Piše: Ed Simon
Svako jutro ustajanje tačno u sedam, kratak doručak oko osam, za radnim stolom najkasnije do devet i potom uporno pisanje pet sati, sve dok ne bi na papiru imao napisano najmanje dve hiljade reči – zahvaljujući toj rutini, Čarls Dikens je uspeo da napiše Dejvida Koperfilda, iako su hirovitosti serijalizovanog objavljivanja razvukli izlazak romana od 1849. do 1850. godine. „Nikada nisam, dok sam ranije čitao knjige, razmišljao o tome koliki je to posao napisati ih“, razmišlja istoimeni junak najautobiografskijeg Dikensovog romana, „Ali pisanje ima svojih čari.“ Različite sobe u kojima je Dikens pisao, od Kenta do prestonice, sačuvane su s poštovanjem u kućnim muzejima posvećenim njemu.
U Muzeju Čarlsa Dikensa u Londonu možete videti njegov sekreter od crvenog mahagonija, zajedno sa čvrstom kapetanskom stolicom, postavljene na teškom zelenom tepihu ukrašenom geometrijskim šarama; sve je poređano pod pravim uglom prema bočnom prozoru, uokvirenom teškim crvenim zavesama – kako pisca ne bi ometalo ono što se dešava napolju.
Možemo zamisliti pisca pognutog nad nakošenompovršinom svog stola, kako povremeno otvara jednu od brojnih fioka s dekorativnim rezbarijama da bi izvukao još jedan list papira, dok je jedini zvuk škripanje pera, a jutarnje svetlo prodire kroz prozor. Kelija isposnika, monaška pećina, oltar – ali za Dikensa, koji je bio profesionalac, vešt, vredan, to je bilo nešto još važnije – kancelarija. Taj sto i ta stolica selili su se s njegovom karijerom, iz bele kuće u Kentu u kojoj je napisao Dejvida Koperfilda, u London gde je 1859. napisao Priču o dva grada, i u tom istom gradu godinu dana kasnije objavio Velika očekivanja.
Brzina Dikensove zapanjujuće produkcije – dva kanonska romana u dvanaest meseci – otkriva suštinu njegovog zanata. „Nikada ne bih mogao da uradim ono što sam uradio“, kaže Dejvid Koperfild (takođe pisac), „bez naviknutosti na tačnost, red i marljivost, bez odlučnosti da se skoncentrišem na jednu stvar.“ Taj strogo održavan raspored rezultirao je sa petnaest romana, pet novela i stotinama eseja, kratkih priča i predavanja – nešto manje od pet miliona objavljenih reči tokom Dikensove karijere.
Postoji i sumnja da u svom najekstremnijem obliku plodnost nije stvar rada već manije – više trik nego književnost.
Uprkos njegovoj reputaciji kanonskog pisca i činjenici da je autor dela kao što su Oliver Tvist i Nikolas Niklbi, miris preduzetništva još se oseća oko njega. Čak i više od jednog veka kasnije, ljudi pripisuju njegove lavarintske rečenica običaju tadašnjih urednika da plaćaju honorare po broju reči. Po tim procenama, izgleda da je Dikensa više pokretao deadline za predaju nastavka romana nego božansko nadahnuće – drugim rečima, bio je radnik.
Bozovo delo (Boz je bio pseudonim Čarlsa Dikensa u prvom razdoblju njegove karijere, prim. prev.) i reakcija na njega oličavaju dvostruku prirodu plodnog pisca – autora koji je istovremeno cenjen i potcenjen. Za svakog plodnog pisca koji je hvaljen ne samo zbog količine već i zbog kvaliteta svog stila, poput Margaret Atvud (18 romana, 18 zbirki poezije, 11 publicističkih knjiga, 9 zbirki priča i 2 grafičke novele), Džojs Kerol Outs (63 romana, 47 zbirki priča, uz drame, eseje i knjige za decu), ili čak Stivena Kinga (65 romana, itd.), koji je tek nedavno počeo da dobija kritičko priznanje koje zaslužuje, postoje i oni koji su s razlogom odbačeni kao šablonski masovni proizvođači, poput Dina Kunca (preko sto romana), Danijele Stil (više od dvesta) ili Džejmsa Patersona (oko 285).
Pre ovog razmatranja, ne uzimamo u obzir prave ekstreme među palp piscima poput L. Rona Habarda, autora više od hiljadu knjiga, ili španske spisateljice ljubavnih romana Korin Telado, koja ih je napisala preko četiri hiljade. Koliko god bilo lako ismevati jednog Kunca ili Patersona, teže je to učiniti s Dikensom, jer u Bozovom primeru postoji mogućnost da je njegovo pisanje bilo nadahnuto, čak i mistično – upravo zato što je bilo posao. Kod Dikensa nailazimo na mogućnost da se muza ne mora čekati, već da je moguće naterati je da se pojavi.
