Piše: Antonija Lojd-Džons
Antonija Lojd-Džons: U romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih ste prekrajali opšta mesta krimića sa ubistvom. Sada, u Empozionu, pribegavate horor žanru – zapravo, podnaslov Empuziona je “Horor priča iz sanatorijuma“. Otkud sada ovakav izbor, kakve mogućnosti on otvara? Knjiga zaista na mnogim mestima uplaši, ali je često i veoma zabavna. Kako ste i zašto spojili horor i komediju?
Olga Tokarčuk: Ne verujem mnogo u podelu fikcije po žanrovima. Književni žanrovi postoje da bi pomogli bibliotekarima i knjižarima da se odluče na koju policu da stave knjigu, a mogu da pomognu i nekim čitaocima da se odluče šta će da čitaju. Oblačenje romana u kostim žanra može da bude i oblik komunikacije između autora i čitalaca, čitaocima se tako nude garancije da će slediti određena pravila, što može da im pruži utisak da su u svojoj zoni komfora. Međutim, kada pišem roman, ja se krećem kroz ogroman književni univerzum bez pomišljanja na žanr ili na poštovanje njegovih uobičajenih pravila, osim da bih ih opovrgavala.
Ali u ovom slučaju odabir horor žanra ima smisla jer je glavna tema u ovoj knjizi u suštini horor priča – patrijarhalni horor, razgranat u istorijskom vremenu, usađen u kulturu, sa svim njegovim tradicionalnim osobinama, kao što su rivalitet, crno-beli, binarni pogled na svet, i mizoginija.
Ne želim da čitaocima kvarim uživanje, samo ću spomenuti da u knjizi ima mnogo (kripto)citata, parafraza i referenci na književne klasike s kraja 19. i iz 20. veka. Ideje koje su oni izražavali formirale su savremene senzibilitete, formatirali su nam svest; i dan-danas osećamo njihov uticaj. Čak iako te ideje danas zvuče apsurdno i uvredljivo, mnogi i ih i dalje podržavaju. Vredi ponovo baciti pogled na njih da bi se otkrile njihove šokantne razmere, kao da je to nešto iz horor priče.
Dala sam sebi tu slobodu da ovu horor priču patrijarhata isteram do krajnosti, sve dok njeni argumenti ne pređu u apsurd; umesto da ispadnu zastrašujući, oni se razotkrivaju kao besmisleni i smešni. Dakle, ovoj knjizi ne manjka komičnih situacija i (crnog) humora, jer je, opšte uzev, tragikomična dimenzija našeg postojanja i najstvarnija.
Antonija Lojd-Džons: Slično Čarobnom bregu Tomasa Mana, Empuzion govori o mladiću koji se leči od tuberkuloze u sanatorijumu pred Prvi svetski rat. Da li je vaš roman omaž Manovoj knjizi? Kritika? Da li je važno da li su je čitaoci pročitali ili nisu?
Olga Tokarčuk: Ne verujem da se ijedna nova knjiga pojavljuje niotkud, kao da se materijalizuje iznebuha ili padne s Meseca. Svesno ili ne, ona je nadahnuta drugim knjigama koje smo čitali, provučena kroz naš sopstveni doživljaj i razmišljanja. Celokupna ljudska kultura upućuje na nešto od ranije, ona neprestano stvara veze i debatuje s njom, poput nekog živog organizma.
Empuzion je svesno, pažljivo promišljena referenca na delo jednog od mojih omiljenih pisaca, Tomasa Mana, koji je ranije veoma snažno uticao na moje shvatanje književnosti i on je u mom sistemu vrednosti jako visoko. Čarobni breg sam pročitala mnogo puta, i svaki put drugačije, što potvrđuje, reklo bi se, briljantnost tog dela. Sada ga, pošto sam ga pročitala toliko puta, doživljavam kao prilično zabavan roman, pun suptilne ironije o tome kako nas kultura uči da razmišljamo o svetu, kako nam pruža gotove recepte za razumevanje sveta i kako nam pomaže da kreiramo mišljenja koja doživljavamo kao naša sopstvena.
To je nesumnjivo jedna od najvažnijih evropskih knjiga. Napisana pre stotinu godina, posle Prvog svetskog rata, nastoji da razjasni kako je došlo do izbijanja tako užasnog nasilja i podvlači da gledišta, predrasude i pojednostavljivanja kojima se predajemo, naše očigledne greške u mišljenju, povlače za sobom konkretne, specifične posledice.
Ana Ristović: Čovek je sve manje prisutan u vlastitom životu
Kada danas čitamo mnoga klasična književna dela, zapanjeni smo odsustvom žena ili, prosto, mizoginijom u njima. U detinjstvu sam, kao strastvena čitateljka, jednostavno prihvatala da je to tako kako jeste: svet je pripadao muškarcima. Klasici su puni muškaraca koji raspravljaju o važnim stvarima i neprestanim egzistencijalnim pitanjima, dok su žene sa svojim ulogama u društvu sklonjene u drugi plan, brinu o zagorelom pudingu ili demodiranom šeširu, i daju sve od sebe da budu dobre majke, privlačne ljubavnice ili snalažljive supruge. Čarobni breg jedan je od primera tih velikih knjiga bez žena, napisan u svoje vreme i u skladu sa osobinama tog vremena.
Mislim da je važno stalno se vraćati klasicima i reinterpretirati ih, tražiti nova značenja i povremeno malo sparingovati sa njima. Naravno, Empuzion se može čitati i bez referenci na Tomasa Mana ili na kontekst Čarobnog brega.
Antonija Lojd-Džons: U muškom pansionu, gde mladić odseda, drugi stanari svake večeri raspravljaju o politici i filozofiji, opsesivno se vraćajući na temu inferiornosti žena. U međuvremenu, u trenucima privatnosti, u pričama iz drugog plana i podzapletima koji nadilaze zidove sanatorijuma, u romanu se ispituju sive zone pola i roda. Kakve vrste pitanja istražujete u napetosti između ovih datosti?
Olga Tokarčuk: Zanima me sve što leži između jasno definisanih suprotnosti. Bilo šta što nije do kraja definisano, što je teško kategorisati, što je iznutra kontradiktorno i obično se poriče ili zaboravlja jer ne odgovara našoj rigidnoj, ograničenoj predstavi o svetu. To je, na neki način, moj metod, da se krećem kroz tu oblast između krajnosti egzistencije, koja verovatno može da bude predstavljena samo u književnosti. Ta granična područja su me uvek privlačila i uvek tražim načina da ih izrazim.
Antonija Lojd-Džons: Ovo je neverovatno osećajan i atmosferičan roman, smešten u bujan planinski krajolik pun čudnih i snažnih zvukova, ukusa i mirisa, gde likovi povremeno cugnu halucinogeni napitak. Šta vam je zanimljivo u tom prizivanju i izazivanju takve nepouzdanosti čula?
Olga Tokarčuk: Mi svet poznajemo samo do one mere dokle nam to naša čula dozvoljavaju. Ne možemo da zamislimo kako svet izgleda iz perspektive skakavca ili jata riba, pa čak ni i iz ugla psa. Zavisimo od naših čula u najosnovnijem smislu. Pod tim mislim da će nam ogromno prostranstvo postojanja zauvek ostati nepristupačno i da će ostati izvan našeg shvatanja. Zato sam za moto odabrala ovaj predivni odlomak iz Knjige nespokoja: “Takav je zakon prema kom stvari koje ne mogu da budu objašnjene moraju biti zaboravljene. Vidljivi svet nastavlja se, kao i obično, usred bela dana. Ono što je drugačije posmatra nas iz senki”.
Izvor: Glif
