Пише: Драгослав Дедовић
Каткад су друштвене мреже корисне. На екрану паметног телефона појавило се обавештење да је на Дедињу у Палати уметности Мадлена у току изложба Моја наива: 60 слика чувених мајстора изнад воде базена. Морао сам тамо..
Могло се рећи да сам ухватио последњи воз. Због великог интересовања јавности, изложба наивног сликарства „Моја наива“ у Палати уметности Мадлена била је продужена до 15. априла 2025. Изложена су углавном дела сликара из Ковачице. Поред наивних уметника из Србије на изложби је заступљен и мањи број представника Хлебинске школе – три генерације сликара без академског образовања из хрватског села Хлебине значајно су утицале на укупну наивну уметност у бившој Југославији и у државама које су проистекле из ње.
Искористио сам прилику да ме друг повезе аутомобилом. Из искуства знам да елитна адреса Булевар кнеза Александра Карађорђевића 53 није предвиђена за градски превоз, а посетиоци који Дедињем иду пешке унапред су сумњиви низу камера и очију из стражарских кућица које чувају тамошње благостање.
Дошли смо преко Топчидерске звезде, јер је доле, део Булевара раскопан. Мој друг, који одавно живи у Сарајеву, питао ме је каква је оно велелепна црква. Није била ту за време његовог одрастања на Врачару. Једва сам га убедио да то није сакрална грађевина већ мегаломанска палата познатог медијског тајкуна. Када је коначно поверовао, рекао је да је грађевина – кокаински бела.
Наивци на базену
После неколико минута зауставили смо се испред Палате уметности. Брачни пар Зептер је, за разлику од неких комшија, градио са укусом и мером. Њихова Палата уметности има ону отменост која је неопходна да као шкољка заштити бисер уметности.
Унутра се може само са најавом. То сам обавио телефонски још тога јутра, па нас пуштају кроз маркантну капију. У холу, за пријемним пултом, љубазна домаћица нам наплаћује симболичан износ од по 200 динара. Води нас кроз унутрашње двориште до дела комплекса са базеном.
Палата је укупне површине од 7.000 квадратних метара, смештена је у врту који, како се каже на сајту Палате, представља уметничко-музејски простор сам по себи.
Ово је први пут да долазим на изложбу која се одржава у оваквом амбијенту. Добијамо бесплатан каталог и кратка упутства. Онда смо препуштени сами себи и – сликама. У исто време је у просторији још само један пар из Северне Македоније.
Ређају се платна светски познатих сликара: Зузана Халупова, Мартин Јонаш, Јанош Месарош, Ева Хусарикова, Павел Цицка, Иван Рабузин. Сви су они из Ковачице осим сомборског наивца Саве Стојкова.
Ева Хусарикова из Ковачице већ деценијама спада у сам врх наивног сликарства у свету. Њој је то омогућило да живи од сликања. Често слика религиозне мотиве, али и чаробне зимске ноћи. Или, као на платну пред којим стојим, жетву.
Таква призори ме одмах враћају у детињство. Сећам се да су најлепше новогодишње честитке неко време биле украшене репродукцијама познатих наивних сликара. Њихове зимске идиле су заправо важна коцкица у мозаику новогодишњег штимунга од пре пола века.
У најави изложбе се каже: „Претачући своја дела у живописне слике идиличног сеоског живота, уметници кроз јединствени ликовни израз досежу димензију универзалног и ванвременског. Њихове слике, често сликане у уљу и акрилику, карактеристичне су по својој разнобојној палети боја, равној перспективи и дечје наивној постури фигура.“
Штефан Варга је загазио тек у седму деценију живота, па спада у млађе уметнике заступљене на овој изложби. Из његових боја врца радост живљења. Ведрина и хумор га чине препознатљивим. Лепа прошлост се преплиће са измаштаним призорима. Његов сељак који се међу зрелим плодовима дао у тешко размишљање одмах ми је био симпатичан.
Из каталога сазнајемо да је децембра прошле године наивно сликарство из Ковачице уврштено на листу светске баштине. Србија је тако постала прва европска земља која је уметничко наслеђе једне мањине уврстила у овај списак.
Словачки народни геније
Словаци су се у те крајеве доселили пре 220 година. Са собом су донели колорит народних ношњи и склоност да се визуелно изразе. Наивно сликарство у Ковачици и околини процветало је шездесетих и седамдесетих година. Проширило се и на околна места.
