Пише: Милан Милошевић
Эта женщина больна,
Эта женщина одна.
Муж в могиле, сын в тюрьме,
Помолитесь обо мне.
1938
Ана Ахматова је била у Слепњеву, на имању родитеља Николаја Гумиљова, када је тамо 20. јула 1914. објављен Царски манифест Николаја II о уласку Русије у рат, након што је Аустрија 15. јула 1914. објавила рат Србији, а 19. јула Немачка објавила рат Русији.
До тада је ретко писала на било коју историјску тему, али у тог дана насталој песми Јул 1914. слатки мирис клеке шири се из запаљених шума, жене војника јаучу над дечацима, а јауци удовица одјекују селом…
Николај Гумиљов се 1914. као добровољац Гардијског резервног коњичког пука истакао у биткама код Кенигсберга, сада Калињинграда, и у Пољској, добивши Крст светог Ђорђа и чин подофицира.
Ана се после очеве смрти у августу 1915. вратила у Петроград. Од 15. до 30. октобра опет се лечила од туберкулозе у санаторијуму у Хивинкеју близу Хелсинкија, где је скоро престала да једе и спава и на крају је побегла у Санкт Петербург. Од тада је на помен лечења одговарала да се у санаторијумима увек осећа горе. А данима лежећи на софи, умотана у шал, жалила се на болести.
У разговору с поетесом Ирином Одојевцевом, Николај Гумиљов ће касније пак рећи да је Ана не само у животу, већ и у својој поезији чамила и стално се жалила на грозницу, делиријум, кратак дах и несаницу. Није веровао ни да она уопште болује од туберкулозе. Тврдио је да је била здрава, да је имала завидан апетит, пливала као риба и спавала као мрмот.
Ана је 1915. упознала песника Николаја Недоброва који ју је, пре него што је умро од туберкулозе на Криму 1919, упознао с мајстором мозаика Борисом Анрепом, који је Ани Ахматовој постао нека врста амор де лонх, трубадурске “далеке љубави”, недостижан “као бели камен у дубинама бунара”.
Једног дана током Фебруарске револуције скинуо је официрске еполете и, ризикујући живот, прешао Неву да је види. Касније јој је рекао да воли “мирну енглеску цивилизацију разума, а не религиозни и политички делиријум”. Опростили су се и он је отишао у Лондон.
Она је написала да је трагични октобар 1917, попут жутог лишћа, однео људске животе и да је последњи брод њеног пријатеља одјурио од страшних обала запаљене домовине.
Када су се много касније, године 1965, срели у Паризу, по њеном утиску, Борис Анреп је био “укочен и чврст током њиховог сусрета, као да је недавно доживео мождани удар: “Нисмо се гледали – обоје смо се осећали као убице”.
“ВАШ ДВОРАЦ СТОЈИ НА НАШИМ КОСТИМА”
Од јануара 1917. до јесени 1918. године Ана је преживела је обе револуције, Фебруарску и Октобарску, углавном у стану свог пријатеља Вјачеслава Срезњевског и његове супруге Валерије Срезњевске.
Када је Николај Николајевич Пуњин 1917. испратио тада још госпођу Гумиљову, у свом дневнику записује:
“24. октобар. Данас сам се вратио из Петрограда са А. Ахматовом. У црном капуту од фокине коже са крзненом крагном и манжетнама, у црном сомотском шеширу – она је чудна и витка, мршава, бледа, бесмртна и мистична… Слушао сам је са дивљењем, јер је, узбуђена, викала интонацијом која је изазивала страх и радозналост…”
Када је 25. октобра 1917. са Виборшке стране ишла ка петроградском Литејном проспекту, мост је био подигнут усред бела дана, што је довело до застоја трамваја, кочијаша, таксиста и пешака. Сви су били збуњени. Револуција је била у току.
Након Анреповог одласка, никакве вести нису стизале од Гумиљова. Кућа у Царском Селу је била продата. Њена свекрва и њихов син Љовушка су још увек били у Слепњеву, где је владао немир. Сељаци су почели да упадају у кућу претећи да ће запалити петла да би окадили господску децу. “Ваш дворац стоји на нашим костима”, говорили су. Плашећи се сељачких погрома, свекрва се, поневши породичну библиотеку и део намештаја, преселила у Бежецк на североистоку Тверске области, 150 километара северно од Москве.
