Пише: Слободан Шоја
Кад је прије десет година требало обиљежити стогодишњицу Сарајевског атентата (1914-2014.) у прољетним данима 2013. године попут кукавичјег јајета у босанскохерцеговачки јавни живот убачено је, а онда милион пута поновљено, злонамјерно питање: ”је ли Гаврило Принцип херој или злочинац”? Кад се питање тако подметне и постави, с два потпуно опречна и сукобљена одговора, све нас упућује на закључак да је било замућено у политичкој кухињи закухавања међунационалних подјела. Рачунало се да би, уз сугестивну помоћ политике и медија, већина Срба ”патриотски” бранила Гаврила и одговорила да је био херој и мученик, док би они који нису Срби требали тврдити да је био злочинац и терорист.
Тешко ми је израчунати по који пут су се код нас послије 1995. године људи поново теледириговано подијелили по националном шаву. Не знам, али знам да тај теледириговани феномен не престаје. Да апсурд буде потпун, подјеле су требале бити везане уз име Гаврила Принципа, младог идеалисте који се борио – и био спреман живот дати – да се људи престану дијелити по националној или религијској припадности.
Монструозна је одиста била идеја да се ”истина” национално располучи, али била је учинковита, тачније веома штетна. Што се више приближавао јуни 2014. све је видљивије било национално таборовање које је прерасло у недостојан јавни раздор и сукоб искључивости. Доминирале су хуље, острашћени и незналице, а глас разума и историјска истина били су презрени и непожељни. У биједној политичкој ревизији историје младобосанци су представљени као оличења зла и терора у служби непријатеља Босне. А били су и остали најбоља дјеца Босне свих времена, златна дјеца братске љубави, рано сазрела дјеца жедна слободе и правде. Само шачица људи је тих мјесеци могла објаснити да херој не може бити убица родитеља троје малољетне дјеце, као што не може бити злочинац неко ко се бори за слободу и међунационалну једнакост и солидарност. Пале су главе, сила јест употребљена, али та је сила неописиво мања у односу на силу коју је према слободарској омладини проводила Хабсбуршка монархија. Беч јест направио дотад невиђен општи напредак босанске државе, али је и осиромашио, понизио и шиканирао безброј становника рођених на босанској земљи. Ти слободољупци су само хтјели да та земља остане њихова.
Вратимо се обиљежавању стогодишњице и замислимо шта би се догодило да се у јавности поставило друго ”званично” питање: ”Је ли Гаврило Принцип вјеровао да су житељи БиХ различитих религија браћа и борио се да постану браћа?” Ко би се озбиљан усудио казати да то није тачно?! Прво питање с двоструким одговором изазвало је подјеле, а друго питање могло је створити јединство. У посљедњих десет година показали смо да нисмо имали ни воље ни жеље да објективно размишљамо о правом карактеру Младе Босне, а још мање смо размишљали да ли Босна и Херцеговина данас има људи сличног духа, карактера, снаге, искрености, несебичности па и љубави?
Овим текстом желим успоставити снажну и органску везу између духа Младе Босне и будућности Босне и Херцеговине. Без истинског разумијевања тог духа, без његове афирмације, промоције па и рехабилитације… без његовог присуства и сталног његовања, Босна и Херцеговина нема будућност. Прошло је једно десетљеће и уочи сто и десете годишњице Атентата из 1914. године има много мање емисија и трибина него некад, али у перцепцији Гаврила Принципа и Младе Босне нисмо се ни милиметра помјерили. Остали смо тамо гдје су нас зли људи укаменили. Свако и даље посматра младобосанце из различитих националних углова а скоро нико онако како су заслужили ти несрећници који су били спремни жртвовати се за нас. Доживјели смо да свјетло историјске истине пролази кроз националну призму, а не настаје као резултат научних истраживања. Ми смо иначе познати као свијет у којем су најпоузданије историјске истине оне које свако од нас у својој глави исфабрикује, по свом укусу и вољи.
Истина о Младој Босни је једноставна и лако спознатљива. Ко су и какви су, шта су жељели и намјеравали, младобосанци су изговорили и написали. Њихова идеологија више је ствар осјећања и инстинкта, него умовања и теоретисања. Та никад написана младобосанска идеологија може се најбоље ишчитати у писмима, пјесмама и огледима младобосанаца. Пјесник Милош Видаковић тврди да ”у нама и кроз нас говоре сви вјетрови наше земље, сви њени звукови, њене свјетлости и таласања.”
