у то доба (можда и раније) није био у стању да осмисли било шта. Међутим, не само да се није супротставио националној револуцији, него јој је дао пуну подршку својим ауторитетом хероја Великог рата. Дакле, Петен није само симбол издаје и колаборације са непријатељем, него и симбол реакционарне обнове, изведене подривањем тековина Француске револуције и разарањем либералне демократије. Данашњим политичким речником речено, Петен се сврстао у редове екстремне деснице.
Суђење је било – ефикасно. Завршено је на дан јапанске капитулације. Пресуда је била очекивана – смртна казна. Исто као што је било очекивано да та казна, дан после изрицања, буде замењена доживотном робијом. И Петен одлази, после неколико преседања, на своје последње одредиште – затвор на острву које се налази двадесетак километара од обале Бретање. Тамо умире јула 1951. године, у 95. години. Сахрањен је на локалном гробљу, без посебних обележја.
Драган Бисенић: Преваспитавање Немаца, Како су бивши нацисти поново овладали Немачком
Саопштавајући Де Голу вест о Петеновој смрти, Жорж Помпиду, будући француски председник, кратко је напоменуо: „Цела ствар је сада завршена, једном засвагда.“ Де Гол се није сложио: „То је била велика историјска драма, а историјска драма се никад не завршава.“ По ко зна који пут, Де Гол је био у праву. Повампирени Петен је, уз све ређе помињање његовог имена, и даље присутан на француској политичкој сцени, па се стога и поставља питање из наслова овог текста, наравно позајмљеног од Борислава Пекића.
Паралеле са данашњицом
Ко је, у основи, Жан-Мари ле Пен, оснивач Националног фронта? Непатворени петеновац, ксенофоб, антисемита (мада то сада није превише уносно исказивати, па се то „анти“ преноси на муслимане, нарочито Арапе и црнце), заговорник, баш неочекивано, „рада, породице, отаџбине“, ове последње без муслимана. Наравно, политичка динамика чини чуда. Његова ћерка, Марин ле Пен, схватила је да је татица ипак отишао предалеко, преко границе данашње политичке коректности, па га је избацила из партије коју је он основао, странку преименовала у Национално окупљање, и покушала да се мало пропере од тврдокорног петенизма. Како наводи аутор, Ле Пенова није у јуну 2020. године посетила острво на коме је сахрањен Петен, него оближње острво са кога су се сви рибари придружили Де Голу 1940. године. Чисто да стави до знања да је упозната с тим ко је и дан-данас (више од педесет година од смрти) централна (у сваком погледу) фигура француске политичке сцене, без обзира на кепеце (у сваком погледу) који су се у међувремену појавили. Но, без обзира на умивање разблаженом соном киселином, Национално окупљање и даље у основи баштини идеје Петенове националне револуције, прилагођене новом времену. Неће они да упокоје вампира.
Но, да екстремну десницу оставимо по страни, како стоје ствари на центру француске политичке сцене, ономе што се све чешће назива матицом политичког тока? Када је на председничким изборима 2002. године Жак Ширак ушао у други круг са Ле Пеном, позвао је бираче да гласају против петеновца. И обезбедио невероватну победу – 82,2 одсто гласова. Огроман број оних који су чинили тај проценат (преко 25 милиона гласова) није гласао за Ширака него против Ле Пена. Слична ствар се догодила у другог кругу недавних (7. јула ове године) парламентарних избора, у којима је фаворизовано Национално окупљање једва добацило до трећег места. Много је оних који не желе да гласају за умивене петеновце. Дакле, вампир Петен добро дође када затреба и онима који нису петеновци. Ни они не би да га упокоје.
Само они који су четири године петеновцима наносили највеће губитке и који су од њих трпели истоветне били би ради да употребе глогов колац. А њих више нема. Вампир ће наставити да пије крв.
Извор: Радар
