Пише: Владан Чалија
Прошло је више од века од Принципових хитаца, а не јењава интересовање за догађај у Сарајеву 1914. године, које се огледа у његовом тумачењу како кроз пера историчара, књижевника и истраживача тако и кроз јавне наступе кројача људских судбина у дневно-политичке сврхе, као и „обичног” света. Ипак, однос према артефактима који су у вези с учесницима у Сарајевском атентату из њиховог времена, као и према онима ствараним касније, последњих неколико деценија је, колоквијално речено, маћехински. Рат, несавесно и вандалско понашање, вероватно и колекционарски пориви појединаца, затим небрига и незаинтересованост надлежних, чине да многи предмети којима је место у јавним установама, невезано искључиво са овим историјским догађајем, нестану. Без наде да ће се поново предочити јавности.
У књизи „Сарајевски атентат: Фотографије” из едиције „Србија 1914–1918” издавачке куће Прометеј из Новог Сада и РТС издаваштва 2024. године историчар др Милош Војиновић понудио нам је нешто ново, у правом смислу те речи, чега је данас несумњиво мало када је реч о Сарајевском атентату, а то су, издвојићемо за овај наслов, три фотографије на којима се виде капут, прслук и панталоне Гаврила Принципа које је имао на себи 28. јуна 1914. Шира јавност до сада није имала прилике да види ове фотографије. Припадају тек однедавно сређеној Збирци Војислава Богићевића у Народној библиотеци Србије залагањем Маше Милорадовић, начелника Одељења посебних фондова. Богићевић је био део омладинског слободарског покрета у Босни и Херцеговини пред Велики рат и касније професор, оснивач Музеја града Сарајева, те дугогодишњи директор Архива НРБиХ, чији се допринос осветљавању бројних питања у вези с Младом Босном и Сарајевским атентатом мери деценијама. Са Гаврилом Принципом је био школски друг из V-a разреда сарајевске гимназије, а 28. јуна 1914, иако није био упознат са припремама атентата, стајао је поред још једног друга, наоружаног Цвјетка Поповића.
На полеђини поменутих фотографија забележено је да се ради о одећи коју је Принцип носио на дан атентата, да је пренета из Терезиенштата, а на оној на којој се налази капут да је „данас у Музеју Гаврила Принципа у Сарајеву”. Ове ствари, Принципова фланелска кошуља и кутијица са земљом из гроба у Терезину, биле су до 1948, када је Богићевићу поверено оснивање Музеја града Сарајева, у поседу сарајевског адвоката др Богдана Видовића. Музеју су тада предати и „једна или две” пломбе са вагона којим су посмртни остаци сарајевских атентатора превезени у Сарајево 1920. године, те соколске вежбаће панталоне Мишка Јовановића, који је у Тузли чувао оружје Принципу и друговима и због тога суђен и обешен 1915. године. Ђуро Остојић, Тодор Илић и Бранко Чубриловић, представници Југословенског академског клуба „Скерлић” из Прага, Принципову одећу су добили на реверс из депоа терезинског затвора 4. маја 1919. године одобрењем Министарства народне одбране у Прагу бр. 2254/6. Клуб је исте године са друштвом Spolek pro postaveni pomniku mučednikům sarajevskym v Terezíně извршио ексхумацију посмртних остатака Недељка Чабриновића, Трифка Грабежа и Гаврила Принципа и положио их у породичну гробницу председника терезинске општине Павела Жалуда до коначног преноса у Сарајево. Доктор Богдан Видовић, члан соколског друштва и Одбора за пренос костију видовданских хероја из Сарајева, са Стеваном Жакулом je био вођа делегације испред овог одбора који је спровео пренос посмртних остатака из Терезина у Сарајево.