У тексту посвећеном Петру Кочићу и објављеном у Српској ријечи, марта 1914, испуњен Кочићевом љубави према малом човјеку, пјесник младобосанац Јово Варагић вели: ”Ми спремамо терен за нове догађаје и нама је удио пала часна задаћа да искрчимо путеве по цијену нас самих, нашег мира и наше среће. У наша срца улази страсна, непојмљива љубав према своме народу и својој земљи, не љубав романтична и сентиментална, него љубав која је уско скопчана с обореним колибама наших тежака, њиховим запарложеним њивама и њиховим биједним стањем. Једном ријечи, у нашим срцима је силан одраз све наше земље, али наше у пуном смислу ријечи, и у сваком срцу куцају срца свих. Генерације које данас живе, и генерације скорих дана, позване су да припреме достојнији живот генерацијама које долазе. То је инстинкт матере која хоће да одржи дјецу, инстинкт самоодржања, и не жалећи ни снаге ни мира, ми морамо одржати ову земљу за нас и за оне који иза нас долазе”. Ако неко жели пронаћи праву дефиницију шта је то Млада Босна, може је наћи у овим Варагићевим ријечима. Била је то група непоновљивих ентузијаста, досљедних хуманиста, страствених читача, сентименталних правдољубаца, истинских слободољубаца, храбрих бунтовника, непоколебљивих бораца и несебичних другова свих вјера.
Шоја: Балкан је угашени вулкан који може изродити нову ерупцију
Покрет је магнетно око себе окупљао само оно најбоље што је наша земља изњедрила крајем деветнаестог вијека. Њихова религија била је слобода, а њихова вјера је била свијест да могу промијенити свијет. Били су примјер широкогрудости и неустрашивости у мору себичности, инертности и страха. Заједнички циљеви били су им борба за ослобођење Југославена и образовно-културни препород југославенског свијета, заснованог на љубави, слободи, правди, хуманости, знању и култури.
Сви младобосанци су долазили из свијета тешке муке, крвавог рада и глади и отуд њихова нераскидива веза са малим и обичним човјеком који пати. То су стално наглашавали, понекад и веома бучно. Били су незаситни знања и жељели су на своје патријархално васпитање накалемити универзално знање. И успјели су. Неколико њих остварило је књижевну или публицистичку каријеру. Иво Андрић је најзначајније младобосанско име, иако је одустао од борбе још уочи Балканских ратова. Њега је таленат водио у другом, за књижевника мирнијем, правцу. Није он, срећом, био за пушке и за фронта. Филозоф, критичар и пјесник Димитрије Митриновић постаће свјетско име. Перо Слијепчевић ће бити први истински босанскохерцеговачки есејиста и угледни књижевни критичар и германиста. Владимир Гаћиновић ће свој јединствени и велики таленат свјесно жртвовати и замијенити га организацијом борбе која ће га однијети 1917. године. Данило Илић, уредник социјалистичких листова и борац за раднике и сељаке, биће објешен на почетку рата. Непрежаљени велики таленат Милоша Видаковића и Драгутина Мраса угасиће се на фронту 1915., а Јове Варагића 1916. године. Драгутин Радуловић ће нестати у Француској 1919. године, а Драго Радовић ће се повући у своје Невесиње и наџивјети своје пријатеље. Боривоје Јевтић ће изградити важну књижевну и драматуршку каријеру у Сарајеву, а Васа Чубриловић на пољу историјских наука…
У анализи политике Младе Босне никад не треба одвајати њен образовни карактер и културну величину од ослободилачког и револуционарног карактера. Љубав и слобода у срцу, књига и перо у руци. Име „Млада Босна“ назив је једног кратког огледа Владимира Гаћиновића, а позајмљено је од Гиусеппе Маззинија који је 1831. године основао организацију Млада Италија (Гиовине Италиа). Имала је исте циљеве: остварити уједињење Италије образовањем и сталном борбом с ослонцем на омладину.
Вриједност и снага Младе Босне огледа се највише у томе што је дјеловала у најтежим могућим условима. У земљи сијања мржње, хтјели су се вољети и постати браћа. У неслободној земљи без правде жељели су изнад свега слободу и правду и за њих се борили не обазирући се на посљедице. У земљи у којој је већина зазирала од југославенства, били су Југославени, не обазирући се на то што су код већине Срба и Хрвата тог доба били осуђени као издајници који се одричу властитих националних осјећања. Сами себе су свјесно осудили на патње, мучење и неизвјесност. Други су се побринули за окове, тамнице и вјешала. Због њихове непоколебљивости, несаломивости и принципијелности прогонила их је власт у школама и ван школа, а родитељи у кућама. Ништа лакше него се сукобити с властима кад сте се већ одраније сукобили с родитељима. У сталној оскудици и глади, свега су се могли одрећи осим идеала и незаустављиве жеље да се жртвују за оне који долазе, укључујући и оне који их у мржњи и незнању посљедњих деценија убијају по други пут.
