Захваљујући породици академика Ника С. Мартиновића, редакција Журнала реобјављује његов рад првобитно објављен у зборнику „Од народа до нације“ Етнографског института САНУ 1974. Напомињемо да овај рад није до данас уврштен у библиографију покојног академика Мартиновића.
Пише: Нико С. Мартиновић
Повод за ову тему дале су ми неке дискусије у нашој и иностраној штампи последње двије-три године. Да одмах у почетку напоменем, да не бих био рђаво схваћен од неких појединаца, ја сам увијек, без резерве, био за равноправност Црне Горе у Југославији, за пуну њену друштвено-политичку афирмацију у југословенској заједници, истичући да је она кроз своју историју увијек била окренута широј заједници и као таква се потврђивала у револуционарној борби до рата и кроз народну револуцију. Њено национално питање се до рата испољавало у борби за исушење Скадарског језера, изградњу железнице Београд — Црногорско приморје, и кроз друге форме борбе за рјешење економских проблема, уношење у историјама њеног доприноса национално-ослободилачкој борби итд. На том плану, својим скромним доприносима од 1931. године, давао сам колико сам могао. То напомињем да не бих од кога рђаво био схваћен да негирам или се супротстављам ономе што је историја створила и револуција потврдила.
Национално питање Црне Горе су постављале од 1918 — 1941. године све грађанске политичке партије, свака на свој начин и са својих позиција, и ниједна није била за то да Црна Гора не треба да буде равноправна у Југославији, а када су посебно то почели да постављају и присталице Црногорске федералистичке странке, КПЈ је, да шире сељачке масе не би потпале под њихов политички утицај, приступила обради националног питања као сељачког питања, а овог као дијела револуције, које једино она рјешава. И тако је било. Од Острошке скупштине 1942. године, ЗАВНО-а Црне Горе и II Засједања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. Црној Гори је призната пуна равноправност у Југославији и као таква је постала једна од република југословенске социјалистичке државе. Дакле, ту су ствари сасвим јасне, и без дилема.
Нико С. Мартиновић (13): Пјесме владике Василија у Цетињском љетопису
Када се послије ослобођења поставило питање обраде етногенезе Црногораца код једног дијела који се баве, или мисле да се баве, науком, ствари су постале замагљене, а код једног дијела до несхватљивости ненаучне, мада су понекад облагане и марксистичком терминологијом. Дакле, у чему је проблем? Проблем је у приступу обради проблема етногенезе Црногораца и проблема од старе Зете до појаве Црне Горе као државе. С обзиром да су у тим полемикама, вођеним посљедње двије-три године, дошле до изражаја концепције супротне научној истини и прогресивној науци о развитку друштва чије коријене налазимо у политичкој борби идеологије туђих покрета свему што је прогресивно, ми ћемо у овом саопштењу указати на основне коријене неких деформисаних приступа проучавању етногенезе Црногораца.
I
Обрадом проблема историје и етнографије Црне Горе бавили су се и Срби и Хрвати. У том правцу су, посљедњих сто година, дати запажени резултати. У Србији, од Друштва српске словесности до Српске Академије наука и умјетности, на том плану радили су бројни сарадници и чланови ове установе, без обзира да ли су радили у њој или су живјели ван Србије. Први чланови Друштва српске словесности из Црне Горе датирају од оснивања ове установе (Петар II Петровић Његош, као почасни, и Димитрије Милаковић, његов секретар, као дописни члан). И Српско учено друштво је имало из Црне Горе својих чланова (Вук Врчевић, Нићифор Дучић, Сава Косановић, Марко Драговић, Герасим Петрановић). Српска Академија наука, прије првог свјетског рата, имала је већи број сарадника (Мирко Мијушковић, Андрија Јовићевић, Петар Мајић, Михаило Буквић, Живко и Мирко Драговић и др.). Сви су они радили индивидуално и по упутствима одјељења Академије. Материјали које је објављивала Академија и установе које су јој претходиле, били су из области историје, етнографије и фолклористике. На овим пословима су радили заједнички и Црногорци и Србијанци. Од тих радова би се могли, хронолошки, неки поменути:
М. Поповић: „Црна Гора и Црногорци“ („Гласник“ Српског ученог друштва, књ. 22, Београд, 1867); Нићифор Дучић: „Врањина у Зети и хрисовуље на Цетињу“ (ГСУД, књ. 22, Београд, 1870);
„Морача и Острог“ (ГСУД, књ. 43, 1876);
„Црна Гора“ (ГСУД, књ. 40, Београд, 1873),
„Бока и Зета“ (ГСУД, књ. 42, Београд, 1875),
„О епископији зетској и дабарској“ (ГСУД, књ. 57, Београд, 1884);
Марко Драговић: „Материјали за историју Црне Горе“ (у разним бројевима ГСУД и Споменика САН 1884 — 1892);
И. Јастребов: Разни документи о Црној Гори из Манастира цетињског и врањинског, објављени у ГСУД 1879 — 1880);
В. Богишић: Народне пјесме из старих највише приморских записа с расправом о бугарштицама (посебно издање, књ. 10, Београд, 1878);
В. Врчевић: Српске народне приповијетке (посебно издање, Београд, 1868) и Српске народне игре (посебно издање, Београд, 1868) итд.
