“Volela bih da napišem vlastitu knjigu zbog koje ću uvek imati razloga da napišem još jednu i još jednu i još jednu, jer u tom čarobnom nezadovoljstvu i svesti o tome da uvek možeš dalje je – spas. Nikada nisam poželela da nalikujem ni na koga drugog niti da napišem što je neko drugi”, rekla je pesnikinja Ana Ristović u Glifovoj rubrici „Šta čitaju oni koji pišu“. Nedugo potom je na društvenim mrežama podelila vest da je završila zbirku pesama, a krajem 2023. ju je objavila pod naslovom Tu za izdavačku kuću Arhipelag.
Poezija Ane Ristović, pesnikinje nagrađivane još od prve knjige (Snovidna voda, 1994), prevođena je na brojne jezike, zastupljena je u više domaćin i stranin antologija, a žiri britanskog Gardijan uvrstio je njenu pesmu „Oko nule“ među 50 najboljih ljubavnih pesama napisanih u poslednjih pola veka. Tu je njena deseta zbirka.
„Cela knjiga pesama Ane Ristović Tu nastoji da osmisli, prepozna i izgovori to čudesno mesto za koje se, bez ostatka, može reći tu. To mesto se u pesmama Ane Ristović traži i na moru i na kopnu, i u sebi i u svetu, i u daljini i u blizini, i u svakodnevici s kojom se mora i u snoviđenjima bez kojih se ne može ni u svakodnevici ni u poeziji, i u kineskim prizorima i u mediteranskim ili beogradskim vidicima. Ali se najpre i najjednostavnije nalazi u samoj poeziji, kao stajnoj tački iznijansiranog unutrašnjeg i uzburkanog i mnogostranog spoljnjeg sveta“, piše Gojko Božović, pesnik, kritičar i glavni urednik Arhipelaga u recenziji .
Tu je slojevita zbirka, donosi različite tematske krugove i dinamične promene tona, ponekad i iz stiha u stih. Uz rizik da odmah s početka zazvuči naivno, ali ipak: koliko vam je u ovoj knjizi bio važan redosled pesama i po čemu ste znali (osetili) da je završena?
Ovu zbirku počela sam da pišem jedne letnje večeri, 2019. godine na Korčuli, u Ulici Tina Ujevića, za stolom pod stablom masline i smokve čije su se grane ukrštale (rukovale). Tada je u naletu, u narednih deset dana nastalo i deset morskih pesama, ispunjenih prepuštanjem svakodnevnim prizorima mediteranskog spokojstva. Da je knjiga završena zaključila sam tri godine kasnije, našavši se na istom ostrvu, jednog kišnog i vetrovitog popodneva kada se nije moglo izaći iz sobe: za tri pesme koje sam tom prilikom zapisala u svesku znala sam i da su logičan kraj ove zbirke. Ona je počela na istom mestu na kojem se i okončala, sama po sebi bila neka vrsta spoljašnjeg i unutrašnjeg putovanja, prepuštanja prizorima, doživljajima, nepoznatom i novootkrivenom poznatom.
Jedan njen deo čine ,,ostrvske pesme” i one su prirodno jedne uz druge. Drugi deo čine pesme nastajale prilikom putovanja u Kinu, treći deo čine one nastajale tokom pandemije, kada se moglo putovati i koračati samo po atlasu sopstvene sobe.
Tu su i pesme koje kritički promišljanju svakodnevicu, običaje i pojave savremenog (ne samo našeg) društva. Moji crteži koji čine deo knjige, njih šesnaest, predstavljaju nekakve graničnike; ciklusa nema. Kada čitam poeziju savremenih pesnika, naime, čini mi se ponekad da veštački organizuju pesme u cikluse, ponekad je maltene više ciklusa nego pesama, npr. jedna tanušna knjiga, a deset ciklusa! To mi se čini kao kuća u kojoj je više vrata nego soba. Tematski krugovi u mojoj zbirci su prepoznatljivi i mislim da se pesme čvrsto drže jedna uz drugu prateći neki logičan tok.
Prva i završna pesma u zbirci nose isti naslov, “Tu”. Prva je noćni prizor sa Korčule, a u poslednjoj “bešavno i bešumno /mesto je u kojem si uvek tu / – baš ti”. Da li je to tu geografski ili unutrašnji prostor, njihov dodir i preklapanje, mesto odeljeno od buke jezikom i tišinom, spoj svega toga ili…?
Tu je istovremeno i geografski i unutrašnji prostor. Često kada putujemo ne izbijamo iz vlastitog prostora, zatvoreni smo u sebe, ne prožimajući se, zapravo, sa drugošću koju srećemo na svom putu, nespremni da napustimo obrasce uobičajenog ponašanja i navika. Na putovanje odlazimo kofera prepunih naše sopstvene sobe, nespremni da išta od toga napustimo na tih desetak dana izborene slobode.