У цртеже које је Ахматовој дао Модиљани бољшевички војници су увијали дуван – попушили су све осим једног који је држала на зиду до краја живота. У септембру 1917. објављена је њена збирка песама Бело јато, за коју је сматрала да је неоправдано потцењена. У револуционарној смутњи комуникације су биле отежане, критичари и часописи у пометњи, па је теже и допирала до читалаца. Према речима Олега Клинга, филолога са Московског универзитета, Ахматова се том књигом опростила од прошлих нада. А Ана би рекла: једна нада мање – једна песма више.
Аманда Хејт у књизи Ана Ахматова: поетско странствовање, пак, уочава да су у песмама Ане Ахматове из периода 1917–1924. трагови револуционарног прелома готово неприметни. “Не налазећи отворену, крваву рану, никакав свеж ожиљак, никакву трагичну пукотину у песникињином срцу где је, по свим показатељима, требало да буде револуционарни раскол, левичарски критичари су закључили да је ауторка била друштвено равнодушна”, пише Аманда Хејт.
Николај Гумиљов, георгијевски каваљер након Фебруарске револуције, послат је 1917. на Солунски фронт, али тамо није стигао, већ је преко Стокхолма и Лондона дошао у Париз, где је стављен под команду генерала Зенкевича, представника Привремене владе Керенског. По саветима пријатеља, размишљао је о емиграцији. Ана Ахматова му је писала: “Како је чудно сетити се да си ме у зиму 1907. у сваком писму позивао у Париз, а сада чак не знам ни да ли желиш да ме видиш”.
У песми (Мне голос былю Он звал утешно, 1917) Ана каже да је чула глас, који ју је звао утешно, да дође и заувек напусти своју глуву и грешну земљу Русију, али да је она равнодушно и мирно запушила уши рукама, да тај недостојан говор не би оскрнавио њен тужни дух. У другим песмама каже: “Ти си отпадник”. “Твој дух је помрачен ароганцијом.”
Преко Лондона Николај се вратио у Русију, тако што је из Француске преко Енглеске, Норвешке и Финске 1918. стигао у Петроград, тада већ под бољшевичком власти, пошто је после Брест-литовског мира и изласка Русије из рата саобраћај постепено обнављан.
Старији брат Ане Ахматове Андреј Андрејевич Горенко, његова супруга Марија и њихов син Кирил избегли су 1919. у Грчку преко Цариграда. Кирил се тешко разболео од грознице и умро у јануару 1920. Након смрти свог сина, Андреј и Марија Горенко су се преселили у јефтин хотел Кронион у улици Патисион у центру Атине. Платили су прва четири од планираних осам дана и, увече 11. фебруара, наручили су два пива у оближњем пабу, и онда, током ноћи, себи убризгали велику дозу морфијума користећи исти шприц. Андреј је умро, а Марија је преживела. Била је трудна. Седам месеци касније родила је сина, кога је назвала Андреј у част свог мужа.
КАТАСТРОФА, А НЕ МУЖ
Ана је 1918. саопштила Николају Гумиљову да жели да се уда за лирског песника, преводиоца сумерске књижевности и асиролога Владимира Казимировича Шилејка (1891–1930), који је пре Октобарске револуције 1917. био члан Императорског православно-палестинског друштва и васпитач деце пете генерације грофова Шереметјевих.
Николај, који је добро познавао Шилејка, само је рекао: “Лош сам муж, признајем. Али Шилејко је потпуно неспособан да буде муж. Катастрофа, а не муж…”
Игнорисала је упозорење и у јесен 1918. се са Владимиром Шилејком преселила у северно крило Дома фонтана (Фонтанный дом), огромну палату поред реке Фонтанка која је пре револуције била власништво пете генерације грофова Шереметјевих, а после седиште разних културних институција и место становања многих уметника.
Лирски песник и туберан Шилејко је био љубоморан на Ану као жену, али и као песника (она није волела да је називају поетесом). Палио је рукописе њених песама у самовару или пећи. Кад би излазио, закључавао би је.