Организовани рад САН на систематском проучавању Црне Горе почиње 1896. године, када је оснивач српске антропогеографије Јован Цвијић, објавио „Упутства за испитивање села у Србији и осталим српским земљама“ и када је САН покренула едицију „Живот и обичаји народни“ (Београд, 1894) и „Насеља и порекло становништва“ (Београд, 1902). У овим издањима су изашле запажене монографије о Црној Гори, које су писали: Јован Ердељановић, Светозар Томић, Богдан Лалевић, Иван Протић, Андрија Јовићевић, Саво Накићеновић, Петар Шобајић, Стеван Дучић и др.
Обновом рада САНУ, послије ослобођења 1945. године, овај рад је продужен са већ значајним фондом грађе и монографија о Црној Гори. Преломна година за интензивни рад на овом послу је 1896. када се појављују Цвијићева „Упутства“, која нарочито развија и примјењује његов врсни ученик Јован Ердељановић. Етнографски институт и Српско географско друштво постају установе које имају посебну заслугу за развијање ових дјелатности. Оне се развијају под непосредним руковођењем Јована Цвијића и Јована Ердељановића. Посљедње међународно признање методологије рада Јована Цвијића, овај велики свјетски научник је добио 1923. године избором за члана Совјетског географског друштва у вријеме док је још Лењин био жив. У свим монографским радовима о Црној Гори Етнографског института САН и Српског географског друштва доминира Цвијићево схватање о динарском човјеку и његовим психичким особинама и да Црногорци припадају етнолошки и антрополошки том типу. Сва објављена грађа (етнографска и историјска) упућује на чињеницу да је државном појму Црне Горе претходио државни појам Зете. Зетом су управљали Балшићи и Црнојевићи, који су били пронијари, и давали проније.[1] Становници Зете су, послије 1451. године, тј. послије продора Турака на Балкан, под измијењеним друштвено-политичким условима, или побјегли у мало насељене планине, које су се звале Црна Гора, а биле су у саставу Зетске државе, или пристали на државне односе које им је наметнуо турски феудализам и постали раја. Становници који су се населили испод Ловћена доносе са собом и све симболе немањићке државе, њену традицију и свијест о томе да ће се опет обновити српско царство којему су припадали. Црнојевића држава као посљедњи остатак те државе окупља своје снаге око Цетињске митрополије и одржава везу са својим претходницима у Зети преко манастира и цркава. И данас, у остацима библиотека црногорских манастира Врањине, Никољца и Свете Тројице, те Мораче и Цетиња, сачувана је традиција учитеља словенског језика Кирила, и литургије Стевану Немањи, Светом Сави и Немањићким господарима. Цетињска митрополија, кроз читави средњи вијек, снабдијева ове манастире таквом литературом на свом слободном подручју, и ставља се на чело црногорског збора и племена, организујући отпор против турских најезда. Сви историчари, историчари књижевности и етнолози никада у својим радовима нијесу посумњали у истинитост ове традиције, која се потврђивала и кроз сва истраживања Цвијићеве школе.