A prava sloboda bi trebalo da bude – prepuštanje nepoznatom i otkrivanje novog ili barem izmenjenog sebe u susretu sa drugačijim svetom. Otkrivamo samo ono što nam nude tuđi blogovi i internet vodiči, zadovoljno smeštamo sebe u već viđeno, u razglednicu koju su drugi već hiljadu puta prikazali na društvenim mrežama.
Ono ,,tu“ koje ja podrazumevam kao jedini pošten oblik prepuštanja geografskoj različitosti je apsolutno i ogoljeno prisustvo u datom trenutku, bilo gde, izmešteno i udaljeno od vlastitih neophodnosti i komoditeta. Možete nositi ,,paradajz na plažu“, ali ponesite i pogled otvoren da prepozna raznolikost kamičaka na njoj, stopala koja će dobro pamtiti ulegnuća u pesku, uho koje će zapamtiti žamor dece i zvuk bicikala u uličicama koje se nisu našle zapamćene nigde drugde osim u vama. Današnji čovek je, međutim, čini mi se izložen jednom temeljnom paradoksu – iako mu internet nudi mogućnost da istovremeno bude virtuelno prisutan na bilo kojoj tački sveta, on u otkrivanju i prepoznavanju sveta zapravo ne učestvuje punim plućima, pa ni onda kada se uživo sa tim svetom sretne.
Umnoženo prisustvo zapravo je odsustvo, i čovek je sve manje prisutan i u vlastitom životu, dajući primat samo sopstvenom odrazu u tuđim očima, i neprestanom razmišljanju o nekom neuhvatljivom i nejasnom – sutra. Nikada ovde i sada, nikada – tu, u sebi, pomiren sa sobom. Nikada prepušten geografiji i atlasu sopstvenog bića i sadašnjeg trenutka.
Sastavni deo vaše prethodne knjige, Knjige nestajanja, čine fotografije, a u Tu ste uneli i svoje crteže. Čini se da vam je taj vizuelni momenat sve važniji. Odakle to, u kakvoj su vezi crteži (često nazvani kao pesme uz koje su dati) sa stihovima (koji već nose upečatljive slike)?
Crtanje je bilo moj hobi i ljubav iz detinjstva i rane mladosti, kao dete imala sam običaj i da pravim male ,,kućne“ stripove čiji su junaci bili članovi moje porodice i komšiluka. Svuda sam odlazila sa već pripremljenim blokčićem i olovkom, a svaki moj domaći zadatak u školi ili rad bio je ilustrovan, jer me je to ispunjavalo. Svojevremeno sam bila oslikala i zidove svoje sobe. Kasnije sam na studijama napustila i zapustila ovaj talenat, da bih mu se iznova spontano vratila završavajući ovu zbirku poezije, kada sam osetila da bih pesmama mogla da dam jednu novu dimenziju, kroz pripadajući im crtež. Crteži se – a ima ih šesnaest – ogledaju u pesmama, i pesme se ogledaju u crtežima.
Deluje da vam je jako važno i ono što se (ne) dešava baš sada, bilo u urbanoj svakodnevici, bilo u tišini ostrva. Postoji li nešto što biste odmah promenili u tom sada i tu?
Na to – sada i tu – često reagujem u poeziji, jer mom pesničkom biću odgovara da promišljam urbanu svakodnevicu u kojoj živim(o), da je ponekad propustim kroz filter ironije, i svakako da se kritički osvrnem na određene pojave u savremenom društvu. To su, na primer, konzumerizam, favorizovanje gluposti, potreba da se iznosi mišljenje o svemu, neuvažavanje drugog kao ni onog što nam je nedovoljno poznato, snobizam, populizam, moralizam, zatucanost, otuđenost današnjeg čoveka, usamljenost… Eto, promenila bih sve to, kao što bih volela da živim u nekom drugačijem vremenu.
Sociolozi, psiholozi i antropolozi decenijama unazad bave se opštim ubrzanjem i terorom trenutka. Vi predlažete upravo učenje usporavanju, makar pri čitanju knjiga i gledanju serija i filmova. Može li se usporavanje (ponovo) naučiti i da li je ono, na širem planu, održivo?
Usporiti danas, čini mi se da bi bilo poput ponovnog učenja hodanju po zemlji, i podrazumevalo bi i puno spoticanja i bolnih padova, jer je čovekovo srce naviknuto da ubrzano kuca, i njegovo telo je zaboravilo da miruje, a ruke su neprestano uposlene, dok je mozak površno prepušten primanju i propuštanju brojnih informacija koje ga zasipaju 24 časa sa svih strana. A noge mu, što je paradoksalno, nikad manje nisu hodale.