Без његовог знања Ана се састала са својим пријатељем, композитором Артуром Лурјеом, који је прихватио позив Александра Блока да “ослушкује музику Револуције” и постао директор музичког одељења Наркомпроса (Народног комесаријата за просвету, 1918–1921). Он је тада промовисао авангардну уметност.
Кад је совјетска власт почела да окреће леђа авангардној уметности, разрешен је дужности, иселио се у Берлин (1922), а потом у Париз (1924), где је постао десна рука Игору Стравинском. Глумицу Олгу Глебову-Судејкину, његову супругу, Ана Ахматова у Поеми без хероја, по лику из италијанске комедије дел арте, назива Коломбином деведесетих, петербуршком лутком и глумицом и својим белокосим чудом што гледа тако смутно и зорно.
Знале су се још од вечери у кабареу “Пас луталица” у Петрограду.
Аутору књиге Приче о Ани Ахматовој: Крај прве половине XX века (Москва 1989) Анатолију Најману се чинило да је Ани надимак Акума, по имену јапанског злог духа, наденуо Шилејко, мада је касније прочитао да ју је тако назвао историчар уметности Николај Пунин са којим је Ана после разлаза с Шилејком седам година живела у такозваном грађанском браку (без формалног венчања).
У постреволуционарно време, брак је сматран регистрованим ако га пар пријави стамбеној управи (домоуправление). То се упише у одговарајући регистар и то је све.
Шилејко је рекао да ће се побринути за то и убрзо је потврдио да је све у реду.
“Али када је, након нашег развода, неко, на мој захтев, отишао у канцеларију да обавести стамбену управу о разводу, нису могли да пронађу упис, ни под тим датумом кога сам се јасно сећала, ни под најближим, нити било где другде”, причала је Ана касније. Од Шилејка се званично развела тек 1926, четири године пре него што ће он умрети од туберкулозе.
Заправо, Ана Ахматова је једно време живела у два стана, а две Ане су живеле у истом стану: у северном крилу Фонтанке живела је са Шилејком са којим је била у браку – и у стану бр. 44 у јужном крилу бившег шереметјевског дворца у “грађанском браку” с Николајем Пуњином и с “другом Аном”, Аренс-Пуњином, његовом званичном супругом.
ЛИЛИ БРИК, АНА АХМАТОВА, ПРОЛЕТКУЛТ И НАРКОМПРОС
Николај Пуњин је једно време био близак Осипу Брику, апологети Пролеткулта (Пролетарска култура), масовног културног покрета основаног 1917/1918. на основу идеја револуционара и теоретичара Александра Богданова, са циљем да се формирањем литерарних, позоришних и ликовних група створи нова, аутентична култура радничке класе, независна од буржоаског наслеђа.
У својим дневницима Николај Пуњин се иначе дивио физичкој лепоти Осипове супруге Љиље Брик, домаћице једног од славних уметничких салона и музе Владимира Мајаковског, аутора песме о напуштеном љубавнику Облак у панталонама. Када је Пуњин рекао да јој се диви, али да се не осећа дубоко емоционално повезан с њом, Љиља Брик је прекинула њихову везу.
Анатолиј Најман пише да је Ана Ахматова, која је са Љиљом Брик неколико пута укрштала мачеве у песничким круговима почетком 1920-их, вероватно била љубоморна. Разговор са Лидијом Чуковском о Љиљи Брик одише латентним непријатељством: “Први пут сам је видела у позоришту током ‘Продавница славе’, када је једва имала 30 година. Њено лице је било неуредно, коса јој је била офарбана, а на истрошеном лицу – дрске очи”.
УМЕТНОСТ КОМУНЕ
Пуњин је у постреволуционарно доба радио као кустос Музеја уметничке културе, по одлуци народног комесара за просвету (наркома просвещения РСФСР) Анатолија Луначарског учествовао је у очувању збирки Ермитажа током револуционарних превирања. Био је уредник левичарског недељника “Уметност комуне”, и у чувеној полемици “Храм или фабрика” је писао: “За пролетаријат уметност није свети храм где се само лењо посматра, већ рад, фабрика која производи нове уметничке предмете за све”.