Тако је било до 1941. године. Вјековна борба и даноноћна опрезност према непријатељу у току петвјековне борбе за слободу, створила је код Црногораца изражене карактерне особине, које су се показивале у виолентности темперамента, поносу слободних људи и осјећању припадности широј заједници. Цвијићеве научне поставке дижу се до Његошевих пјесничких апотеза слободи, праведности и поријеклу, које стално активизира становнике Црне Горе на борбу да се врате сви поробљени крајеви у широку државну заједницу Немањића, чији су они посљедњи слободни насљедници. Ко овај историјски ход не схвата, а којега од Порфирогенита до Цвијића потврђују историјске чињенице, тај не може схватити ни политичка стремљења Црногораца кроз вјекове. Зато Његош у „Горском вијенцу“, и Цвијић у својим антропогеографским закључцима, стоје на истом вису научне тачности.
Грађа нас упућује да је државном појму Црне Горе претходио државни појам Зете под Балшићима и Црнојевићима, који су били пронијари и давали проније али су се, под измијењеним историјским и политичким условима, становници зетске државе, пред навалом Турака, преселили у планинске предјеле, или прихватили нове феудалне односе, које су им наметнули Турци. Становници који су побјегли из равнице у планинске предјеле задржавали су у новим насељима народну традицију и амблеме државе којој су припадали (Црнојевића грб са двоглавим орлом) и продужили организовани отпор турским најездама, под руководством цетињских митрополита.
Независно од иницијатива Српског ученог друштва и Српске академије наука, државна управа Црне Горе осјетила је потребу да у једном грађанском законику кодификује друштвене односе у земљи и иностранству. У Одеси је тада предавао историју словенског законодавства Валтазар Богишић, тада већ познати правник, социолог, књижевник, филолог, етнограф и фолклорист. Руска влада је, на иницијативу књаза Николе Петровића Његоша, предложила и упутила Богишића да напише за Црну Гору грађански законик. То је била и прилика да Богишић проучи све особине Црногораца и околних племена са позиције славистичке науке. Он је прво написао упитник за анкету о правним обичајима, која није само правна, већ и етнографска, социолошка, етичка и етничка. Направио је упитник од преко 2.000 питања за све односе и стања у народу, племену, братству и кући, за све правне и физичке личности, као и за материјална добра правних и физичких личности. По упитнику је анкетирао најистакнутије сенаторе (Марка Миљанова, Ђура Церовића, Ђура Матановића, Јова Пилетића и др.), племенске главаре и обичан народ. Напоредо са тим, проучио је сва документа судова, државне управе и појединаца до којих је могао доћи. Све је то упоређивао са животом других народа, комисија за кодификацију српског права у Србији, мађарског у Пешти, њемачког у Берлину итд. Напоредо с тим консултовао је савремену и стару литературу, водио дискусије у Црној Гори и разним европским центрима, провјеравао на терену који је испитивао, и напоредо са тим градио монументално дјело „Општи имовински законик за књажевину Црну Гору“. Радове око овог дјела почео је својим анкетама 1873. године, а завршио 1888. године, када је Законик штампан.
Богишићева истраживања у Црној Гори изазвала су неколико озбиљних научних проблема. Он је дошао до закључка да стара српска задруга у Црној Гори живи под именом куће, односно кућне заједнице, да се у Црној Гори својина не спушта испод својине куће, да у кући нема приватне својине, да је домаћин куће пуномоћник куће, а не раtеr familias, да, обзиром на задружни карактер куће, старјешина куће не може искључити из насљедства незахвалног сина, да је братство и племе такође организовано на задружној основи, да су чак и хајдучке чете организоване на задружној основи, да је право прихватљиво само ако одговара моралном погледу друштва на људске односе, да право мора бити одраз друштвене свијести, да право мора бити јасно и народу разумљиво и да право не смије бити сметња друштвеном развитку.
Анкета са сенаторима и народом показала је да они законски прописи, који се нијесу слагали са друштвеном свијешћу народа и задружним системом, нијесу примењивани.
