Пише: Милан Пилиповић
Историјски значај породице Чубриловић, која је дала двојицу кључних учесника Сарајевског атентата 28. јуна 1914. године, браћу Вељка и Васу, уткан је у темеље модерне српске историје на просторима БиХ, али и суседних земаља. Ова породица, пореклом из Босанске Градишке, годинама након тог догађаја који је окренуо точак историје, јесте светионик научне и политичке мисли о важности борбе за ослобођење коју су ширили Чубриловићи.
„То је сведочанство о несвакидашњем интелекту, дубоком родољубљу, а изнад свега, страшној жртви”, казао је проф. др Боривоје Милошевић, који је заједно са мр Бојаном Вујчићем, аутор књиге „Браћа Чубриловић – пресуда једној младости”. Ова публикација, у издању Завичајног музеја „Градишка”, обилује, до сада необјављеним документима, првенствено писмима Вељка Чубриловића из сарајевског казамата, уочи извршења смртне пресуде, 3. фебруара 1915. године, те допуњеним или коригованим чињеницама из периода атентата на аустријског престолонаследника Франца Фердинада у Сарајеву.
– Оно што Вељка Чубриловића уздиже на ниво националног хероја јесте његово држање у сарајевском затвору. У ноћи пре погубљења, он пише неколико писама супрузи Јованки и кћерки Нади. То су споменици љубави и непоколебљиве вере, наводи професор Милошевић, наглашавајући да Вељко „не куне, не жали се на судбину, већ надљудском смиреношћу моли супругу да ћерку васпитава у љубави према народу и Богу”.
У писму кћерки Нади, чију копију, заједно са фотографијом и Јеванђељем по Јовану, над којим је Вељко молио пре смртног часа, у Београду чува његова унука, а Надина кћерка Вера Вујчић, он пише:
– Ти ћеш своме оцу опростити. Мајку своју, а мога друга у животу, љуби и поштуј. Она ће се теби много жртвовати. Биће ти и отац и мајка. Од тебе, мило чедо, твој отац очекује чистоћу срца и узвишене мисли. Буди племенита. Воли народ из чијег си корена и ти поникла. Ето, то је све што ти отац може оставити у аманет, а за друго ће се побринути милостиви Бог, који се за све стара и без чије промисли ништа не бива. Ја те, мило јединче, волим и у последњим часовима живота, мисли моје су упућене теби и твојој мајци – написао је Вељко ћерки Нади, која је тада имала непуну годину, уз напомену да јој се прочита када наврши петнаест година.
Опроштајна писма
У ноћи пре погубљења у сарајевском казамату Вељко је написао писмо супрузи Јованки, учитељици у Прибоју код Лопара, где су заједно радили и живели. „Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову долину суза, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашем детету, него своју неизмерну љубав. Душо, последња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Преда мном, на столу, леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас после моје трагедије пратити срећа и благослов Божији… Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће те разумети, као што сам те ја разумевао, па са њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто.”
Пред полазак на вешање Јованки и Нади упутио је телеграм у којем пише: „Нека вас Бог благослови и утеши. Ја вас благосиљам. Збогом. Много вам пољубаца шаље ваш тата, Вељко.”
На полеђини фотографије кћерке Наде, над којом је бдео у затвору, графитном оловком je написао: „Збогом мило дете, твој тата Вељко.” Видљив је и датум, 3. фебруар, 7.30, а у 9 часова 1915. године обешен је заједно с Мишком Јовановићем и Данилом Илићем. Затворска управа је након извршења смртне пресуде, фотографију заједно с Јеванђељем, које је читао у затворској ћелији, предала Вељковој сестри Стаки Бокоњић.
Сачувано је још неколико опроштајних писама, које је Вељко написао 2. фебруара и у рану зору 3. фебруара. У писму браћи и сестрама Вељко пише: „Мили и миле моје, ових последњих часова, преживљавам слатке тренутке нашег детињства, а слика наших родитеља стоји преда мном.”
У писму сестри Стаки, Вељко моли да од суда затражи његово тело и да га сахрани у гробљу.
„Нека ми се за гроб, бар знаде. Нека се моја Нада и моја Јованка, када дођу у Сарајево, на мом гробу могу Богу помолити, да мени буде милостив, а њима даде среће и напретка.”
