Да Милош Црњански кроз „Сеобе“ није скренуо пажњу на велику сеобу Срба у тадашњу Русију, а данашњу Луганску народну републику, ова епизода у историји српског народа остала би мало позната. Срби који су се тамо одселили оставили су велики траг у руској историји. Још пре велике сеобе Срба на простор који данас заузима Луганска народна република 1751. – 1754, значајан број Срба служило је у руској војсци, објашњава историчар Ђорђе Ђурић са Филозофског факултета у Новом Саду. У првим деценијама 18. века, за време цара Петра Великог, руска војска била је веома активна, с обзиром да се руска империја ширила у више праваца.
Срби су играли веома значајну улогу у руској војсци и дипломатији током владавине Петра Великог. Такви су били гроф Сава Владиславић или адмирал Марко Ивановић Војновић. Међутим, половином 18. века, у Русију се сели велики број Срба из Хабсбуршке монархије. Из Аустрије за Русију да не би постали кметови Иако су сеобе Срба у Русију трајале читавог 18. века, најпознатија сеоба Срба у Русију збила се између 1751. и 1754. и њу је предводио Симеон Пишчевић, потоњи генерал руске војске, а коју је овековечио Милош Црњански у другој књизи „Сеоба“, истиче Ђурић.
Због укидања потиско-поморишке војне границе, велики број Срба одлучио је да се пресели у Русију. У почетку, због савезништва тадашње руске царице Јелисавете и аустријске царице Марије Терезије, сеоба је била дозвољена, тако да почетак сеобе нису пратиле забране. Међутим, када су хабсбуршке власти увиделе да ће се Срби у великом броју преселити у Русију, покушавале су да спрече сеобе. Тада су на територијама данашњих Луганске и Доњецке народне републике испрва настале аутономне војне области, Нова Сербиа, а потом и Славјаносербиа, каже Ђурић. Досељени официри добили су чин више него што су имали у аустријској војсци.
Поред данашње Луганске народне републике, где су се населили на готово ненасељеном терену и подигли прво утврђење, Тврђаву свете Јелисавете, Срби су насељени и у данашњој централној Украјини, у данашњој Кировградској области, додаје наш саговорник.
Срби који су оставили траг у руској култури Поред Симеона Пишчевића, од значајнијих Срба у Русији тога доба, Ђурић издваја генерала Симеона Зорића-Неранџића, који се у Русију преселио као дечак између 1752. и 1754. Он је, према Ђурићевим речима, израдио и план обнове „Славјаносербског царства“. Поред њега, ту су и генерали Јован Хорват и Јован (Иван) Шевић, као и генерал Петар Текелија.
С обзиром да су дошли у земљу где је живео народ исте вере и сличног језика, већ друга или трећа генерација досељених Срба се асимиловала, наводи Ђурић. Према његовим речима, касније, у 19. веку, потомци досељених Срба играли су значајну улогу у животу области које су населили, сада не више као високи официри, већ и као чиновници и научници. Академски сликар Сергеј Милорадович, спадао је у ред истакнутих руских уметника друге половине 19. века, а трага су оставили и Андреј Дудрович, и Атанасије Стојковић, који су били ректори Универзитета у Харкову.
У модерно доба, најпознатији потомци Срба досељених у Русију су писац Владимир Војнович, који је светску славу стекао романом „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“, као вајар Јевгениј Вучетич, аутор, између осталог и споменика „Мајка отаџбина“ у меморијалном центру Сатљинградске битке у Волгограду.
Никола Јоксимовић
Извор: Спутњик
