Piše: Milan Pilipović
Istorijski značaj porodice Čubrilović, koja je dala dvojicu ključnih učesnika Sarajevskog atentata 28. juna 1914. godine, braću Veljka i Vasu, utkan je u temelje moderne srpske istorije na prostorima BiH, ali i susednih zemalja. Ova porodica, poreklom iz Bosanske Gradiške, godinama nakon tog događaja koji je okrenuo točak istorije, jeste svetionik naučne i političke misli o važnosti borbe za oslobođenje koju su širili Čubrilovići.
„To je svedočanstvo o nesvakidašnjem intelektu, dubokom rodoljublju, a iznad svega, strašnoj žrtvi”, kazao je prof. dr Borivoje Milošević, koji je zajedno sa mr Bojanom Vujčićem, autor knjige „Braća Čubrilović – presuda jednoj mladosti”. Ova publikacija, u izdanju Zavičajnog muzeja „Gradiška”, obiluje, do sada neobjavljenim dokumentima, prvenstveno pismima Veljka Čubrilovića iz sarajevskog kazamata, uoči izvršenja smrtne presude, 3. februara 1915. godine, te dopunjenim ili korigovanim činjenicama iz perioda atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinada u Sarajevu.
– Ono što Veljka Čubrilovića uzdiže na nivo nacionalnog heroja jeste njegovo držanje u sarajevskom zatvoru. U noći pre pogubljenja, on piše nekoliko pisama supruzi Jovanki i kćerki Nadi. To su spomenici ljubavi i nepokolebljive vere, navodi profesor Milošević, naglašavajući da Veljko „ne kune, ne žali se na sudbinu, već nadljudskom smirenošću moli suprugu da ćerku vaspitava u ljubavi prema narodu i Bogu”.
U pismu kćerki Nadi, čiju kopiju, zajedno sa fotografijom i Jevanđeljem po Jovanu, nad kojim je Veljko molio pre smrtnog časa, u Beogradu čuva njegova unuka, a Nadina kćerka Vera Vujčić, on piše:
– Ti ćeš svome ocu oprostiti. Majku svoju, a moga druga u životu, ljubi i poštuj. Ona će se tebi mnogo žrtvovati. Biće ti i otac i majka. Od tebe, milo čedo, tvoj otac očekuje čistoću srca i uzvišene misli. Budi plemenita. Voli narod iz čijeg si korena i ti ponikla. Eto, to je sve što ti otac može ostaviti u amanet, a za drugo će se pobrinuti milostivi Bog, koji se za sve stara i bez čije promisli ništa ne biva. Ja te, milo jedinče, volim i u poslednjim časovima života, misli moje su upućene tebi i tvojoj majci – napisao je Veljko ćerki Nadi, koja je tada imala nepunu godinu, uz napomenu da joj se pročita kada navrši petnaest godina.
Oproštajna pisma
U noći pre pogubljenja u sarajevskom kazamatu Veljko je napisao pismo supruzi Jovanki, učiteljici u Priboju kod Lopara, gde su zajedno radili i živeli. „Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom. Tvoj Veljko ostaviće ovu dolinu suza, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našem detetu, nego svoju neizmernu ljubav. Dušo, poslednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima. Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti. Preda mnom, na stolu, leže slike Tvoje i Nadine, ja vas ljubim, a neki unutrašnji glas mi šapće, da će vas posle moje tragedije pratiti sreća i blagoslov Božiji… Ali dušo, ako bi put bio isuviše trnovit da ne bi dostojalo tvoje snage da ga krčiš, potraži druga koji će te razumeti, kao što sam te ja razumevao, pa sa njime udruži svoj život. Od mene, neka Ti je prosto.”
Pred polazak na vešanje Jovanki i Nadi uputio je telegram u kojem piše: „Neka vas Bog blagoslovi i uteši. Ja vas blagosiljam. Zbogom. Mnogo vam poljubaca šalje vaš tata, Veljko.”
Na poleđini fotografije kćerke Nade, nad kojom je bdeo u zatvoru, grafitnom olovkom je napisao: „Zbogom milo dete, tvoj tata Veljko.” Vidljiv je i datum, 3. februar, 7.30, a u 9 časova 1915. godine obešen je zajedno s Miškom Jovanovićem i Danilom Ilićem. Zatvorska uprava je nakon izvršenja smrtne presude, fotografiju zajedno s Jevanđeljem, koje je čitao u zatvorskoj ćeliji, predala Veljkovoj sestri Staki Bokonjić.
Sačuvano je još nekoliko oproštajnih pisama, koje je Veljko napisao 2. februara i u ranu zoru 3. februara. U pismu braći i sestrama Veljko piše: „Mili i mile moje, ovih poslednjih časova, preživljavam slatke trenutke našeg detinjstva, a slika naših roditelja stoji preda mnom.”
U pismu sestri Staki, Veljko moli da od suda zatraži njegovo telo i da ga sahrani u groblju.