Непозната сведочанства и документи
Књига садржи до сада необјављено сведочење Виде Чубриловић о опроштају са братом, написано 3. фебруара 1954. године. Она наводи да је адвокат Рудолф Цислер 2. фебруара сазнао да је казна потврђена, али њој и сестри Стаки то није рекао, већ их је обавестио да је Вељко болестан и да 3. фебруара рано ујутро треба да га прегледа сестра Стака, која је била лекар. Вида и Стака су тога дана у заказано време дошле у Филиповића касарну где се налазио војни затвор. Вељка су затекле опкољеног војницима и тада сазнале да ће казна бити извршена у 9 часова. Вида пише:
– Када му је сестра Стака плачући рекла зашто нису смртну казну изрекли стрељањем, он јој је тако мирно и убедљиво одговорио, „па ми смо политички кривци, а такви се обично осуђују на смрт вешањем. Но, све је то исто, прелазак из живота у смрт, па на који год то начин било”.
Ми смо плакале, он нас је тешио… На растанку, брат нам је махао руком и викао, „будите храбре, немојте плакати”.
Оптужница за велеиздају Вељка је теретила за прибављање и пребацивање оружја из Прибоја у Тузлу. У грех против аустроугарске државе убројани су му и оснивање прибојског „Сокола”, сарадња са „Народном одбраном” и „Српском краљевском академијом.”
Оружје за извршење атентата су Гаврило Принцип и Трифко Грабеж пребацили из Србије до Тузле и даље, пут Сарајева, преко Вељка Чубриловића и његових пријатеља Митра и Неђе Керовића и Цвијана Стјепановића. После атентата уследило је хапшење свих који су имали било какве везе са њим. Вељко је ухапшен у Прибоју, 7. јула 1914. године, и преко Зворника и Тузле одведен у Сарајево. У сарајевском затвору провео је осам месеци, где је саслушаван, ислеђиван и на крају осуђен на смртну казну вешањем. Суд у Сарајеву, наложио је полицији да Вељка и другу двојицу погубљених тајно сахрани.
Стака је након Вељкове смрти писала Јованки да јој да речи утехе, а потом и брату Бранку у Бањалуку. У том писму хвалила је Вељково херојско држање на самртном часу. Написала је: „Снајка, био је јак, лијеп. Јао, кад га се сећамо, чини ми се к’o да сам видела Бога а не брата.”
– Због тог писма је 26. јуна 1915. године осуђена на 15 дана затвора. Окружни суд у Сарајеву, сматрајући казну непримереном, повисио је на шест недеља, наводи историчар Вујчић. Занимљиво је и писмо попа Гавре Гашића, који је с Вељком био у ћелији све до 2. фебруара, када је пресуда потврђена. Он пише:
– Судац заповеди Вељку да скине зимски капут и да приступи вешалима. Вељко на то скине капут говорећи џелату, „ако вам је лакше да скинем крагну” те скине крагну и машну и стави на капут. Узе џелата за раме, рекавши, „хајдемо” и пође на вешала.
Окружни суд у Сарајеву је 9. фебруара 1915. године послао у Градишку четири писма Вељка Чубриловића, писана у затвору, да се уруче његовој супрузи Јованки. Сматрајући да писма садрже „свето српско завештање”, судски саветник у Градишци Јосип Хорват је 19. фебруара 1915. године предложио Суду у Сарајеву да се писма која су враћена конфискују и униште, што је и учињено. Док су писма била на разматрању, један од службеника Суда у Сарајеву је направио препис. У својим сећањима Вида Копривица, Вељкова сестра, наводи да је писма након Првог светског рата Васо Чубриловић пронашао код банкарског чиновника Пољанића (име и место непознато) који се бавио сакупљањем старина, те их од њега откупио. Писма се налазе у приватној збирци Вере Вујчић, Вељкове унуке, у Београду.