Коријени овог правног и друштвеног живота воде поријекло из немањићког, и ранијих, периода. Задружни карактер друштва везан је за све слојеве друштва. Он је кодификован и у Душановом законику. Кућа као правно лице помиње се у члановима 16. Душановог закона („на тисућу кућа да се храни и манастирјех 50 калуђера“) и у члану 157. (по коме главари одговарају за безбједност пута, а ако они не плате, плаћају им куће). Кућа као правно лице помиње се у хрисовуљи Ивана Црнојевића, („да свака кућа даје цркви по 3 крбле вина пољева и један стар пшенице, а други стар глотине сока“; „и јеште приложених дрва наша закона, која доносе Врељани и Угњани, то да имају сваку годину свака кућа по 90 бремена у манастир предавати“). Задружни односи су владали и код властеле у погледу располагања имовином. Иван Црнојевић, који се потписује „Господар Зетски“, послије грађења Цетињског манастира, у поменутој хрисовуљи, писаној на Ријеци Црнојевића 1485. године, каже што је све приложио Манастиру цетињском „јелико ми бист возможно с договеренијем подружја мојего и синов мојих“.
Задружни систем и форма управе народом задржана је и послије пада Зете до књаза Данила 1851. године, иако у много промијењеним условима. Симболи некадашње немањићке државе су остали. Племена је обједињавао, иако више пута симболички, цетињски митрополит, који је уједно био и господар Црне Горе. Власт над самовољницима је имао Општи збор. Одлуке Општег збора су биле без призива. Општи збор се сазивао за најважније проблеме заједнице: рат, примирје, међуплеменски крвни умир и сл. Питање задружног живота у кући, братству и племену је неопозиво и неприкосновено неписано право увријежено у свијести народа. Повреда ових правила обавезивала је јединствену колективну одговорност куће, братства и племена. Заједно са свим тим у саставу свијести народа је појам о колективној: „задружној, братственичкој и племенској имовини“. Повреда ових права није везана за материјалну штету. То је повреда људског достојанства и етике. Чување принципа задружног живота је такође у склопу етике тога друштва.
Изнад свега тога су рад и слобода човјека као друштвеног бића. Сваки физички способни члан друштва је обавезан да ради. Који способни радни човјек не ради, друштвено је презрен. У склопу комплетне аутономије човјека су сва његова људска достојанства: чување и неугрожавање физичког интегритета посебно и њега као члана куће, братства и племена уопште. Коришћење туђим радом, краћа, силеџијство посебни су деликти против друштва.
Према Законику Петра I ко погине у крађи, не одговара „будући сви договорно рекосмо, да га сва земља бије једнако како и рукостовника“ (члан 13), ко удари Црногорца ногом или чибуком, слободан је да га убије (члан 8), ко убије напасника „врху себе бранећи се“, третира се као убиство учињено нехотице (члан 10). Марко Драговић наводи један докуменат из времена Петра I Петровића Његоша по коме је за примаоца мита била казна да се новци које је као мито примио растопе и тим да му се залију уста.[2]
Одбрана друштвеног морала и људског достојанства пооштрена је суровим казнама за владе Петра I, а нарочито књаза Данила Петровића Његоша. Према изјавама сердара Јола Пилетића сви они чланови Даниловог законика из 1855. године, који нијесу били у складу са задружним системом и већ формираном правном свијешћу о етици црногорског друштва, нијесу примјењивани.
У том законику је дефинисана и етничка припадност народа као и слобода вјероисповиједања, оглашавајући Црну Гору као слободни азил свима који траже слободу. У Законику су предвиђене и шибе за лопове, а Богишићу су активни сенатори изјавили, у анкети, да су шибе примјењиване, иако то није прецизирано у Законику, у три случаја: крађа у братству, мучки удар и крађа државне имовине. Казна шибања је још из немањићког периода, гдје је она значила физичку санкцију, док је у Црној Гори у периоду књаза Данила и књаза Николе имала морални карактер. Она није значила физичку казну него моралну што се види по посљедицама: ко је шибан није могао више доћи гдје људи долазе, од њега се није нико женио ни удавао, братство га се одрицало, па је морао мијењати презиме и бјежати нз земље. Богишић наводи један примјер да је неки Црногорац, осуђен на шибе, молио да га стријељају, али суд није пристао, јер је смрт, огњем из пушака, за људе, а шиба за нељуде.