Košnica tržnog centra je mesto opuštanja današnje dece i odraslih, veštački raj koji ih podseća da neprestano moraju da troše ne bi li uopšte postojali i da zamenjuju jedne stvari drugim, novim. U tom neprestanom rasipanju čovek gubi i delić po delić sebe, ljušti svoju kožu neprestano je zamenjujući novim i novim zamenama, odasvuda ga okružuje žamor i buka medija i interneta, i sve podseća na onu Šekspirovu priču koju idiot priča, punu krika i besa. Nije lako ostati svoj i čitav u toj kakofoniji i svetu koji je načinjen tako da stalno oduzima delić po delić nas samih od nas samih.
Jedini način je, čini mi se, da čovek iznova nauči da uspori, da zastane, da dopusti sebi da ga jedan sadržaj – na primer kada je reč o stvarima u kojima uživamo u dokolici, knjigama, filmovima i serijama – ne vodi nužno istog trena ka novom sadržaju, već da dopusti da taj sadržaj odleži u njemu, prožme njegovo biće, prepusti ga zapitanosti i promišljanju. Ako ceo vikend provedemo ,,bindžujući“ jednu seriju, možda ćemo u roku od dva-tri dana imati iluziju da smo zaista proživeli svet njenih likova i priče, ali nećemo imati onaj čudesni doživljaj iščekivanja, naslućivanja, nestrpljenja koji nam omogućava odlaganje sadržaja koji primamo. I nekako, brzo ćemo zaboraviti ono što smo gledali, jer ono nije odležalo u nama.
Paradoksalno je da je čovek danas izložen opštem ubrzanju i teroru trenutka, a da je sve manje sposoban da živi u trenutku (i za trenutak) i da mu to ,,sada“ neprestano izmiče. Čovek koji bi se naučio usporavanju, morao bi da se uči i veštini očuvanja tog usporavanja u svakodnevlju ubrzavanja. Kao kada bi, umesto da svakodnevno koristi lift, zbog vlastitog zdravlja birao da se popne stepenicama do desetog sprata.
Ako su “fina dečica… u ajpodove zagledana” i šetaju se tržnim centrima kao da se “dugo i pošteno spremaju / za armiju / budućih kupaca”, a odrasli listaju “svece iz novčanika”, “čitaju bescenje” i nose u “mobilnom telefonu / ceo život / misli / imetak/ biografija/ DNK”, gde su oni i one što pišu i čitaju poeziju?
Uvek ima i biće onih koji čitaju i pišu poeziju. Pesnici često žive u zabludi da poeziju malo ko čita, a upravo među ljudima koji nisu profesionalno okrenuti književnosti i poeziji ima puno onih koji je čitaju u slobodno vreme i razumeju je na svoj način. Zahvaljujući internetu, poezija je danas dostupna i na druge načine, mada ništa ne može zameniti osećaj držanja knjige u rukama i šuštanja papira. I u pomenutim tržnim centrima uvek ima nekog ko će otići u knjižaru i potražiti knjigu poezije. Ali, da li će je naći s obzirom na to da možda polica sa poezijom ne postoji? Upravo u tome je problem, u iluziji podgrevanoj kupoprodajnom logikom da poezija nije čitana i da za pesničke knjige nema kupaca.
Kod nas se, međutim, mnogo prevodi, i niko me neće ubediti da za sve te knjige proze raznih svetskih autora (a ne govorimo o bestselerima i vrhunskim piscima) postoje čitaoci i kupci, i da u knjižari nije moguća jedna polica koja bi bila rezervisana samo za poeziju. Ukoliko ste izdavač u Srbiji i objavljujete, recimo, samo poeziju, ako nemate neka lična poznanstva teško da ćete moći da prodajte svoja izdanja u većini knjižara u Beogradu i ostalim gradovima.
Ukoliko vam pesnička edicija nije glavna, već pre svega objavljujete knjige proze domaćih i svetskih autora, onda ćete uz njih moći eventualno da provučete i po koji primerak neke pesničke knjige. Ali knjižare bojažljivo primaju po 2-3 primerka, kao da sumnjaju u to da će se i oni prodati. A nije tako.
Kad god objavite novu zbirku neko ponovi sintagmu o “izdvojenom mestu u srpskoj poeziji”. Vaše pesme odskora su i deo Muzeja poezije. Gde vi, posle 10 zbirki i dva izbora, vidite svoje mesto u poeziji i ko su pesnici i pesnikinje koje osećate bliskim po senzibilitetu, bez obzira na jezik i tradiciju kojoj pripadaju?
Muzej poezije u Čačku, u biblioteci Vladislav Petković Dis, zaista je jedinstveno i posebno mesto, i bilo je veoma uzbudljivo pokloniti nešto od ličnih mojih i očevih predmeta za stalnu postavku.