Серијски број пиштоља
Принципово одело са груменом земље из првог терезинског почивалишта стајало је изложено у витрини као саставни део поставке меморијалног музеја посвећеног Младој Босни, званично отвореног 1953. године као дела Музеја града Сарајева. На истом месту 1954. налазило се писмо које је Данило Илић упутио мајци Стоји пред извршење смртне казне и „у једној витрини крагна Вељка Чубриловића која му је скинута пред смрт”. Да је Музеј града Сарајева располaгао личним предметима атентатора и припадника Младе Босне, потврђује и директор ове установе проф. Ахмет Гребо 1963. године. Део Музеја је од 1964. била и поставка у кући Данила Илића, у улици Опркањ бр. 3 на сарајевској Башчаршији, тачније соба у којој је од доласка у Сарајево почетком јуна до Видовдана 1914. боравио Гаврило Принцип, са оружјем испод кревета. Данас је објекат у приватном власништву. Од овде набројаних артефаката из музеја, данас су јавности видљиве само Принципове панталоне у депандансу ове установе под називом Музеј Сарајева 1878–1918. Кроз један допис и краћи усмени разговор са запосленима у Музеју Сарајева 2023. године аутор прилога није добио потврду да се било шта од наведеног, осим Принципових панталона, налази у њиховом поседу.
У погледу оружја намењеног и употребљеног у Сарајевском атентату, и ту су многа питања отворена. Главно питање се односи на судбину полуаутоматског пиштоља из ког је Принцип испалио два видовданска метка у намери да погоди Франца Фердинанда и Оскара Поћорека. Fabrique nationale d’Armes de Guerre Herstal Belgique Browning’s Patent / Depose, модел 1910, калибра 9 мм, серијског броја 19075 из 1912. године, данас је за јавност изгубљен. Оружје сарајевских атентатора је за потребе подизања спомен-цркве надвојводи, Софијиног дома и уз то музеја у коме би се похранило заједно са крвавом надвојводином кошуљом, добио исусовац Антон Пунтигам од Земаљске владе у Сарајеву. До изградње меморијала није дошло и оружје је завршило у Бечу, скривено од очију јавности до 2004. године, када га је бечки језуитски ред предао Војно-историјском музеју у овом граду. Иако је том приликом навођено, а то се упорно чини и данас, да Музеј располаже пиштољем којим је извршен Сарајевски атентат, серијског броја 19074, невероватно је да никоме није пало на памет да само погледа у до данас пар познатих стенографских белешки са суђења сарајевским атентаторима. Наиме, другог дана суђења, 13. октобра 1914. председавајући је Принципу предочио „браунинг”, на шта Принцип одговара: „Знам, број 1975.” („P. – „Est-ce là votre arme?” A. – „Je connais le numéro: 1975.”, дословце забележен у стенограму број без нуле, прим.ред). И ово је још једна потврда писањима Бранка Богдановића, чијем истраживању се по овом питању очигледно неоправдано не придаје значај. Неки, и даље неповерљиви, запажају да је врло чудно што се ради о оружју чији су серијски бројеви узастопни (19074, 19075). А у ствари инструктор мачевања на Војној академији српске краљевске војске Шарл Дусе, из чије су приватне радње у Кондиној улици бр. 7, преко Милана Цигановића и мајора Војислава Танкосића, Принцип и другови набавили оружје, био је представник/непосредни трговац оружјем белгијске фирме „Херштал” из Лијежа (Fabrique Nationale Herstal), па тако није нимало необично што су се у његовој испостави за продају у Београду нашли пиштољи серијских бројева у редоследу. Потврду да је Принципов пиштољ онај серијског броја 19075 налазимо и на познатој фотографији из 1914, која приказује пано на коме је након суђења било изложено оружје из атентата у Мусали, згради Земаљске владе у Сарајеву.
Последњи трагови живота са слободе: Фотографије Гаврила Принципа и Младобосанаца уочи затвора
Непосредно испод једног од четири пиштоља на паноу су прикачене две чауре и једно зрно, чиме је онај који је оружје изложио желео да покаже да је из њега пуцано на „превисоки” царски и краљевски пар. Увећањем фотографије јасно се виде бројеви 19075. Није се дало утврдити где се налазе фрагменти ручне бомбе коју је Чабриновић употребио, те делови других бомби (пресечених напола ради вештачења) истог система „Васић М1904/12” и њихов садржај у теглицама које такође видимо на овој фотографији, те чауре испаљених метака. Зрно намењено Поћореку, а извађено из трбушне аорте војвоткиње Хоенберг, налази се у дворцу Конопиште, у Чешкој, док пројектил из вратног пршљена Франца Фердинанда није могао бити уклоњен, те је логична претпоставка да се исти данас такође налази у Конопишту, у гробници.
