Piše: Dubravka Marković
Zamišljala sam da sam Nataša Rostova. Mi devojčice smo se opredeljivale za Andreja Bolkonskog, a one kao pametnije više su volele Pjera Bezuhova.
Danas mislim da većina tinejdžera ne razume o kome se radi. Da li je Tolstojev „Rat i mir” ispao iz lektire mnogo pre ukrajinskog rata ne znam, možda je i dalje obavezan. Svi, ako ga i čitaju, čitaju dajdžest, skraćeno izdanje na internetu. Mi smo morali oba toma da znamo, istina, oni ratovi Kuznjecova i Napoleona bili su često preskakani. Kako bi danas ovo ratno ludilo izgledalo da su Zelenski i ekipa čitali Tolstoja, da su Ameri mogli da ukapiraju da ruska aristokratija govori francuski, da ih ni Napoleon nije vojno savladao, da istorija počinje mnogo pre Kolumbovih otkrića Amerike i ostalih kontinenata.
Istina, zašto bi se u 21. veku iko sećao osvajanja Aleksandra Makedonskog, gde je bila Persija, sve ono što nije završilo u holivudskim filmovima nije se ni dogodilo. I mogu sad redom da nabrajam lekcije iz historije kojima su nas u toj socijalističkoj Jugoslaviji učili ili su nam pričali stariji od nas. Tako sada kult ženske lepote nije sofisticirana Nataša Rostova nego Barbika. Otac mi je doneo Barbiku još šezdesetih iz Amerike, nisam je volela, draži mi je bio moj Pišta, lutak u mađarskoj nošnji. Nema nazad, devojčice se igraju sa roze kućicama za Barbi, dečaci su bolje prošli imaju heroje iz „Ratova zvezda” ili „Gospodara prstenova”.
Tako ja razumem ovo ludo vreme dekadencije u kome je svet. Porcelanske lutke iz ranijih vekova su silikonske Barbike danas. Kako devojčice sebe vide u svojim lutkama, one danas hoće velike grudi, uske strukove, napućena usta, podignute jagodice i fiksirane obrve. Izraz lica se gubi, sve liče na potrošačku američku kulturu u kojoj davno nema identiteta.
Sad već zvučim kao da sam još uvek u vremenu prosvetitelja i da sad treba da uvodim obrazovanje u digitalno vreme. Nemoguća misija. Iluzija slobode mišljenja u vremenu kada vaša banka ima preko bankarske kartice potpuni uvid u vaše kretanje i trošenje, možda ne zna broj mojih cipela ali, zna broj cipela koje sam kupila. Kažu mi da me možda prisluškuju, slobodno mogu i tako znaju u koliko sati sam popila kafu u kafiću i kad sam se otkucala da uđem u kancelariju.
Kako ja sada Barbikama da objasnim ko je Nataša Rostova i zašto sam sanjala da mi se onomad na balu udvara Andrej Bolkonski. Kakve to veze može da ima sa selfijem i podignutom nogicom u kolenu, zašto se u toaletima kafića slika devojčurak na štiklama i misli da će joj život biti lepši ako se vozi u „rendž roveru” i zakazuje još jednu estetsku intervenciju pre dvadeset pete. Žele da su popularne, a ne znaju šta to znači. U Natašino vreme popularnost se merila spiskom mladića koji su je pozivali na ples.
Ruska kultura i historija su zabranjene u zapadnom svetu, oni se po ko zna koji put pucaju sa razlogom ili bez njega. Tamo su uvek vladali neki diktatori, od Petra Velikog do danas, sigurno. To nikada nije sprečilo kulturnu elitu da stvara velika dela, nemoguće je bilo čiju kulturu izbrisati gumicom, muzika, knjige, slike su trajni zapisi i nikada ničiji dekret nije uspeo da ih uništi. Ja jesam dete rokenrola, znam samo engleski, francuski nisam uspela da savladam, ruski nisam ni pokušavala. Posle Tolstoja skliznula sam u Kinu i Perl Bak, Orvel, Hese i slični došli su kasnije. Zauvek ću verovati da je život samo rokenrol i patiti što nisam barem jednom bila na balu, imala spisak potencijalnih prilika, na kraju iz više pokušaja sam shvatila da je za mene najbolji Pjer Bezuhov. Moje učenje počelo je sa „danas postajem pionir…” nadam se da neće završiti na „Čarobnom bregu”.
Čekam da se Holivud oslobodi i da u „Ratu i miru” igram neku epizodu, nadrndanu tetku koja zna sve o svima i sitno brunda preko šoljice čaja u porcelanskim, lepo oslikanim šoljicama.
Izvor: Politika