Plodnim piscima se istovremeno zavidi i nipodštavaju se, obožavani su i ismevani. Stiče se utisak da pisac može pisati previše, i da ono što nastane ne može biti naročito dobro. Obratite pažnju, na primer, na članak iz British Medical Journal-a iz 2015. godine pod naslovom „Da li su plodni autori previše dobra stvar?“ U kulturnom smislu, određeni ugled se pridaje skromnom opusu, koncentrisanom, intenzivnom, strpljivom procesu jedne Harper Li (dva romana), DŽ. D. Selindžera (jedan objavljen roman, nekoliko priča) ili Emili Bronte (jedni Orkanski visovi). Ali ne postoji korelacija između kratkog književnog CV-ja i genijalnosti, niti između dužeg opusa i njegove suprotnosti – niti obrnuto. Bronte i Outs su obe briljantne spisateljke, uprkos tome koliko prostora na polici zauzimaju, a iako Habardov stil ne zavređuje pohvalu, mnogi autori s jednim jedinim romanom bi bolje prošli da su ga ostavili na hard disku. Koliko god to jednostavno zvučalo, postoje i dobri i loši plodni pisci, baš kao i dobri i loši neplodni.
Ono što ja tvrdim jeste da plodnost ima drugačije značenje: kad izuzmemo one koji vode čitave fabrike produkcije uz pomoć više asistenata i ostanu samo oni koji su zaista sami napisali sve te naslove – bilo da je reč o Agati Kristi (66 romana, 150 priča, 25 drama), belgijskom piscu misterija Žoržu Simenonu (400 romana i 21 memoar), ili gigantu naučne fantastike Isaku Asimovu (preko 500 knjiga) – onda moramo razmotriti zahteve koje plodnost podrazumeva.
Jer plodni pisci su često metodični, poput Filipa Rota (trideset romana), koji je Tini Braun za The Daily Beast rekao: „Radim većinu dana, i ako većinu dana napišem makar stranu, onda na kraju godine imam 365 strana“, ili Džona Apdajka (23 romana, 18 zbirki priča, 12 publicističkih knjiga, 12 zbirki poezije), koji je iznajmio kancelariju iznad restorana u Ipsviču, Masačusets, i tamo radio u redovnim smenama. Zbog takve rutine često se stiče utisak da je magija isceđena iz procesa. Uostalom, Vilijam Pričard je za Apdajka rekao: „Mora da je nekad imati misao koju nije objavio, ali to se nije dalo primetiti.“
Hristoliki mladić i aspekti horora u poeziji Bećira Vukovića
U kulturi se često veliča slika izmučenog pisca – svih onih tužnih, mladih ljudi od pera u barovima koji (tek povremeno, između uzdaha) škrabaju po beležnici dok puše American Spirit (marka američkog duvana, prim. prev.) – dok neko ko iznajmljuje kancelariju može isto tako biti knjigovođa. Postoji i sumnja da u svom najekstremnijem obliku plodnost nije stvar rada već manije – više trik nego književnost. A šta ako, ne potcenjujući ni one koji pišu mnogo ni one koji pišu malo, uzmemo u obzir da pristup pisanju koji je prljav može biti i blistav? Da u samoj upornosti ima nečeg mističnog, i da poriv za pisanjem nije u suprotnosti s nadahnućem, već njegov produžetak?
Ono što, po mom mišljenju, povezuje sve koji imaju hipergrafiju jeste davanje prednosti procesu nad proizvodom, samom iskustvu pisanja isto koliko i njegovom ishodu.
Daleko od savršenog pisca, kao što se ponekad vidi i u komentarima, ja sam plodan pisac (16 knjiga, šest zbirki, stotine eseja) i primećujem da pitanja koja dobijam na promocijama često jednako obuhvataju i obim mog rada i njegov sadržaj. Ne bih lagao kad bih rekao da u tome osećam i neki ponos, ali i određenu nelagodu – kao da u pozadini uvek postoji pretpostavka da to pisanje više talasa nego što teče. Naravno, nameće se pitanje saveta, iako nemam mišljenje o dosetkama kao što su Pomodoro metod ili korišćenje uređaja Freewrite Traveler.