У каталогу се каже да самоуки сликари нагонски препознају колорит као једну од креативних сила: „Поред палете боја инспирисаних природом, у варијацијама од интензивних до пастелних тонова, уметници у сликама уводе нијансе љубичасте, ружичасте, теракоте и наранџасте, преносећи атмосферу јаке поподневне или јутарње светлости.“
Један од њих је Павел Хајко. Он је светски познат по својим петловима. Стојим пред једним од њих. Сам уметник не дозвољава превише широку интерпретацију тог симбола. За њега је петао „оваплоћење мушког космичког принципа“. Оног принципа о којем је певао Ђоле Балашевић: „Им’о сам страшног петла…“
Сликарев свет ме увлачи у свој вртлог. Кроз главу ми пролећу сати проведени у читању романа Миодрага Булатовића „Црвени петао лети према небу“, Шагалов црвени петао са слике Bonjour Paris, и ко зна шта још. Хајков петао је рођак ових књижевних и ликовних птица.
Нису баш сви познати наивни уметници из словачког села Ковачица. У истој општини је и румунско село Уздин, из којег је Марија Балан. Рођена је 1923. године, а слика од 1961. године. Критичари кажу да је своје поетско сликарство посветила животу румунске заједнице. Јарким бојама осликава је народну ношњу, тематски посвећена пољским радовима, сечи шуме, свадбама и другим светковинама.
Један од њених препознатљивих мотива јесу и букети цвећа. Умрла је 2008. Њена слика „Сељани и њихови пси“ пленила је моју пажњу нешто дуже него већина других платана.
Магијска наива
Неким платнима сам пре одласка морао да се вратим. Јан Месарош је на основу народних предања окрилатио своје коње. Овде се наивно сликарство додирује са магијским реализмом, једним од књижевних чуда тог времена. Месарош је рођен у словачкој породици у Новом Бечеју 1943, а 1970. придружио се сликарској групи Село. Постао је један од најпознатијих југословенских сликара у свету. Имао је преко сто великих самосталних изложби и око 1.000 колективних изложби у 125 земаља света на свим континентима. Задовољан сам што могу да се дружим са његовим платнима овде, поред воде, у мирној вили на Дедињу.
Мада наивно сликарство аутоматски повезујем са идеализованим или измаштаним руралним мотивима, постоје наивни сликари који су изабрали урбане пејзаже као полазишну тачку своје уметности. Емерик Фајеш је најпознатији представник те школе. Његове слике углавном нису настајале на основу посматрања градског крајолика. Те пределе Фајеш би први пут видео на црно-белим разгледницама. Онда је, путујући у својој машти, видео и насликао своје имагинарне градове.
Изузетак је слика Народно позориште у Београду, пред којим је сликар свакако био. Претворио је скоро свима познати призор у нешто магично.
Мада је рођен у Осијеку 1904, његова мађарско-српска породица прелази у Нови Сад када је још дете. Светски класик српског наивног сликарства, није се бавио уметношћу између два светска рата. Био је дугметар, старетинар, чешљар, трговачки помоћник, стругар у разним градовима краљеве Југославије. Током Другог светског рата живи у прогнанству у Мађарској. После рата, вратио се у Нови Сад где је умро 1969.
Зоран Зарић је рођен у Призрену и завршио је машински факултет у Београду. У нашој наивној уметности његови радови су присутни неколико деценија Чисте боје и облици га донекле издвајају из главног тока. Његова страшила су постала препознатљива као мотив – пред једним од њих сам застао.
Сетио сам се укрштених штапова пободених у равници, одевених у дроњке на које је горе натакнут шешир. Страшила сам се у детињству помало плашио. Али овај Зарићев хармоникаш ме сада забавља и асоцијацијама води чак до Мексика – изгледа ми као одбегли члан маријачија на Дан мртвих.
Полазим даље, скоро сам обишао базен. Наилазим на радове Војкана Морара, рођеног 1966. у Панчеву.
На неки начин његове су слике другачије од свега што сам видео на изложби. Овај сликар из Панчева који је до пензије радио као млинар, а потом се преселио у село Јабука, каже да ради такозваном минуциозном техником – сви су детаљи ситни. Анђели су му главни мотив. На његовим уљима представљене су и необичне грађевине у које мали људи улазе у колонама.
Једном је за локални портал изјавио: „Порука је пре свега у томе да у сваком од нас постоји нешто анђеоско, као веза с нечим божанским или већ шта у ко верује. Моја намера је да пробудим то нешто у човеку“.
Постајем свестан ограничења речи у односу на боје. Стигао сам у овом осврту на изложбу да истакнем тек четвртину заступљених уметника. А сваки је вредан пажње.
Дружење са овим сликама у мени је пробудила „то нешто“, то што покушавам да схватим, именујем и пренесем другим људима пишући овај текст.
Извор: Дојче Веле
