Пише: Ђорђе Матић
Неки од наших највећих умова, како кроз хисторију, а нарочито у сувремености бавили су се и штовише инзистирали на проблему континуитета, односно дисконтинуитета наше повијести. Ако је обиљежава једно својство то је, готово опћим мјестом изречено, овај уочљиви парадоксалан и готово непрекидан слијед великих ломова и непостојаности, немогућности да се по основи начела повијесног континуитета остваре могућности поступног напредовања малим, али сигурним корацима. Много лакше би било побројати велика ломљења и почињања испочетка, него наћи мјерљиве и доказиве сталности, како у хисторијско материјалном смислу, тако и у погледу државних и политичких заједница, од имена и именовања надаље, од различитих економских модела и идеолошких сустава, па све до културних питања и свакодневице, која увјетована претходнима обликује животе људи на најосновнијој и суштинској разини. То вриједи за све овдашње народе такођер, па тиме наравно и за трајне поДјеле и различите контексте бивања између Пречана и Срба у Србији. Има међу иним једна значајна свакидашња, а слабо уочљива појава која нас одавде разликује од Србије, континуитет који без сумње утјече на то како грађани те државе доживљавају себе и како им та појава одређује идентитет у истинском смислу ријечи.
У протеклих стољеће и пол тако, већина овдашњег свијета морала би се мало помучити да наброји све валуте које су било сами, било њихови преци користили у том раздобљу. Од „круна“ из Царевине па све до еура, седам (ако се не варам) различитих средстава плаћања прошло је кроз руке људи данашње Хрватске. У Србији пак, институције и медији обиљежавају равно стотину и педесет година откако грађани без прекида користе валуту која је и Овдје дуго вриједила као метонимија за новац: динар, наравно.
Од самога избора назива надаље, читава се једна дуга и велика тајна повијест одвија преко тога непрекинутога монетарног феномена што собом носи бескрајан низ импликација, од најширих повијесних и политичких, до културолошких и личних, чак и поетских. Већ од почетка, од те битне 1873. кад је донесен закон о националној валути још не сасвим независне Србије, и кад су кренули приједлози за имена: „србљак“, „стопар“ (од „сто пара“, наравно), „милановац“ – по књазу, а онда потоњем краљу Милану Обреновићу чији ће лик бити и на првом искованом динару двије године касније, 1875. – постојао је чак и приједлог да се новац зове „златица“ (што га трагичном иронијом веже за двапут несталу куну). Све док министар финанција и либерал Чедомиљ Мијатовић, недовољно описана велика личност српске хисторије, није инзистирао на својој „синтетичној“ идеји и на крају извојевао да се нова валута назове динар. На линији која је као у каквој чудесној метафори спајала све културе које су у прошлости формирале идентитет младе политичке нације и државе – динар је изведено од латинског „денариус“, као симбола европске цивилизацијске припадности, као и романтичарског успостављања веза (ево, то је покушај такођер стварања континуитета) са средњовјековним сребрним динаром Немањића и динаром Вука Бранковића, али и признања утјецаја арапског и турског (довољно је погледати које земље и данас користе динаре) – Мијатовић је овим именовањем поставио нешто што као да је скупило у једном појму сву монетарну и симболичку повијест Срба, у исто вријеме изабравши име које је кад је пуштено у оптјецај Дјеловало и кроз дуго времена нам се чинило и чини скоро као „природно“, а уназад и као једино озбиљно, да не кажемо једино могуће. Динар је ушао брзо у европску монетарну унију, остварујући строге стандарде тога времена у међународном промету. Али нешто је важније било ту: један народ је добио властите, након толиких стољећа туђих пара. Отуд чак и скупљање пореза у динарима тих првих година било је, колико год циницима данас то звучало, ствар ината и врста отпора власти пропадајућег Отоманског царства које ће неколико година касније заувијек отићи из земље Србије. Динар је представљао и залог за будући Берлински конгрес Гдје ће се рјешавати питање пуне независности, у којем ће властита валута бити и важан знак и мјера државности. Неповјерљива Србија није динар одмах прихватила, поготово кад је ушла и прва модерна папирна новчаница: на кованице навикнут народ имао је суревњивост према новцу који „не звечи“, све док убрзо није схватио да новчаницу од тих првих сто динара може у Народној банци размијенити за прописану вриједност у злату, а папирни апоени стекли, кажу повјесничари, за мало времена велики углед.
И тако, свим промјенама и односу према њему унаточ, динар траје до данас. А заиста се мијењао, и вриједношћу и изгледом. Раскошне, свиленкасте новчанице с воденим жигом „старе Југовине“, скромни и драги, народски огрубјели мали папири послијератне ДФЈ и ФНРЈ, минуциозно изведени „црвендаћи“, „ценери“, „коњи“ и „хиљадарке“ зрелог периода СФРЈ, легендарни рудари и девалвирани плавкасти „Тиле“, већ скоро у завршници заједничке државе; и дистопијски застрашујуће, готово неизбројиве нуле из доба санкција прије 1994. и „деда Аврама“.
Динар је ушао у језик и културу, у изразе и синтагме – „не вриједи ни пет пара“, „дај ми неки динар“, поповићевски „динар за доручак“, и из тога, важније, ушао је и у поезију – Борина „Два динара друже“, Јурина (првобитна) „дао бих милијарду динара“, и многе друге. А управо то је разлог што се динар неће избрисати из колективног памћења ни код оних који динаре у новим државама већ ево три деценије више не користе.
Дејан Јововић: Српски економски парадокс – о фиксном курсу динара
Иако није, могло би Дјеловати као трик питање: тко је на новчаницама данас, која су лица на монети државе што се поново зове Србија. Избор је изузетан, сугестиван колико интелигентан и опет пун симболике. Почевши од најмање номиналне вриједности (Овдје је ријеч „номинално“ заиста и једино дословна), од 10 динара редом иду: Вук и Филип Вишњић, и Његош, као језик, култура и књижевност, па Мокрањац, музика; Тесла, знаност, разумије се; Надежда Петровић, сликарица и једини женски лик; интригантно – Ђорђе Вајферт, као метафора тржишне економије (али и бирања припадности која није условљена „по крви“, то јест етнији). И на крају, како Н. Грујичић каже, „она коју нико неће да вам размени на киоску“ – 5.000 динара и Слободан Јовановић, вјеројатно најутјецајнији српски хисторичар и политички писац прошлога вијека.
Необичан је и тај избор, али надаје нам се Овдје, поред многобројних читања и за још једно мање видљиво, у готово пуном кругу: иако је Чедомиљ Мијатовић, човјек који је инаугурирао динар, међу стожерним личностима друге половице српског деветнаестог вијека – иначе поријеклом Пречанин, како друго – рођен у Књажевини Србији, пред крај живота у Краљевини Југославији, услијед сурових игара политике, идеологије и пословичне каприциозности памћења у Срба, био је скоро заборављен. Једним својим типично уравнотеженим чланком о Мијатовићу, управо ће га Слободан Јовановић, овај „неразмењиви“, Дјеломично вратити у галерију важних личности повијести српске политичке мисли.
И ето примјера континуитета међу силним ломовима којима смо ово започели, доказа како се и испод испрекиданих токова хисторије могу пронаћи и поново успоставити неке сталности или неуочени континуитети који кад се сакупе и извуку на виДјело чине и значе важан дио живота – и стабилности идентитета једнога народа. А није сваки те среће.
Извор: П- Портал