„Neka mi se za grob, bar znade. Neka se moja Nada i moja Jovanka, kada dođu u Sarajevo, na mom grobu mogu Bogu pomoliti, da meni bude milostiv, a njima dade sreće i napretka.”
Nepoznata svedočanstva i dokumenti
Knjiga sadrži do sada neobjavljeno svedočenje Vide Čubrilović o oproštaju sa bratom, napisano 3. februara 1954. godine. Ona navodi da je advokat Rudolf Cisler 2. februara saznao da je kazna potvrđena, ali njoj i sestri Staki to nije rekao, već ih je obavestio da je Veljko bolestan i da 3. februara rano ujutro treba da ga pregleda sestra Staka, koja je bila lekar. Vida i Staka su toga dana u zakazano vreme došle u Filipovića kasarnu gde se nalazio vojni zatvor. Veljka su zatekle opkoljenog vojnicima i tada saznale da će kazna biti izvršena u 9 časova. Vida piše:
– Kada mu je sestra Staka plačući rekla zašto nisu smrtnu kaznu izrekli streljanjem, on joj je tako mirno i ubedljivo odgovorio, „pa mi smo politički krivci, a takvi se obično osuđuju na smrt vešanjem. No, sve je to isto, prelazak iz života u smrt, pa na koji god to način bilo”.
Mi smo plakale, on nas je tešio… Na rastanku, brat nam je mahao rukom i vikao, „budite hrabre, nemojte plakati”.
Optužnica za veleizdaju Veljka je teretila za pribavljanje i prebacivanje oružja iz Priboja u Tuzlu. U greh protiv austrougarske države ubrojani su mu i osnivanje pribojskog „Sokola”, saradnja sa „Narodnom odbranom” i „Srpskom kraljevskom akademijom.”
Oružje za izvršenje atentata su Gavrilo Princip i Trifko Grabež prebacili iz Srbije do Tuzle i dalje, put Sarajeva, preko Veljka Čubrilovića i njegovih prijatelja Mitra i Neđe Kerovića i Cvijana Stjepanovića. Posle atentata usledilo je hapšenje svih koji su imali bilo kakve veze sa njim. Veljko je uhapšen u Priboju, 7. jula 1914. godine, i preko Zvornika i Tuzle odveden u Sarajevo. U sarajevskom zatvoru proveo je osam meseci, gde je saslušavan, isleđivan i na kraju osuđen na smrtnu kaznu vešanjem. Sud u Sarajevu, naložio je policiji da Veljka i drugu dvojicu pogubljenih tajno sahrani.
Staka je nakon Veljkove smrti pisala Jovanki da joj da reči utehe, a potom i bratu Branku u Banjaluku. U tom pismu hvalila je Veljkovo herojsko držanje na samrtnom času. Napisala je: „Snajka, bio je jak, lijep. Jao, kad ga se sećamo, čini mi se k’o da sam videla Boga a ne brata.”
– Zbog tog pisma je 26. juna 1915. godine osuđena na 15 dana zatvora. Okružni sud u Sarajevu, smatrajući kaznu neprimerenom, povisio je na šest nedelja, navodi istoričar Vujčić. Zanimljivo je i pismo popa Gavre Gašića, koji je s Veljkom bio u ćeliji sve do 2. februara, kada je presuda potvrđena. On piše:
– Sudac zapovedi Veljku da skine zimski kaput i da pristupi vešalima. Veljko na to skine kaput govoreći dželatu, „ako vam je lakše da skinem kragnu” te skine kragnu i mašnu i stavi na kaput. Uze dželata za rame, rekavši, „hajdemo” i pođe na vešala.
Okružni sud u Sarajevu je 9. februara 1915. godine poslao u Gradišku četiri pisma Veljka Čubrilovića, pisana u zatvoru, da se uruče njegovoj supruzi Jovanki. Smatrajući da pisma sadrže „sveto srpsko zaveštanje”, sudski savetnik u Gradišci Josip Horvat je 19. februara 1915. godine predložio Sudu u Sarajevu da se pisma koja su vraćena konfiskuju i unište, što je i učinjeno. Dok su pisma bila na razmatranju, jedan od službenika Suda u Sarajevu je napravio prepis. U svojim sećanjima Vida Koprivica, Veljkova sestra, navodi da je pisma nakon Prvog svetskog rata Vaso Čubrilović pronašao kod bankarskog činovnika Poljanića (ime i mesto nepoznato) koji se bavio sakupljanjem starina, te ih od njega otkupio. Pisma se nalaze u privatnoj zbirci Vere Vujčić, Veljkove unuke, u Beogradu.