Он је био пријатељ и поборник супрематисте и конструктивисте Владимира Татљина, аутора пројекта о Трећој интернационали. То је требало да буде 396 метара висока грађевина у облику нагнутог спиралног гвозденог оквира који би носио ротирајући стаклени цилиндар, стаклени конус и стаклену коцку. Модел споменика висок 6,7 метара био је изложен поводом ВИИИ конгреса Совјета у децембру 1920. Тај споменик, који је у унутрашњости требало да садржи сале за предавања, конференције и друге активности, није изграђен јер је револуционарна власт ускратила подршку нефигуративној уметности.
Комесар Наркомпроса (Народног комесаријата за просвету) Анатолиј Луначарски је за разлику од радикалних Пролеткултоваца, често штитио “старе” уметнике и покушавао да успостави компромис између револуције и традиције уз толерисање плурализма уметничких праваца током 1920-их. То није ишло без контроверзи.
Гумиљов, на пример, није волео Блока због његове песме Дванаесторица (због које је командант Колчак желео да погуби Блока).
“Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру…”
Блок није волео Гумиљова због акмеизма, због његове критике симболизма и због председавања петроградском огранку Сверуског савеза песника (монархиста је победио бољшевичког присталицу за један глас).
Када су у постреволуционарном периоду Алексеј Толстој, Исак Бабељ, Борис Пиљњак и сатиричар Зошченко послали писмо Централном комитету РКП(б) захтевајући заштиту од општих оптужби за “непријатељство према радничкој класи”, Ана је у знак подршке на једном митингу говорила своје стихове. Анатолиј Луначарски је утицао да се кампања донекле стиша. Касније ће се распламсати.
Како пише Аманда Хејт, која је на Универзитету у Лондону (1971) одбранила докторску дисертацију о животу и делу Ане Ахматове, она се оштро разликовала од писаца Сребрног века који су дефинисали свој уметнички идентитет пре октобра 1917. Сви они, од Блока и Буњина до Јесењина и Мајаковског, револуцију су доживљавали као тектонску силу која је разбила њихов рад на пре и после…
Борис Пиљњак је рођен исте године када и Мајаковски, Булгаков три године раније, али Мајаковски је по њеном мишљењу био за историјску епоху старији од њих. Упркос естетским разликама, имала је веома високо мишљење о његовој поезији из 1910-их, али не и о политици: “Бриљантан младић који је написао Облак у панталонама! Русија би имала јединственог, живописног, трагичног и бриљантног песника да је његова поезија прекинута пре револуције. А писање ‘Моја полиција ме штити’ – то је ван сваке мере. Можете ли да замислите Тјутчева, на пример, како пише ‘Моја полиција ме штити’?”
БЛОК, ГУМИЉОВ И ХЛЕБНИКОВ СУ УМРЛИ ГОТОВО ИСТОВРЕМЕНО…
У августу 1921. године, на Смоленском гробљу у Петрограду, Ана Ахматова је са стотинама људи стајала поред ковчега песника Сребрног века Александра Блока. У том часу други песник, Николај Гумиљов, њен први муж и отац њеног јединог сина, чекао је своју судбину у затворској ћелији у улици Шпалернаја. Неколико дана касније сазнала је страшну вест: погубљен је.
О тих неколико недеља, које су означиле крај песничког Сребрног века, Ана Ахматова је записала у свом дневнику: “Блок, Гумиљов и Хлебников су умрли готово истовремено. Ремизов, Цветајева и Ходасевич су отишли у иностранство, заједно са Шаљапином, Михаилом Чеховом и пола балетске трупе…”
То се дешавало у сенци жестоког сукоба – побуне морнара у Кронштату, у фебруару/марту 1921. године.
Крајем 1920. године, ратом, револуцијом и блокадом разорена индустрија производила је скоро пет пута мање робе широке потрошње него у предратној 1913. Умножавали су се проблеми са снабдевањем храном. У Петрограду су почели штрајкови. Радници су на зборовима захтевали повећање оброка и хитну расподелу зимске одеће и обуће.
Петроградски комитет Руске комунистичке партије (бољшевика) прогласио је ванредно стање у граду. Ухапшено је око пет стотина радничких активиста. Кадети војне академије су пуцњима у ваздух растерали демонстранте без крвопролића. Власти су одлучиле да повећају оброке за војнике и раднике, али то је празнило залихе хране у Петрограду.
Првог марта у Кронштату на митингу 15.000 морнара истичу се слогани “Власт совјетима, а не партијама” и “Совјети без комуниста!”