Прстен и марамица
Војно-историјски музеј у Бечу у сталној поставци тренутно има изложена само три од укупно четири „браунинга” сарајевских атентатора и једну бомбу. При томе, пиштољи су у витрини годинама изложени са оне стране са које се не виде серијски бројеви.
У Збирци откупа и поклона Архива Босне и Херцеговине оригиналне трагове учесника у Сарајевском атентату налазимо на документима из истражног поступка, а то су отисци прстију. Свих осим, наравно, Принциповог, који је нестао без трага. Ту је и писмо које је погранични официр српске краљевске војске у Лозници капетан Јован Првановић дао Недељку Чабриновићу ради лакшег пребацивања у Босну и Херцеговину из Малог Зворника. Архив Југославије у Фонду Војислава Јовановића чува оригинални телеграм који је Чабриновић из Újvidékа (Нови Сад) упутио оцу Васи у Сарајево 1911. године.
Некад Принципова својина, роман са три приче на немачком језику под називом „Wenn Landsleute sich begegnen: und andere Novellen” (Кад се земљаци сретну: и друге приповетке) аутора Јасије Торунд (псеудоним немачке књижевнице Јозефе Мозе), лајпцишко издање издавачке куће Universal-Bibliothek Филипа Реклама млађег (Philipp Reclam jun.), која садржи Принципов потпис, цртеж са ликом непознатог одраслог мушкарца у профилу, као и Принциповом руком преписане арапске мудрости које сведоче конспирацију, налази се у Државном архиву Србије у Београду, Карнегијева улица бр. 2. Октобра 2018. године установљено је да се још једна књига која је некад била у рукама Гаврила Принципа, „Кир-Герас” Стевана Сремца, са потписом и назнаком „Београд јула 1912”, налази на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Књига под сигнатуром „П. П. 1212”, припада Фонду Павла Поповића.
Новинари листа „Борба” су 1964. године фотографисали Принциповог рођака, некад кустоса меморијалног музеја Гаврила Принципа и Младе Босне у Сарајеву Богдана Принципа са Гавриловим шеширом, који чува као успомену. Није позната даља судбина овог артефакта. Аутору је прошле 2024. године сасвим случајно један сарајевски угоститељ испричао да се негде у Сарајеву у приватном власништву налази шешир Гаврила Принципа. Угоститељ није знао за Богдана Принципа и поменуту фотографију.
Оригинална дописна карта, последња коју је на слободи написао Гаврило Принцип, а коју није послао, налазила се у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву 2012. године. Карта са репродукцијом слике Влаха Буковца „Девојка спава” писана је за рођаку од стрица Персу Принципову у Арежин Бријег (Босанско Грахово) и одузета од Принципа после атентата. Пред стручно вођење кроз изложбу фотографија „Гаврило Принцип и Млада Босна” аутора др Милоша Војиновића у РТС Клубу у Светогорској улици у Београду, новембра 2023. године гђа Олга Перић, потомак Персиде Принцип, донела је на увид два вредна артефакта: прстен и марамицу које је Гаврило поклонио овој рођаки.
У поседу породице Принцип из Панчева налази се фотографија која је, према изјави унука Гавриловог рођеног брата Николе Бранислава Принципа за РТВ Панчево 2014. године, припадала Гаврилу Принципу. На фотографији се налази девојка и посвета: „Љуби Те Твоја, Марија.” Породица не зна ништа више о томе, сем да је предмет из Гаврилових личних ствари из куће. Једина Марија из Принциповог доба, осим мајке, коју можда можемо повезати са Гаврилом, јесте Марија Хегебат. Педесет година након Сарајевског атентата Марија Хегебат Дугарић причала је за „Политику Експрес”. Из чланка сазнајемо да јој је Принцип наводно поклонио сребрни сат, табакеру и алпски цвет, које и даље чува. Треба рећи да ова прича Марије Хегебат Дугарић, кроз анализу других навода, у најмању руку изазива сумњу. Такође, број девојака које многи мемоаристи, историчари и истраживачи доводе у везу са Гаврилом Принципом, чак и на сам дан атентата, толики је да је то све – најблаже речено – дегутантно.