Ako bih nešto izdvojio, to je sumnja da takve strategije uče ljude da su im potrebni savršeni uslovi za pisanje (oh, biti Dikens u svom sunčanom osamljenom miru!) – dok sam ja otkrio da prihvatanje nesavršenosti, pošto ona druga strana retko dolazi, mnogo više prija. Kao roditelj koji ostaje kod kuće s malom decom, naučio sam da pišem s uspavanim detetom u naručju; kao neko ko je proveo sate i sate u gradskim autobusima i metrou, usavršio sam veštinu kucanja kriptičnih beleški ili pravljenja mnemotehnika za pamćenje onoga šta sam već sastavio.
Često sam govorio ljudima da je najbolje postati apstitent od alkohola s problemima umerenosti – moguće da sam zamenio jednu zavisnost drugom, ali bar nakon maratonske sesije od 5.000 reči retko se probudim u gomili đubreta prekriven sopstvenim povraćkom. Ali, više od svega, odgovor je nešto drugo – pišem zato što apsolutno moram da pišem. Nešto u mojoj prirodi to zahteva, i iako me to samo po sebi ne čini boljim (niti gorim) piscem, upravo je to ključna stvar koja me je učinila plodnim.
Džordž Orvel je zloglasno tvrdio da je „pisanje knjige užasna, iscrpljujuća borba, kao duga bolest puna bola“, ali meni to nikad nije tako delovalo. U stvarnosti, imam ogromnu sreću što sam objavljen i zahvalan sam što imam čitaoce, ali čak i da nije tako, ja bih i dalje pisao. Jer sam oduvek shvatao pisanje kao recept za postojanje, način da organizujem svoje razumevanje sveta; za mene je pisanje ravno mišljenju – često imam osećaj da nešto nisam zaista ni pročitao (a kamoli shvatio) dok o tome nisam pisao, da moj doživljaj sveta možda mora biti posredovan kroz reč procesuiranu u tekstu.
U svom najekstremnijem obliku, psiholozi govore o „hipergrafiji“, kada autori ispisuju račune i papirne kese zamršenim rukopisom ili vode lične dnevnike od 100.000 strana. U takvom ludilu ima nečeg lepog. „Naučnik pita kako mogu da nazivam svoje pisanje pozivom, a ne zavisnošću“, primećuje neurolog i hipergrafkinja Alis Flaerti u knjizi Bolest ponoći: poriv za pisanjem, spisateljska blokada i kreativan mozak (The Midnight Disease: The Drive to Write, Writer’s Block, and the Creative Brain), „ali više i ne vidim zašto bih morala da pravim tu razliku. Od disanja sam zavisna na isti način. Pišem jer, kada ne pišem, gušim se. Pišem jer u mene ulazi nešto mnogo veće od mene same, nešto što stranicu, i svet, ispunjava smislom.“
Slično tome, kada je Robert Filips iz Paris Review-a upitao Džojs Kerol Outs da li je kriva „što previše piše“ i kako njen obiman opus može da se pomiri s često nesavršenim okolnostima za samo pisanje, odgovorila je: „U ovoj stvari zvanoj ‘raspoloženje’ mora se biti nemilosrdan. U izvesnom smislu, pisanje će samo stvoriti raspoloženje. Ako je umetnost, kako verujem da jeste, zaista transcendentalna funkcija – sredstvo kojim se uzdižemo iznad ograničenih, uskih stanja svesti – onda ne bi trebalo da je naročito važno u kakvom se stanju uma ili osećanju nalazimo.“
Ono što, po mom mišljenju, povezuje sve koji imaju hipergrafiju jeste davanje prednosti procesu nad proizvodom, samom iskustvu pisanja isto koliko i njegovom ishodu. Za nas je pisanje način postojanja. Kada je reč o hipsografskom, za nas je „pisanje“ uvek više glagol nego imenica. U ovom čudnom dobu veštačke inteligencije, kada se „pisanje“ obavlja pritiskom na dugme, usamljena pozicija hipergrafa može delovati utoliko nelogičnije – ali upravo zato i utoliko ljudskije.
Džon Milton (a ja, naravno, nisam Milton – mada, opet, i većina ljudi nije) stvarao je besprekorne stihove Izgubljenog raja u svojoj glavi, noću, i trebao mu je nekakav zapisničar da ih ujutru zapiše, jer je bio slep. U vezi sa takvim radom, koji se ne obavlja zbog roka niti zarade, Marks je rekao da je Milton stvarao poeziju „kao što svilena buba stvara svilu“ – zato što je morao. Posmatrajući svilenu bubu, moglo bi se reći da je čin tkanja jednako lep kao i sama mreža, da je upravo rad ono što je važno.
Izvor: Literary Hub
Prevod: Danilo Lučić/Radar