Све те етичке вредности, које су биле под контролом куће, братства и племена, које је на дуго и широко Богишић проучио, дале су му основу да у Општем имовинском законику приближи, највише што је могуће, законске норме правичности, а правичност етици, коју Црногорци називају људскоћа. Отуда је и овај Законик етички кодекс који је из најпозитивнијих људских особина задружног система издвојио и кодификовао оно што васпитава народ не одвајајући га од општељудских тежњи да човјек буде третиран као највише биће. И само оно што томе тежи он је назвао законским обичајима, а све што се том принципу противи за Богишића није право, и не помаже друштвени развитак.
III
Трећи крупни научни подухват у проучавању Црногораца је започео 1879. године руски револуционар демократа, Павле Аполоновић Ровински. Он је објавио и раније на стотине страна о Србији, Босни и Херцеговини, али посебно се бавио Црном Гором. О Црној Гори је објавио неколико хиљада страна, посматрајући је политички, географски, етнографски, социолошки, језички, фолклористички и са разних страна. Његово капитално дјело је „Црна Гора у прошлости и садашњости“. Ровински је био најближи сарадник и друг Николаја Гавриловича Чернишевског. Црну Гору је проучавао са позиција покретачких снага друштва, које се боре да слободно живи и да се никоме не покорава. Он је зналачки умио да у развитку државе разлучи све прогресивне снаге друштва од оних које су га спутавале, да означи позитивне и негативне утицаје иностранства и сусједних завојевача, да из свега тога издвоји све оно што је заслужило пажњу напредног свијета од најстаријих времена до балканских ратова. У методу проучавања народа Ровински истиче да се живот не развија само под утицајем физичких услова, већ и у непрекидним мирним и непријатељским међусобним односима. У животу културних народа главни фактор развитка није физичка стихија. Тамо се јавља и историја као главни фактор.
Историја у животу човјечанства, каже Ровински, врши оно што у земљи врше геолошки преврати. Само историја може објаснити многе појаве у животу народа, а етнографија јој за то даје материјал. Зато историја и етнографија морају ићи заједно, једна другу помагати и тамо гдје једна не може објаснити неку појаву, објасниће је друга. На тај начин Ровински је дао етнографију као живу науку везану за историјска кретања и тим поставио основе социјалне етнографије. Зато је он прво дао историју Црне Горе од времена када је она била саставни дио средњовјековне српске државе, распадање те државе на Зету, а затим формирање Црне Горе као државе. Затим је дао тло, земљу, па етнографију, народно стваралаштво, друштвено уређење итд. Расправљајући о етнографским проблемима (који су код њега помијешани са етнолошким и антрополошким) истиче да је истраживач дужан да изучи, осим физичких особина човјека и народа, његов духовни свијет, његову бит, породичне и друштвене односе, обичаје, предања, вјеровања и много других особина које не рјешава антропологија. Он је против етнографије као статичке науке. Она мора да покаже човјека и народ у процесу, у кретању. Полазећи од тих начела он је обрадио Црногорце као тип, племенски састав Црне Горе[3], породицу и живот у њој, материјалну и духовну културу. У неким поставкама о животу у Кући и њеном унутрашњем уређењу не слаже се са Богишићем али највећим дијелом уважава и цијени његов рад као високо научан. Ровински је врло цијенио Цвијића, и у његовим необјављеним радовима, који се чувају у Архиву АН СССР у Лењинграду, види се да је сва његова дјела имао у рукама. Врло је занимљиво да Ровински као Рус води полемике са словенофилима. Он се не слаже са њима, јер једино наука и научна достигнућа треба да афирмишу у свијету Словене, а они за то имају услове. Отуда и проучавање Ровинског у односу на Црну Гору немају словенофилски карактер.
