Piše: Miloš Ković
Zašto posećivati rezervate američkih starosedelaca? Onome ko je bio u srpskima getima na Kosovu i Metohiji nisu potrebna posebna objašnjenja. Ako hoćete da proučite mehanizme pokoravanja, kolonizacije i genocida, da saznate šta nas još čeka, dođite u rezervate.
Ima mnogo razlika između Srba i američkih starosedelaca. Stradamo, ipak, od iste ruke. Isto dugoročno planiranje, pogažene reči i prekršeni sporazumi, iste (kultur)rasističke predrasude, medijska propaganda, pokolji, pljačke, preseljenja, preotimanje dece, korumpiranje elita, prekrajanje istorije, identitetski eksperimenti, uništavanje i preuzimanje kulturnog nasleđa. Isto korišćenje plemena jednih protiv drugih da bi, na kraju, čak i najvernije sluge bile uništene ili asimilovane. Jer, njih suštinski ne zanima da li ste im pružili otpor ili ste im poslušno služili; oni hoće vašu zemlju i vaše duše.
Apači su bili jedno od najborbenijih američkih starosedelačkih plemena. Sa Špancima i Meksikancima ratovali su još od 17. veka. Kada su stigli Anglosaksonci, pokušali su da sa njima žive u miru, ali posledice su bile iste kao da su sa njima ratovali. Ponovo su uzeli oružje. Decenijama su hajdukovali bežeći pred meksičkim poterama u SAD, i pred Amerikancima u Meksiko. Ovaj pažljivo osmišljen i metodično sproveden genocid američka istoriografija nazvala je „Ratovima sa Apačima“ (1849-1886). Poslednji ostaci otpora ugušeni su tek 1924. godine.
U obližnjoj prodavnici, van tržnog centra, za kasom stoje majka i sin. Tražio sam lepak, jer nam se nekako slomio ključ za kola. Prodaje se, naravno, samo na veliko – gomila tubi u velikom pakovanju. Momak mi poklanja jednu koja je već korišćena. Sve je tu veoma siromašno i molim ga da platim, ali on odbija. Podseti me na onu ubogu baku što je ispred Bežanijskog groblja prodavala sveće poređane na kartonskoj kutijici. Bila je uvek spremna da uz sveću pokloni i šibice. Najdragoceniji su darovi siromašnih. Spazih lokalne novine po imenu Apački glasnik, pa sav sretan ipak nešto kupih.
Foto: Iskra
Malo dalje, na glavnom putu ka mestu Gloub, nalazi se Muzej Apača iz San Karlosa. Gotovo svaki rezervat ima takvu ustanovu. Tu posetioci mogu da vide stalne muzejske postavke o lokalnom plemenu i da, bez „suvišne“ šetnje po rezervatu, razgovaraju sa lokalnim stanovništvom.
Muzej je, ustvari, oveća, skromna kuća, sa iznutra izdeljenim prostorom kako bi se smestili izložba i jedna zajednička prostorija za zaposlene. U načelu uzdržani, Apači se upustiše sa nama u dug razgovor. Ljubopitljivo su posmatrali jednog od nas, nekadašnjeg košarkaškog reprezentativca, izrazito visokog Nikolu Jestratijevića. Bilo im je zanimljivo i naše insistiranje na tome da nas davi ista ruka, da mi imamo svoja geta, mnogo gora od njihovih, na Kosovu i Metohiji. Učinilo mi se da su im oči zasijale kada sam pomenuo Rusiju i kada sam im rekao da smo mi, za razliku od njih, koji su bili i ostali sasvim sami, imali sreću da u toj velikoj sili vekovima unazad imamo moćnog zaštitnika. Možda je dužini razgovora doprinela i naša novootkrivena balkanska veza. Ispostavilo se da je otac Bidone, najotvorenije i naotresitije među njima, Rom iz Rumunije.
Govorili su nam o životu u rezervatu: o siromaštvu i nezaposlenosti, o drogi, alkoholu i samoubistvima, o hroničnim i masovnim bolestima, naročito o dijabetesu, cirozama, srčanim bolestima, gojaznosti. Hronično je i porodično nasilje, naročito nad ženama. Građanska prava dobili su tek 1924, pravo glasa 1948, dok su njihove tradicionalne ceremonije bile zabranjene sve do 1978. godine. Školska nastava na jeziku Apača započela je tek nedavno. Još nemaju svoje, apačke istoričare. Zaista, sve knjige o njihovoj prošlosti i kulturi, koje se u Muzeju prodaju, pisali su beli kolonisti.
