Пише: Миодраг Мијо Перуновић
-Да ли се човјек рађа такав, да ли је то дар Божији, или је у питању само рад, рад, и једино рад?
-Да ли си увијек вјеровао да ћеш остварити све те врхунске резултате?
-Вјера је битна, и Христос је рекао: „Ако имате вјере колико зрно горушично, и кажете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.“
-И заиста, твоји спортски успјеси су равни помјерању планине. Али, након меча рецимо, какве су твоје мисли биле? Да ли си рекао: хоћу, могу, и морам да будем шампион… И, да ли си икада размишљао да одустанеш?
Питања, од којих као да ме је свако дрмусало за раме, док сам сједио заваљен у својој фотељи, и тражило од мене да га поведем путем кроз непрегледне, тајанствене, предјеле пропутованог, виђеног и доживљеног. Ма, дуга је то прича, веома сложена, препуна суптилних веза између узрока и последица, и још толико тога…
Најбоље би било одговорити потврдно на свако од њих, и – то је то! Али, морам признати да су питања инспиративна, а, и не престају да ме дрмусају тражећи одговоре…
-Стварно: како се постаје најбољи? Шта је то што је неопходно имати? Да ли сам од почетка препознао способност и моћ, које ме могу одвести у жељене – највеће висине успјешности?
-Уосталом, хајде да још једном прођем тим путем, којим сам се толико пута враћао на његове почетке, трагајући за својим одгонеткама. Макар накратко, неком од оних стаза које су ме довеле довде… Нормално, све је почело у дјетињству, јер, као што рече Фројд: „Дијете је отац човјека!“
На животну позорницу сам изведен у најгорем тренутку и најтежим условима: рођен сам 10.12.1957. два и по мјесеца послије трагичне смрти мога 29-то годишњег оца Војислава… У то вријеме, бити једно од троје сирочади, живјети и одрастати на Ријеци Црнојевића у тешким материјалним условима, било је заиста нешто „посебно“. Е, у условима те посебности, у души и срцу тог дјечачића таложили су се први животни утисци и спознаје. Много година касније схватио сам: да сам том позицијом која ми је рођењем додијељена, био предодређен да учим посебну животну школу… Попут дјечака Иљуше ( „Браћа Карамазови“) на кога се односи овај цитат: „ …И ето тако дјеца наша то јест, не ваша, него наша, дјеца презрених, али благородних сиротана, дознају за правду и истину на земљи још у својој деветој годиници. Богати су далеко од тога: они у току цијелог вијека неће испитати такву дубину…“
Углавном, тај дјечак је од најранијих дана моћи самоспознаје, живио углавном, у једном паралелном свијету.
Свијету који је био бијег и одбрана од оног реалног – свијету маште! Пошто сам четири године био млађи од свог брата, а шест од сестре (у том узрасту то је огромна разлика), додатно сам био препуштен себи и својој вјештини да се сналазим у проналажењу смисла сваком дану, и себи у њему. У то вријеме, Ријека Црнојевића је била рај за дјецу: дивна, нетакнута природа, ливаде, шумовита брда, потоци, бистра језерска вода – амбијент који позива на игру и дјечије авантуре. Што је најважније, тада још није било телевизора, и осталих технолошких отрова за дјечије душе. Вјероватно под утицајем митова и прича које смо слушали, о нашим ратницима из бојева са турцима, легендама о Марку Краљевићу, Косовском боју, Милошу Обилићу, као и јунацима из стрипова и ријетких филмова које смо гледали, били смо просто опсједнути витештвом и мачевањем. Имали смо 4-5 дружина подијељених по именима локација у којима смо живјели, и организовали праве борбе по околним ливадама и бреговима. Дакле, ту је у мени посијано сјеме витештва, и ту се зачео борилачки дух који је чекао своје вријеме, и форму у којој ће се реализовати. Каснији развој животних прилика ме је упознао са боксом, који је био права могућност и прилика, да будем и постанем све оно о чему је онај дјечак сањао. Да, заборавих да споменем једну битну чињеницу: интересантно је да је тај нејаки, вижљасти дјечачић био веома спретан са дрвеним мачем, најбољи у свом узрасту, и најчешћи побједник у „љутим“ двобојима… Сјећам се те његове неизрециве жеље да буде најбољи, највјештији, и потребе да га сви за таквог признају… као да је знао да ће једино тако бити прихваћен од свих, и са свима равноправан! Том својом посебношћу ће се изборити за уважавање, и тако барем донекле потпунити ону огромну празнину коју је својим рођењем затекао. Да, ту се у њему појавило и оно осјећање вјере, које га је касније увијек хранило и водило: да ће и кад порасте – бити најбољи и најјачи. А, вјера брда помјера!
И, ако та вјера долази из неке недефинисане дубине у нама, најчешће у виду исконске давне чежње, жеље од које сва душа трепери, од које вас је чак помало стид, јер, разум са њом готово да нема ништа, и не препознаје је као своју – она је она права – и што пожелите биће вам! Власник такве жеље (вјере) уз њу добија (она му даје) све што му је потребно за њену реализацију: упорност, пожртвовање, спремност на страдање, стрпљење, непоколебљивост – просто, фанатизам! Током живота, Бог нас неријетко доводи у ситуације и околности, које нас просто нагоне да почнемо да вјерујемо у чуда, и немогуће, па су нам потом сви циљеви лакше остварљиви. Дакле, Бог нам читавог живота даје дарове у виду животних лекција, једна од оних, коју сам ја добио и научио је: „И онда кад мислиш да ти се читав свијет руши, и да си остао сам и без ичега – Бог почиње да ти ствара и гради нешто још веће и вредније!“ Све се дешава по Божијем промислу, али и у складу са нашом слободном вољом. Бог нам нуди – а ми бирамо! А онај од нас, ко је научио да слуша и прати унутрашњи глас жеље, наде и вјере, и да се у складу са његовим савјетима понаша и дјелује, неминовно долази у позицију да га касније по способностима и његовим резултатима сматрају посебним, изабраним и добија звање: шампион!
Свакако да се дешавају периоди искушења, падови, неуспјеси, слабости… долазе свакојаке мисли: о престанку каријере, сумња у себе, разочараност у људе, огорченост због неправди… Чак, осјећај безвриједности свега, као и жеља да тој илузији окренете леђа… Али, онда се појави онај дјечак, узме вас за руку, насмијеши се и каже: ајде да се и даље играмо, и покажемо им ко је најбољи! Тај дјечак је моја звијезда водиља, успомена којој се враћам: као жедан, уморан путник, извору живе воде!
Ипак, најбоље ће то објаснити велики Ф.М. Достојевски: „Знајте да нема ничег вишег, и јачег, и кориснијег за будући живот него каква успомена, а нарочито када је понесена још из дјетињства… Једна тако дивна, света успомена, очувана из дјетињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човјек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човјек спасен за цио живот. А ако макар и само једна лијепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас.“
П.С.
Знате, ону Исусову параболу о талантима које је господар дао слугама приликом одласка на пут: једноме један, једноме два, а једноме пет? Па, кад се вратио са пута питао их што су урадили са талантима?… – Дакле, сви добијамо таленте од Господа, питање је шта радимо са њима? – Ми одлучујемо!
Извор: ИН4С