Ровински је сасвим сагласан са етичким поријеклом Црногораца како су га сматрали Богишић и Цвијић. Црногорски писци Живко Драговић и Љубо Бакић у раду „Познавања закона“,[4] што је програмски средњошколски уџбеник државног и уставног права Црне Горе до 1916. године, усвајају, иако их не цитирају, све научне резултате Цвијића, Богишића и Ровинског о задружном животу у Црној Гори, братству и племену, као и њихово схватање етногенезе Црногораца. Њихово схватање је било и државно схватање, тим прије што је један од њих био предсједник Државног савјета, а други министар правде Црне Горе. Значи да до 1916. године етногенеза Црногораца, како су је поставили Богишић, Ровински и Цвијић у Црној Гори, није имала противника. Дискусије су дошле много касније.
IV
Југословенска академија знаности и умјетности, састављена у почетку од еминентних научника Хрвата и Срба, од почетка је, преко Богишића, у склопу проучавања правних споменика и обичаја обухватила Црну Гору. Међу његовим расправама и зборницима грађе темељно мјесто заузима „Зборник садашњих правних обичаја у Јужних Словена“.[5] У неким радовима других сарадника и чланова ЈАЗУ налази се материјала о Црној Гори, али покушај систематског изучавања Црне Горе почиње „Зборником за народни живот и обичаје Јужних Словена“.[6] Анте Родић је 1897. године објавио „Основе за сабирање и проучавање грађе о народном животу“. На овој едицији су сарађивали неки Црногорци и објавили неколико радова: Марко Драговић „Мухамеданске задужбине у Бару“ (Загреб, 1908); Андрија Јовићевић „Црна Гора“ (1903); „Свагдашњи обичаји“ (1906); „Храна и посуђе“ (1908). „Народни живот“ (1910); „Породица“ (1913), „Лов у Црној Гори“ (1916) и „Народно господарство у Црној Гори’ (1918); Лука Јововић „Црногорски прилози из Бара и барске околице у Приморској нахији“ (1896); Стево Лопичић „Биљешке из обичајног права у Црној Гори“ (1919). Касније је овај рад у односу на Црну Гору праћен са мање интереса. Сарадници из Црне Горе били су истовремено ангажовани и од Цвијића, и своје радове су несметано објављивали као његови сарадници у издањима ЈАЗУ.
V
Други приступ проучавању Црне Горе базира се на србофобији Анте Старчевића разрађеној у расправи „Име Серб“.[7] Старчевић надуго тражи коријене значењу ријечи „Серб“, и закључује да је свеједно да ли оно потиче од шуге, сврабежа или сужањства. Неки његови сљедбеници су се у прошлом вијеку, супротно носиоцима југословенске мисли у науци, Штросмајер — Рачки — Даничић — Богишић, с времена на вријеме освртали у мало учтивијој форми на ово питање, али такав приступ посматрању српског народа нашао је и у самој Хрватској на згражавање, а Штросмајер је у једном писму Јовану Сундечићу назвао Старчевића пакленим лудаком.
Нико С. Мартиновић (8): Хрисовуља благочестивога господина Ивана Чeрнојевича
Касније су неки историчари, иако усамљени, злоупотребљавајући, или бар недовољно проучавајући Љетопис попа Дукљанина, развили теорију о Црвеној Хрватској, која захвата Неретљанску област, Захумље, Травунију, Дукљу и земљу садашње Албаније. На ту тезу почела се изграђивати теорија о несловенском поријеклу једног дијела наше земље, а нарочито приобалног. У обради те теорије коришћени су разни документи римске пропаганде. На бази њих су писане расправе које су, измећу два рата, имале јасну тенденцију да се вежу за реакционарне снаге, а у рату 1941 — 1944. да на национално-шовинистички начин објасни ове сукобе на Балкану као сукоб два свијета, двије групе народа, који једни другима ништа не долазе ни етнички ни политички. Творац те расистичке идеологије у Црној Гори био је др Секуле Дрљевић, познати политичар и правник, који је те своје погледе изложио у својој књизи „Балкански сукоби“.[8] Дрљевић заступа тезу о хиљадугодишњости црногорске државе. Мада не цитира Цвијића, са њим полемише. „Црногорски народ по језику припада славенској језичкој заједници, а по крви групи оних народа, који су познати под именом. динарских народа“, каже Дрљевић. Ови народи су по Дрљевићу илирског поријекла, иако су напустили илирско име, „али је илирска крв у заједници с геополитичким положајем и хисторијом и даље остала стваралац њихове културе“. Затим тумачи: „Отуда постоји не сродност, него јединство становитих културних облика код динарских народа почевши од Албанаца па до Јужних Тиролаца, који су погермањени Илири“.