Što se tiče pomenute sintagme, ne znam šta da kažem na nju, moje mesto određuju drugi, kanon je jedno, čitaoci drugo, antologije treće, a za pesnika je uvek najvažniji sam trenutak stvaranja tj. pisanja, jer to je trenutak neprestanog ličnog obnavljanja, neka vrsta neophodne transfuzije krvi. Njegovo mesto je mesto na kojem piše i na kojem nastaju njegove pesme. I mesto koje te pesme načine u drugima, nastanivši se u njima, pomerivši ih, pokrenuvši ih na razmišljanje i probudivši u njima neki osećaj ili zapitanost.
Teško mi je da govorim o bliskosti po senzibilitetu, jer rado čitam i pesnike i pesnikinje koji se poetički sasvim razlikuju od mene. Ali, volim poeziju, naravno, Vislave Šimborske, Česlava Miloša, Adama Zagajevskog, Eve Zonenberg, Tonija Hoglanda, Marka Strenda, Volasa Stivensa, Silvije Plat, En Sekston, Tomasa Trantremera, Elizabet Bišop, Stevana Raičkovića, Ivana V. Lalića, Miloša Komadine, Nebojše Vasovića, Dragoslava Dedovića, Radeta Tanasijevića, Radmile Lazić, Jelene Lengold, Jasmine Topić, Petra Miloradovića, Danice Vukićević, Mirjane Stefanović, Tanje Stupar Trifunović, Dejana Aleksića, Stevana Tontića, Nenada Jovanovića, evo, sad ću nekog sigurno nenamerno izostaviti …
Motivi (sa) putovanja i prožimanje kultura česti su u vašim pesmama. Vaši stihovi prevođeni su na mnoge jezike, vi prevodite sa slovenačkog. Šta čini dobar prepev?
U jednoj svojoj knjizi eseja, Olga Tokarčuk je dobro primetila da prevođenje liči na baštovansku tehniku uzimanja pelcera s originalne biljke, njegovog kalemljenja na drugu biljku koja onda pušta izdanke, dobija novu snagu i postaje punopravna grana. Najteže je, naravno, prevoditi poeziju i često najbolje rezultate u tome postižu sami pesnici koji prevode, jer prevoditi poeziju podrazumeva i posedovati izvesnu kreativnost u stihotvorenju. Dobar prepev podrazumeva da potpuno razumemo i osetimo govor drugog pesnika, ali i da na vešt način njegov jezički idiom prilagodimo našem, da prenesemo tu biljku sa jednog prostora na drugi ne povredivši je, i istovremeno stvarajući novi izdanak.
Nažalost, nemam toliko prilike da prevodim slovenačku poeziju koliko prevodim prozu, i zbog svega pomenutog svaka prilika za prevođenje poezije nekog pesnika dodatno me raduje i ispunjava.
”Pravo čitanje pesničke knjige podrazumeva uvek i dodir papira”, zaključili ste u jednom razgovoru. Međutim, sve je rasprostranjenija instapoezija kakvu pišu, recimo, Rupi Kaur ili Atikus. Mogu li ekran, društvene mreže i poezija zajedno?
Zašto da ne? Društvene mreže svakako služe njenoj popularizaciji i bude zainteresovanost za nju. Sa druge strane, kako instagram i slične društvene mreže ne trpe mnogo teksta i uglavnom su svedeni na kratke objave, oni mogu poslužiti pre svega kao okidač za to da se neko nakon susreta sa poezijom na internetu uputi u potragu za knjigom.
Kao post-skriptum knjige dodali ste i pesmu “napisanu uz pomoć veštačke inteligencije u stilu pesama Ane Ristović”. Zanimljivo je kao eksperiment, s tim što mi se čini da ta pesma odskače kao najbleđa u zbirci. Kako vi gledate na AI, može li ona da stvara vredna umetnička dela?
Ne može, zato što ništa neće odmeniti i zameniti ljudsku kreativnost i pre svega potrebu za stvaranjem, a stvaranje uvek nosi sa sobom i jednu dozu rizika i neizvesnosti na koju umetnik računa. Nažalost, bojim se da već dolazi u brojnim slučajevima do zloupotrebe veštačke inteligencije, i da živimo u svetu u kojem neka dela već uveliko nastaju stvorena od strane AI.
To će se najpre primiti i prima se tamo gde je novac – na polju stvaranja bestselera, biografija poznatih, popularne istoriografije … kao i u scenaristici, dramaturgiji…
Sklona sam tome da ne verujem da će neki istinski pesnik pribeći pomoći AI da bi napisao zbirku. Bilo bi to kao otići od samog sebe. S druge strane, namerno sam učinila eksperiment pisanja pesme uz pomoć AI, da bih se poigrala, jer da bi neprijatelja pobedio, moraš ga upoznati.
Pitanja i uvodna beleška: Matija Jovandić
Ana Ristović
Izvor: Glif