Белешке на Новом завету
Камен у авлији родне куће Гаврила Принципа у Обљају, на коме је лично 1909. године уклесао „Г. П.”, број 1909 и непознат лик, још увек се налази на истом месту. Лик је данас немогуће разазнати, али су иницијали и даље ту. Још je 1960. године забринути Б. Мајсторовић, новинар, преко листа „Борба” апеловао да је камену место у музеју у Сарајеву пре него што пропадне. Миле Принцип, чија је кућа у Обљају тик уз Гаврилову, на Радио-телевизији Србије 2020. године показао је да је у његовом поседу филџан са српском тробојком који је наводно Гаврило 1910. године поклонио својој мајци Марији.
Скица за говор који је Недељко Чабриновић одржао типографским шегртима у Сарајеву 1909. године, списак литературе коју им препоручује за читање, Недељкова оригинална писма сестрама из 1912. и 1913, били су део Збирке Тврдорекиних хартија у Фонду Војислава Јовановића Марамбоа при Архиву Државног секретаријата иностраних послова у Београду (касније ССИП), у време када је Владимир Дедијер писао „Сарајево 1914”. Фонд је касније подељен између Архива Србије и Архива Југославије у Београду. Архив Србије је 2017. и 2018. год. имао ову збирку под називом „Хартије Тврдореке”, али се у њој није нашло ништа од наведених предмета.
Нови завет Господа нашега Исуса Христа у преводу Вука Стеф. Караџића из 1847. године, који је учитељ Вељко Чубриловић читао у данима пред вешање по пресуди за учешће у Сарајевском атентату, данас је својина проф. Вере Вујчић, праунуке овог националног радника и мученика. Чубриловић је подвлачио делове у Светом Јеванђељу по Матеју и Светом Јеванђељу по Јовану, у коме је оставио и запис да је „Читао Вељко Чубриловић на Бијелом хљебу 20. јануара 1915” (по старом календару). Нови завет је Вељковој кћерки Нади предала тетка Вида Чубриловић. Пред извршење смртне казне, 3. фебруара 1915. у шест сати изјутра у сарајевском гарнизонском затвору, Чубриловић је сестри Види рекао: „Прочитајте Јеванђеље Св. Јована, оловком сам подвлачио поједина места која су најбољи тумач мојих осећања задње ноћи.” Осим Новог завета, потомци Вељка Чубриловића данас чувају и бројну преписку између њега и супруге Јованке, као и фотографију на чијој се полеђени Вељко опростио од кћерке. На 50 година од Сарајевског атентата супруга Јованка Чубриловић испричала је за „Политику” да је преко суда у Сарајеву добила Вељково одело и омотаче које је завијао око ногу испод окова.
Принципов мост и Латинска ћуприја
Одело је после рата поклонила свом брату, солунском добровољцу Јову Адамовићу, а омотаче задржала и имала у тренутку разговора са новинаром „Политике” 1964. године.
Интересовање за артефакте овакве природе требало би да буде повезано с фондовима јавних установа – архива, музеја и библиотека – а не с потребама прављења приватних колекција, посебно не оних ван очију јавности, без обзира на то што се много пута показало да је оригиналне предмете сачувало управо то што су се налазили у приватној својини. Наравно, документи као примарни историјски извори су најбитнији, али се често и кроз друге, личне ствари спајамо са прошлошћу и упознајемо људе чије нам је дело предмет проучавања, наук и инспирација. Њихов значај и потреба да се адекватно сачувају варирају од друштвено-политичких околности, а спомен-обележја која сведоче о људима и догађајима се преко ноћи уништавају и нестају без трага. Још увек се не зна ко је и по чијем налогу са каменог зидића десне обале Миљацке у Сарајеву 2022. године уклонио плочу постављену скоро шездесет година раније у спомен на Недељка Чабриновића, те на истом месту уградио стерилни туристички подсетник. Као експонати о Сарајевском атентату у депандансу Музеја Сарајева у објекту на чувеном ћошку код којег је Принцип пуцао, изложена су два пиштоља која уопште не одговарају моделима коришћеним на том месту 28. јуна 1914. „Принципов” мост престао је то бити у главама многих Сарајлија већ марта 1991. године, када је у Скупштини НР Босне и Херцеговине Мухамед Ченгић из Странке демократске акције Алије Изетбеговића изговорио да то и није Принципов мост јер га „Принцип није градио”, а на зиду Музеја Младе Босне освануо графит „Латинска ћуприја”.
Извор: Политика Магазин