[9] Говорећи о језику Дрљевић каже да Цвијић, истичући разлику измећу динарских народа славенскога језика и Срба, као посљедице посебних услова, није схватио да ту разлику нијесу изазвали посебни услови, већ друга крв тих народа. Дрљевић негира припадништво Црногораца српском православљу. Православље Црне Горе је, по њему „Црногорославље“, јер Црногорска црква није била у зависности ни од којег другог православља. Основе за Црногорску православну цркву Дрљевић је нашао у „Законској одредби о хрватској православној цркви“ поглавника НДХ, Анте Павелића, из 1942. године.[10] „Устав хрватске православне цркве“ (објављен на истом мјесту) по чијим одредбама у НДХ може бити само „Хрватска православна црква“. Дрљевић је хтио да прокламује и за Црну Гору за „Црногорску православну цркву“ или како је он звао „Црногорославље“. Доласком НДХ и Павелића 1941 — 1945. под чијом заштитом су били и неки Црногорци сепаратисти (Дрљевић, Штедимлија), усташки теоретичари су нападали једнако како српска тако и хрватска еминентна имена науке и културе. Тако су у познатом часопису „Хрватска смотра“[11] нападани Вук Караџић, Ватрослав Јагич, Јован Цвијић, Јован Скерлић и др. препоручујући да „у најкраћем року треба очистити хрватску знаност од свих елемената вуковштине и вуковаца“. Србофобија је ишла тако далеко да је у истој расправи речено: „Данас можемо потпуно оправдано изразити неповјерење једном дијелу хрватске знаности, која је, изразито србофилски усмјерена, служила интересима српске пропаганде насупрот јасних чињеница повијесне истине“.[12]
Развијајући концепцију Дрљевића, његов главни теоретски сарадник, Саво Штедимлија, пише да је поријекло „црногорског комунизма“ у великосрпској пропаганди из Србије.[13]
Актуелност проучавања овог приступа етногенезе Црногораца није за багателисање, тим прије што ове концепције које се не цитирају, али код појединаца који се баве науком, нијесу без утицаја. Ове концепције нијесу напуштене ни послије ослобођења. Оне су у неким оштрим полемикама запажене посљедње двије-три године у земљи, а врло јасно у иностранству. Тако је 1972. године, поводом 160-годишњице рођења Петра II Петровића Његоша објављен чланак, који рекламира резултате симпозијума хрватске емиграције „Hrvatski razgovori o slobodi“ (Minhen, 1972, књ. I — II), гдје се децидирано расправља о етногенези Црногораца. У чланку се каже да су Хрвати, послије побједе над Аварима у VII вијеку населили данашње хрватско географско-национално тло и да су тада населили и Црну Гору „која је била средишњи дио Црвене Хрватске и која је свој хрватски карактер и католичку вјеру сачувала све до пада под Турке 1499.“ Под најездом и владавином Турака почела је систематска „православизација и србизација Црне Горе усред прозелитског дјеловања Православне цркве. У то вријеме Црна Гора запада — једнако као и Хрватска — у једну стољетну борбу и драму; налази се између чекића и наковања: између грубе турске силе и завојевачких подхвата западних држава, међу којима се особито истиче лукава Венеција“. Друго драматично искушење Црна Гора је проживјела од првог „праскозорја своје независности и државног суверенитета: борила се је против српских пресизања од Немањића до Карађорђевића; од првог својег краља Михаила из XI стољећа до посљедњега Николе I, који је 1918. отишао у прогонство, не признавајући анексију ЈугоСлавије над својом земљом“. Говорећи о Његошу и „Горском вијенцу“ писац каже да је ово дјело „један књижевни докуменат својега времена и племенит напор пјесника: да у писаној пјесничкој ријечи овјековјечи борбу својега народа за слободу. Његов књижевни језик јест црногорски језик „ијекавице“, дјеломично натруњен словеносрпским, који се директно повезује с хрватским књижевним подручјем; док је његов народио-пучки говор у дјелу онај исти какав се говори у сусједној покрајини Херцеговини“. Говорећи о неким карактеристикама „Горског вијенца“ у коме је честа употреба имена „српски“, чини ово дјело шовинистичким и ултранационалистичким, али с обзиром да је Његош „потомак старохрватских црногорских и племићких обитељи Балшића и Црнојевића“ он је у датој историјској ситуацији стијешњен разним невољама ипак опјевао борбу свог народа и тим постао претеча новог и преображеног пјесника судбине свог народа.“[14]11) Овакав приступ је на другој страни изазвао хрватофобију великосрпских шовиниста која је тровала односе два братска народа које је повезивала кроз историју заједничка борба за слободу и један језик, чије су темеље утврђивали Његош, Вук Караџић, Ђуро Даничић, Штросмајер, Мажуранић и Рачки.