Босна и Херцеговина: Прича о два Сарајева, подјељена политиком, а спојена животом
Сарајевски атентат је учинио огромну штету покрету јер су многи и код нас и у свијету дјелатност Младе Босне свели на организацију атентата. Неистинито је и неправедно да сва њихова љубав, визија, племенитост, несебичност, њежност, емпатија… буду сведени на двије секунде отуђености и погрешне процјене под утицајем високе температуре. Осим те двије секунде наивне храбрости цијели њихов, најчешће кратки, живот трајно је свједочанство њихове визије изградње идеалне државе.
Али ми у Босни и Херцеговину не посустајемо и стално доказујемо како су нам двије секунде слабости и грешности важније и знаковитије него двије деценије снаге и моралности. Као и за све остало, Иво Андрић има одговор на питање откуд данас таква и толика острвљеност према Младој Босни. Одговор је дао још 1926. године: ”Можда сва трагика херојства и јест у томе, не у кратком болу и ослободилачкој смрти колико у том што херој, прешавши својим делом ону кобну линију која га дели од обичних људи и свагдашњег реда ствари, остаје сам, нема рода ни пријатеља, губи сваку личну ознаку и постаје оно што нараштаји желе и онакав каквим га времена чине”. Званични суд о Младобосанцима већ годинама дају они који никад неће досегнути људске висине младобосанаца и које њихова моралност и племенитост снажно иритирају. Зато су им избрисани сви трагови, нарочито у Сарајеву гдје су Владимир Гаћиновић, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Боривоје Јевтић, Иван Крањчевић, Трифко Грабеж, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић остали без улице. Сачувани су једино трагови мржње према њима.
Можда ће се једног дана, ко зна кад, родити бољи људи у Сарајеву и вратити му наведене мале великане, а можда ће своју улицу добити и Димитрије Митриновић, Перо Слијепчевић, Драгутин Мрас, Јово Варагић, Милош Видаковић, Цвјетко Поповић, Драгутин Радуловић…
Ако се то догоди, а добро би било да се догоди, био би то знак да је држава постала свјесна својих најљепших политичких, људских и моралних вриједности. Свима би било јасно да је држава коначно правилно схватила да су младобосанци били борци за хиљаду пута бољу земљу него ону коју су недавно склепале кримогене особе које манипулишу мржњом и страхом. Засад изгледа немогуће да у овако посрнулој земљи и овако затрованом друштву барем правилно оцијенимо историјску улогу Младе Босне. Болесна мржња стално жели у њима видјети искључиво немилосрдне убице, марионете и продужену руку Црне руке. У свијету који воде најгори и наопаки, пораз најбољих и часних је неизбјежан. Једно погубљено, пропало, искварено, кримогено, криминализирано, дехуманизирано друштво не може се дивити једном Ивану Крањчевићу или Јови Варагићу. У суштини, није више битна Млада Босна која званично није ни постојала. Нису били регистровани, нису имали хијерархију, програм, ништа. Али су били повезани идејом, држали су се једни других, стално су били скупа и знали су шта хоће. Како рече Варагић: крчимо путеве по цијену нас самих, нашег мира и наше среће!
Иза Младе Босне остао је једино дух за инспирацију. Босни и Херцеговини у будућности требају овакви млади људи свих нација којима искрено и истински смета кад народ грца у сиромаштву и кад неправда царује. Требају јој млади свих вјера који су спремни борити се, снажно и грчевито, да то промијене. Не морају умријети, као што су младобосанци били спремни умријети, не смију носити револвер, али не смију ћутати и бити пасивни.
У пјесми Сељак из 1910. Јово Варагић вели: ”Досад смо пјевали пјесму, пуну стрепње и страха, сад ћемо пјевати пркос, нек’ свијет цијели чује! […] Срце нам наше каже да смо ми огромна снага која се свладати не да!” Наставак Варагићеве пјесме написаће много касније Душко Трифуновић. У њој се фактички осликава судбина Младе Босне: ”Остаћу само црна тачка послије ове игре кад ме мирно сломе… По мени се ништа неће звати… Докле пјевам, дотле и постојим, пријатељи бивши, пријатељи будући, памтите ме по пјесмама мојим!” Памтите Младу Босну по духу њеном, његујте га, вјерујте у њега! Без њега ће БиХ остати само црна тачка послије ове игре кад је мирно сломе.
Извор: Аутограф.хр