Планирање атентата
У сенци Вељкових су писма Васе Чубриловића, сестрама Стаки и Види почетком 1918. године из затвора у Араду. Он је детаљно, из угла учесника, описао Атентат у Сарајеву. Васо пише да се на атентат одлучио у октобру 1913. године, када му је било 16 година, и то због шиканирања српских ђака и целог стања народа у Босни. Касније, овај познати српски историчар и академик јасно наводи да је планирао атентат на аустроугарског генерала Оскара Поћорека:
– Мислио сам да је боље убити једног правог кривца, против нашег народа, него да чекам рата па да, у најбољем случају на српској страни учествујем, убијем неколико војника који нису ништа криви, док она господа која је све ово скривила, сигурно, ни у рату неће доћи надомак пушчане цеви. Зато сам наумио Поћорека убити.”
Невероватно је, пише историчар Бојан Вујчић, да су два рођена брата Вељко и Васо учествовала у сарајевском атентату, а да нису зналa један за другога. Васо у својим „Сећањима” описује њихов сусрет средином јула 1914. године, када се на вратима његове ћелије у Араду, у пратњи истражног судије Леа Пфефера, појавио Вељко са оковима на ногама те зачуђено погледао и упитао: „Откуд ти овде?”.
До сада је такође непознато да је и Јованка, девојачки Адамовић, рођена у Сарајеву, супруга Вељка Чубриловића, које се Вера Вујчић, како каже, сећа са највећом нежношћу, оставила запис из којег је видљиво да је пре Вељка била спремна жртвовати се за слободу српског народа. О томе Вера каже за „Политику”:
– Године 1906. говорило се о доласку цара Фрање Јосифа у Сарајево. Бака пише, „ја сам решила да на њега извршим атентат. Пошто нисам имала оружје, отишла сам Милу Павловићу (професор и публициста кога је упознала на Учитељском конгресу у Београду) и замолила га да ми набави оружје. Он је био запањен, али и одушевљен мојом одлуком. Саветовао је ипак разумно, да идем кући, и ако буде требало, оружје ће ми доставити. Живела сам у грозничавом ишчекивању, а своју одлуку чувала као највећу тајну. Фрањин долазак у Босну тада је одложен. О идентичним намерама Вељка, Јованке и Васе, Вера Вујчић каже:
– То је била идеја тираноубиства, која се од античких времена сматрала херојским чином. Прилика за Поћорека је промакла јер Васо није имао оружје, а онда је сазнао да ће у јуну 1914. године у Сарајево доћи Франц Фердинанд, и опет се одлучио на атентат – подсетила је Вера Вујчић говорећи о жртви својих предака за ослобођење потлаченог српског, али и других народа.
– Вељко је после атентата у Сарајеву могао побећи у Србију, али није хтео, био је пркосан и одлучан борац против окупатора, радио за интересе свога те осталих потлачених народа у БиХ. Говорио је: куда да идем? Шта ће народ рећи? Казаће, лако је учи, он кофер на раме па у Србију, а ми своју земљу понети не можемо – испричала је Вера Вујчић, на промоцији најновије књиге о Чубриловићима, у њиховом родном граду.
Посмртне остатке Вељка Чубриловића и друге двојице обешених осуђеника случајно је у селу Нахорево открио професор Манојло Крунић. Вељкови посмртни остаци од 1939. године почивају у заједничкој гробници на Кошеву, у Капели посвећеној Видовданским херојима.
Породица Чубриловић је историјска парадигма страдања српског народа у Босни, под Аустроугарском, сматра професор Боривоје Милошевић. И закључује:
– Вељко Чубриловић није само историјска личност из уџбеника, он је оличење родољуба који је свесно принео своју младост, љубав и живот као жртву, да би генерације после њега могле дисати ваздух слободе. Имао је само 28 година.
Биографија
Вељко Чубриловић је рођен 6. јуна 1886. године у Босанској Градишци. Након завршетка основне школе у родном месту и гимназије у Новом Саду отишао је у Сомбор на Православну српску учитељску школу, коју је завршио 1905. године и одмах по дипломирању постављен за учитеља у Српску основну школу у Тузли. Следеће године упознао је супругу Јованку, девојачко Адамовић, која је, на њен лични захтев добила премештај из Бијељине у Тузлу. Потом су се преселили у Прибој. У Градишци, у Поткозарју, где се Вељков отац Јово доселио из Леденица на Мањачи, чувају успомену на њих. Овде је, на месту где је била кућа Јове Чубриловића, изграђен Трг са Вељковом статуом коју многи посећују, где полажу цвеће и пале свеће.
Извор: Магазин Политика