Закључак
У суштини постоје два приступа проучавања Црне Горе и њене етногенезе. Први су разрадили, иако независно један од другог, и дошли до истих резултата Богишић — Ровински — Цвијић. Најдубљег трага у науци је оставио Цвијић, али се сва три складно допуњују и комплетирају. Сви они почињу своја проучавања од старе Зетске државе, која се касније развила под посебним историјским приликама, у Црну Гору. Ова методологија омогућава да се сагледа поријекло и развитак Црногораца, и сродних околних племена, у међусобним додирима и повезаности са другим истим, или сродним етничким групама. Ова методологија, савременим језиком речено, развија братство и јединство, јер открива духовне вредности и покретачке снаге црногорског друштва са оним што је у нашем народу, и у нашим народима, недјељиво. Овај метод само треба даље усавршавати и допуњавати према друштвеним промјенама и процесима који су се развили, или се развијају, од времена које нас раздваја од Богишића, Ровинског и Цвијића. Сва тројица су као научници добили међународну научну потврду својих истраживања. Други приступ проучавању етногенезе Црногораца је искључив, националистички, шовинистички, расистички, води разједињавању и разбијању најпозитивнијих и најплеменитијих тежњи народа. Овај приступ треба добро проучити и правилно оцијенити тим прије што људи који су били његови носиоци, нијесу без утицаја на неке теорије које су покушале да добију грађанство и у савременој науци. Те теорије су се помогле марксистичком терминологијом тражили „народ“ и „нацију“ тамо гдје ни Маркс ни Енгелс нијесу нашли, нити их је ни грађански посматрач развитка друштва могао назрети а у суштини они су на вјешт начин повампиризовали идеолошке основе оних који су сијањем шовинизма и национализма разједињавали наше народе и сипали мећу њима раздор и мржњу.
[1]Георгиј Острогорски: Пронија, САНУ, Београд, 1951.
[2] Марко Драговић: Материјали за историју Црне Горе „Гласник Српског ученог друштва“, 65, стр. 194. Београд, 1886.
[3] Черногория вся прошлом и настоящем I — III (у шест књига), Петербург, 1888 — 1916.
[4] Цетиње, 1914.
[5] Посебна издања ЈАЗУ, Загреб; 1874.
[6] Покренут 1896. године у оквиру ЈАЗУ у Загребу.
[7] Загреб, 1868.
[8] Загреб, 1944.
[9] Балкански сукоби, стр. 163.
[10] Положај Хрватске православне цркве, „Православни календар за 1943. годину“, стр. 53. Загреб, 1942.
[11] Vatroslav Murvar: Sistem srpskih neistina, „Hrvatska smotra”, X, br. 7, str. 346 — 358. Zagreb, 1941.
[12] Vatroslav Murvar: na istom mjestu, str. 350.
[13] S. М. Štedimlija, Partizani о sebi, Zagreb, 1944 i Auf dem Balkan, Zagreb, 1943.
[14] Lucijan Kordić: Moj Gorski vijenac, “Hrvatska revija“, br. 4, str. 491-494, Minhen, 1972.