Planiranje atentata
U senci Veljkovih su pisma Vase Čubrilovića, sestrama Staki i Vidi početkom 1918. godine iz zatvora u Aradu. On je detaljno, iz ugla učesnika, opisao Atentat u Sarajevu. Vaso piše da se na atentat odlučio u oktobru 1913. godine, kada mu je bilo 16 godina, i to zbog šikaniranja srpskih đaka i celog stanja naroda u Bosni. Kasnije, ovaj poznati srpski istoričar i akademik jasno navodi da je planirao atentat na austrougarskog generala Oskara Poćoreka:
– Mislio sam da je bolje ubiti jednog pravog krivca, protiv našeg naroda, nego da čekam rata pa da, u najboljem slučaju na srpskoj strani učestvujem, ubijem nekoliko vojnika koji nisu ništa krivi, dok ona gospoda koja je sve ovo skrivila, sigurno, ni u ratu neće doći nadomak puščane cevi. Zato sam naumio Poćoreka ubiti.”
Neverovatno je, piše istoričar Bojan Vujčić, da su dva rođena brata Veljko i Vaso učestvovala u sarajevskom atentatu, a da nisu znala jedan za drugoga. Vaso u svojim „Sećanjima” opisuje njihov susret sredinom jula 1914. godine, kada se na vratima njegove ćelije u Aradu, u pratnji istražnog sudije Lea Pfefera, pojavio Veljko sa okovima na nogama te začuđeno pogledao i upitao: „Otkud ti ovde?”.
Do sada je takođe nepoznato da je i Jovanka, devojački Adamović, rođena u Sarajevu, supruga Veljka Čubrilovića, koje se Vera Vujčić, kako kaže, seća sa najvećom nežnošću, ostavila zapis iz kojeg je vidljivo da je pre Veljka bila spremna žrtvovati se za slobodu srpskog naroda. O tome Vera kaže za „Politiku”:
– Godine 1906. govorilo se o dolasku cara Franje Josifa u Sarajevo. Baka piše, „ja sam rešila da na njega izvršim atentat. Pošto nisam imala oružje, otišla sam Milu Pavloviću (profesor i publicista koga je upoznala na Učiteljskom kongresu u Beogradu) i zamolila ga da mi nabavi oružje. On je bio zapanjen, ali i oduševljen mojom odlukom. Savetovao je ipak razumno, da idem kući, i ako bude trebalo, oružje će mi dostaviti. Živela sam u grozničavom iščekivanju, a svoju odluku čuvala kao najveću tajnu. Franjin dolazak u Bosnu tada je odložen. O identičnim namerama Veljka, Jovanke i Vase, Vera Vujčić kaže:
– To je bila ideja tiranoubistva, koja se od antičkih vremena smatrala herojskim činom. Prilika za Poćoreka je promakla jer Vaso nije imao oružje, a onda je saznao da će u junu 1914. godine u Sarajevo doći Franc Ferdinand, i opet se odlučio na atentat – podsetila je Vera Vujčić govoreći o žrtvi svojih predaka za oslobođenje potlačenog srpskog, ali i drugih naroda.
– Veljko je posle atentata u Sarajevu mogao pobeći u Srbiju, ali nije hteo, bio je prkosan i odlučan borac protiv okupatora, radio za interese svoga te ostalih potlačenih naroda u BiH. Govorio je: kuda da idem? Šta će narod reći? Kazaće, lako je uči, on kofer na rame pa u Srbiju, a mi svoju zemlju poneti ne možemo – ispričala je Vera Vujčić, na promociji najnovije knjige o Čubrilovićima, u njihovom rodnom gradu.
Posmrtne ostatke Veljka Čubrilovića i druge dvojice obešenih osuđenika slučajno je u selu Nahorevo otkrio profesor Manojlo Krunić. Veljkovi posmrtni ostaci od 1939. godine počivaju u zajedničkoj grobnici na Koševu, u Kapeli posvećenoj Vidovdanskim herojima.
Porodica Čubrilović je istorijska paradigma stradanja srpskog naroda u Bosni, pod Austrougarskom, smatra profesor Borivoje Milošević. I zaključuje:
– Veljko Čubrilović nije samo istorijska ličnost iz udžbenika, on je oličenje rodoljuba koji je svesno prineo svoju mladost, ljubav i život kao žrtvu, da bi generacije posle njega mogle disati vazduh slobode. Imao je samo 28 godina.
Biografija
Veljko Čubrilović je rođen 6. juna 1886. godine u Bosanskoj Gradišci. Nakon završetka osnovne škole u rodnom mestu i gimnazije u Novom Sadu otišao je u Sombor na Pravoslavnu srpsku učiteljsku školu, koju je završio 1905. godine i odmah po diplomiranju postavljen za učitelja u Srpsku osnovnu školu u Tuzli. Sledeće godine upoznao je suprugu Jovanku, devojačko Adamović, koja je, na njen lični zahtev dobila premeštaj iz Bijeljine u Tuzlu. Potom su se preselili u Priboj. U Gradišci, u Potkozarju, gde se Veljkov otac Jovo doselio iz Ledenica na Manjači, čuvaju uspomenu na njih. Ovde je, na mestu gde je bila kuća Jove Čubrilovića, izgrađen Trg sa Veljkovom statuom koju mnogi posećuju, gde polažu cveće i pale sveće.
Izvor: Magazin Politika