Када је председник Сверуског централног извршног комитета Михаил Калињин покушао да их смири, морнари су га прекидали повицима: “Иди, Калињине, теби је топло” и “Знамо шта нам треба, а ти, старче, врати се својој жени”.
И изгласали су резолуцију са захтевима за одржавање нових избора за совјете, укидање комесара, давање слободе деловања свим анархистичким и социјалистичким странкама и омогућавање слободне трговине…
Након тога Револуционарни војни савет је наредио Михајлу Тухачевском да поново формираном 7. армијом што пре угуши устанак у Кронштату – пре него што пуцање леда у Финском заливу отежа заузимање тврђаве и свакако пре бољшевичког конгреса.
Устанак је после два јуриша по леду и жестоких борби угушен 18. марта 1921. Према совјетским изворима, погинуло је 527 припадника Црвене армије, 3.285 је рањено, а 1.000 побуњеника је убијено, више од 2.000 је “рањено и заробљено са оружјем у рукама”, преко 2.000 се предало, а око 8.000 побуњених морнара је по леду прешло у Финску.
Након гушења устанка, у Петрограду су се умножиле гласине о заверама. У јулу 1921. откривена је наводна антибољшевичка завера чији је вођа био професор Сергеј Таганцев, правни историчар који је сањао о обнављању монархије. Сумњичени су интелектуалци, официри и монархисти да су планирали пуч уз помоћ белогардејца из Финске. Емигранти су поздравили устанак, али нема доказа да су у њему учествовали.
Историчарка Јурија Терјајева верује да је хапшење Николаја Гумиљова уследило зато што је Чека (Чрезвычайная комиссия, ванредна комисија, тајна полиција совјетске Русије) тражила позната имена за један високопрофилни случај, а он се показао као погодан пример.
Није крио своје симпатије према монархији, нити порицао своје симпатије према “белима”. Отворено се крстио испред цркава. Шалио се са комесарима да му вино и жене помажу да пише поезију – контрареволуционарну поезију – “обећавао да ће стрељати Троцког”.
А био је популаран међу младима. На дан хапшења, провео је последње вече са својим књижевним друштвом. Када се у пратњи младих обожавалаца вратио кући, 3. августа 1921. око два сата ујутру, испред његове куће га је чекао аутомобил, а чекисти су били унутра.
Чека је у тој кампањи ухапсила око 800 људи, од којих је 61 изведен пред суд. Николај је оптужен да се састао са професором Таганцевом и Владимиром Пажитновом, функционером Наркомпроса, и пристао да помогне у изради контрареволуционарних летака; да је обећао да ће повезати њихову организацију са групом интелектуалаца и официра; да је примио новац за техничке потребе. Наводно је добио једну траку за писаћу машину.
Исаја Берлин пише како је Ана Ахматова била уверена да Николај Гумиљов није имао никакве везе са монархистичком завером.
Максим Горки, од кога су, како пише Исаја Берлин, многи писци тражили да интервенише, није волео Гумиљова, а према неким извештајима (на пример, Надежде Мандељштам у књизи Напуштена нада, издате у Лондону), ипак није интервенисао у његово име.
У писму француском књижевнику Ромену Ролану Горки је 1928. написао: “Гумиљов је погубљен као учесник у политичкој завери коју је организовао извесни Таганцев”. Ово може указивати на то да сам Горки није сумњао у Гумиљовљеву кривицу.
Суђење “завереницима” трајало је од 7. до 21. августа. Трибунал, коме је председавао Пјотр Малковски, осудио је 61 особу на смрт, укључујући Гумиљова, који је одбио адвоката и изјавио: “Ја сам војник и прихватићу смрт достојанствено”. Гумиљов и други су 25. августа 1921. одведени на погубљење на Ржевском артиљеријском полигону који се назива и Коваљевска шума код Петрограда. Неки чекиста је Ани касније причао да је Николај мирно попушио последњу цигару и шапутао стихове чекајући самртни хитац.
Место сахране није познато.
Тужилаштво СССР-а је 1992. године закључило да нема доказа о Гумиљовљевом активном учешћу у завери “Петроградске борбене организације” која и није постојала као јединствена структура.
Извор: Време