Ni zemlja u rezervatu nije njihova. Ona pripada vladi SAD. Zemlju na kojoj podižu svoje kuće ne mogu čak ni da kupe. Mogu samo da je iznajme i da za nju američkoj vladi plaćaju godišnju rentu. Uprkos ogorčenom otporu, nisu uspeli da spreče ni kopanje bakra na padinama svete planine Grejem, niti podizanje astronomske opservatorije na njenom vrhu. Ona se nalazi van rezervata, na njegovom obodu, baš kao još jedno ugroženo svetilište, Ravnica hrastova.
Dok smo razgovarali, pridružio nam se još jedan Apač. Predstavio se kao potomak jednog od najuglednijih apačkih rodova i rekao da sada radi za rudarsku kompaniju. Ostatak razgovora vodio se gotovo isključivo između njega i Bidone.
Foto: Iskra
U Apačkom glasniku čitao sam o tome kako su neki Apači dobili velike novce od kompanije koja hoće da kopa bakar u Ravnici hrastova. Svi, tvrdi pisac tog članka, po rezervatu voze iste, nove džipove. Iako nisam video šta je parkirao ispred Muzeja, pomislih da bi ovaj čovek morao biti jedan od njih. O blagodatima rudarenja govorio je toliko sistematično i promišljeno, da je izgledalo da je za to bio posebno obučen. Pokazivao je zavidno poznavanje tradicionalne vere Apača, opisivao svoje učešće u ritualima i dokazivao da oni, pored Ravnice hrastova, u San Karlosu i okolini imaju još mnogo svetih mesta. Rudnik će im, kako je tvrdio, doneti razvoj, poslove i novac.
Bidona je diplomirala šumarstvo i odgovarala mu je da će rudnik ne samo razoriti svetilište, u kome ima čak i praistorijskih crteža urezanih u stenama, nego će otrovati vodu i zemlju. Isticala je da uništenje prirode nikakvi novci ne mogu da nadoknade.
Ono što je ostavljalo poseban utisak, bio je mir sa kojim su razmenjivali argumente. Tema razgovora nije bila ni malo bezazlena. Ali, nigde dreke, napregnutih vratnih žila, niti upadanja u reč. Pošto bi sagovornik završio, svako bi sačekao nekoliko trenutaka, pre nego što bi uzeo reč. I jedno i drugo ostali su, međutim, pri svome.
Nikola, Stefan i ja, kao i ostali Apači, ćutke smo slušali. Kada smo krenuli ka izlazu, tiho rekoh Bidoni kako i na nas kidišu rudarske kompanije, da ne bi trebalo da dozvole da ih prevare i da se nipošto ne predaju. Ona samo klimnu glavom.
Tada nisam znao da se kompanija koja bi da kopa bakar na svetoj zemlji Apača zove – Rio Tinto. Ona je, naime, zbog ovog projekta, osnovala zajedničku firmu sa jednim manjim partnerom, da bi se potom bacila na lobiranje i ubeđivanje. Trebalo je Apačima objasniti čemu krater koji će, iskopan na njihovoj svetoj zemlji, prema zvaničnim podacima, imati prečnik od tri kilometra i dubinu od 304 metara. Američki senat je 2014. prihvatio predlog Džona Mek Kejna, starog srpskog „prijatelja“, da vlada preda ovu zemlju Rio Tintu u zamenu za nekakav višestruko jevtiniji plac u vlasništvu ove kompanije. To je učinjeno uprkos izričitoj odluci predsednika Dvajta Ajzenhauera iz 1955. da se Apačima jamči nepovredivost ove svetinje. Obama je odluku Senata potpisao, Tramp ju je svojski podržao, ali ju je Bajden odložio. U međuvremenu, Apači iz San Karlosa, udruženi sa ekološkim organizacijama, dugim marševima iz Arizone ka Vašingtonu pokušavali su da skrenu pažnju javnosti na svoju muku. Izgubili su već tri sudska procesa. U septembru 2024. podneli su tužbu Vrhovnom sudu i njegovu odluku očekuju u junu naredne, 2025. godine.
Ljudi iz geta i rezervata znaju – ovo zlo neće stati samo od sebe. Kolonizatori i danas veruju u svoju civilizatorsku misiju. Naravno, raduju se ukoliko uzgred ponešto mogu i da zarade – odatle njihova velikodušna briga za naša rudna bogatstva. Možete se predati i povući u geto. Ni tamo nećete biti sigurni. Oni, pre ili kasnije, i tu ulaze. Otpor je, zaista, prvi i osnovni uslov opstanka. Potrebno je samo osmisliti onaj njegov oblik koji je primeren trenutku. Najvažnije je – on mora da bude stalan, uporan i ne sme da prestane, sve do oslobođenja. I ujedinjenja.
Izvor: Iskra
