Пише: Давор Џалто
Бизарни и ауторитарни режим Александра Вучића је изгубио легитимитет. То је показао протест грађана 22. децембра, на београдском тргу Славија, на коме се, према кредибилним проценама, окупило око 100,000 људи.
Аутократа је уплашен и бесан. Позиција и опозиција меркају како да профитирају из читаве ситуације, политички лешинари се сакупљају… Немојте имати никакве илузије – сви mainstram актери су спремни да продају и сопствену задњицу зарад неког deal-а. На бранику демократије и слободе су само студенти и грађани који их подржавају.
Скуп на Славији је наставак протеста које су иницирали студенти српских универзитета. Треба рећи гласно и јасно: студентски протести – којима су се у међувремену прикључили и ученици многих средњих школа, пољопривредници и други радници – представљају аутентичан израз демократске свести, правдољубивости и одговорности, нешто што се у том облику ретко виђа не само у Србији него и било где друго.
Сви грађани који држе до слободе, демократије, правде и општег добра не могу а да не подрже мирне, достојанствене и нестраначке протесте.
Поводи за протесте су били пад надстрешнице железничке станице у Новом Саду, што је проузроковало смрт 15 људи, као и начин на који је режим реаговао на ову трагедију. Међутим, разлози протеста су дубљи; они су израз бунта не само против једног штеточинског режима, већ и против читавог једног система сатканог од некомпетентности, насиља, манипулација, корупције, уцена…
Величина и значај протеста леже у изузетној политичкој свести коју су студенти показали. Протести јесу против актуелног режима, али су студенти показали да су свесни и свих недостатака многих на (формално) опозиционој сцени, као и опасности да неспособне и корумпиране ”опозиционе” структуре ”преузму” протесте и тиме их врло брзо обесмисле и угасе.
Зато је било веома мудро не дозволити ”инфилтрирање” како позиционих тако и опозиционих активиста, који би се наметнули као ”лидери”. За разлику од многих других, студентске протесте карактерише свест о јавном интересу и одбијање (бар за сад) да се потпадне под јефтине и предвидљиве манипулације и покушаје ”бушења” изнутра.
Изузетан значај, у том смислу, има самоуправни начин организовања студентских ”пленума”, што је заправо анархо-синдикалистички принцип функционисања.
Ово омогућава директно демократско изјашњавање, чиме се, истовремено, спречава компромитација протеста, толико честа када постоји мања група ”лидера” који, суочени са застрашивањима, поткупљивањима и уценама, лако ”угасе” целу ствар и ”утале” се са неком од постојећих структура моћи.
Посебну подршку заслужују студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који су у нарочито компликованој ситуацији. Слободном, анархо-синдикалистичком организацијом (која је, ако мене питате, најближа духу православља), студенти ПБФа су се придружили својим колегама са других факултета. Упркос покушајима манипулација, омаловажавања, дискредитације па и исмевања њиховог организовања, студенти теологије су одлуке о протестима донели скоро па једногласно.
Истовремено, они нису насели на покушаје јефтиних манипулација како би се њихова приврженост правди и циљевима протестима искористила за неке друге битке, за туђе рачуне.
Студенти су се јасно оградили од ”аналитичара” који, зарад сопствене промоције преко таблоидних медија и друштвених мрежа, манипулишу и износе неистине, не обазирући се на штету коју тиме праве, пре свега студентима и њиховим циљевима.
Они су демонстрирали зрелост, и као грађани и као (будући) теолози и свештеници, препознајући како репресију која долази од стране режима и њему наклоњених кругова (укључујући и оне црквене), тако и манипулативност и одсуство базичне части и поштења од стране оних који се представљају као борци за слободу, док се у ствари баве интелектуалном проституцијом, као послушници разних система моћи, којима служе својим испразним и патетичним досеткама, док год им исти омогућавају неки профит, док од њих извлаче неку (колико год мизерну) функцију и утицај.
Студентима ПБФа је стало како до слободног и праведног друштва, тако и до вере. Они знају да је избор ”или-или” лажан; одбијају да буду послушни ауторитарним системима (било државним било црквеним) као што одбијају да продају своју веру (било за сендвич било за ексклузивну вечеру).
Нема ту кукавичког покоравања, примитивног помодарства нити простачког ”фенсераја”. Али зато има достојанства.
Као и њихове колеге са других факултета, и студенти ПБФа су свесни да морају да прокрче неки ”трећи пут” како не би упали у замку манипулација које долазе од стране полуделог режима и режимских полтрона (у и изван Цркве), нити опет у замку служења ”опозиционим” агендама које, зарад сопствених интереса, унижавају кредибилитет и вредност онога што чине студенти, тражећи начин да се ”утале” са режимом и корпоративним структурама.
Вреди се у овом контексту подсетити да су многи православни лаици, свештеници и епископи много пута кроз историју изражавали своју подршку различитим политичким протестима, а неке су чак и предводили. То је био случај у царској Русији, када је санкт-петербуршка Духовна академија, касног деветнаестог и раног двадесетог века, била један од центара многих прогресивних па и револуционарних идеја.
Патријарх Павле је у више наврата подржавао студентске протесте, као и епископ Атанасије Јевтић и митрополит Амфилохије Радовић. Патријарх Павле је, током демонстрација 1996/97. године чак стао испред студената, спречивши вероватан обрачун полиције са студентима. Познате су и његове речи (које овде цитирам по сећању) упућене учесницима анти-Милошевићевих протеста (пре свега студентима): ”борите се за праведну ствар, и Црква наша православна то поздравља и благосиља”. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је 2020. предводио протесте у Црној Гори, који су резултирали падом аутократског режима Мила Ђукановића.
Изборити се за неки ”трећи пут”, против репресивног режима, лажне опозиције и припадајућих (политичких, корпоративних, медијских и црквених) структура моћи, је најтежи задатак који стоји пред овим протестима.
Чини се да, за разлику од политичара и многих ”аналитичара”, студенти ово јако добро схватају и чине све што је могуће да се изборе са свим изазовима. У томе их треба безрезервно подржати, јер права искушења тек предстоје.
Извор: Аутограф
