Пише: Војислав Дурмановић
Када им се каже: ,,Не реметите ред на Земљи” – одговарају: ,,Ми само ред успостављамо.”
Ел-Бекаре, 11
Уистину епске сцене заузимања општинских просторија, налик на сељачке буне против бирократског апсолутизма, за демократизацију Србије из обреновићевског доба које су прошле седмице посведочене у Богатићу, биле су нарочита показна вежба за Вучићеву, али и сваку будућу власт у Србији. Ванинституционална побуна једини је преостали начин да се, стварањем атмосфере несигурности за пословање рударских магната, спречи разарање локалних заједница у равни етничког чишћења зарад неоколонијалне екстракције ресурса за све извеснију немачку ремилитаризацију, уз нуспојаву даље инвеститорске џентрификације Београда и Новог Сада. За аутора ових редова тај чин имао је и знатну личну димензију, пошто је у истој згради згради среског начелства за време НОБ-а робовао његов прадеда, Никола Николић док у партизанском препаду на јесен 1941. није био ослобођен, да би касније преминуо од последица недићевске тортуре.
Док непатворени духовни пород недићеваца у власти оглашава најсвежије Апеле српском народу против обојене револуције, а очерупана перјаница тобоже зелено-леве опозиције шаље ништа мање удворичка писма Шолцу, Мачвани су у корпоративном пропагандном филму скоро емитованом у Европском парламенту представљени као суманути проруски лудити долични антиваксерима и равноземљашима, баш као што и вестернофилна историографија Латинке Перовић оцрњује антиобреновићевске радикале као примитивне противнике научног прогреса због својевремене опозиције кредитима за изградњу железнице.
Од летошњег Видовдана до минулог Сретења траје дубоко преоравање српске државе и друштва, одавно зараслих у дилетантизам и џахилук. Чак и самим нападима на карловачке ђаке који су само одавали пошту страдалима СНС-ов режим указао је на преузимање кривице за погибије грађана под надстрешницом. Без масовних демонстрација против претварања доњег Подриња у Чернобиљ од Лознице до Теразија данас не би било студентског покрета који предводе бруцоши тек придошли из средњих школа, без студентског покрета не би било свенародног бунта у срцу Мачве: ни без једног, ни без другог не би било садашњег отпора фармацеута неолибералном урушавању остатка остатака социјалистичког благостања по принципу да је, од градње до лекова, муштерија увек у праву, независно чак и од идеје јавног добра.
Неки од старијих учесника блокада провели су формативне године у Здруженој акцији Кров над главом која је прва у Србији повела борбу за право на породично огњиште, против присилних исељења најугроженијих, под паролом да солидарност мора бити политички аксиом јер је страховлада капитала, која је самој себи сврха, предатор који не бира жртве на лествици испод себе, било то упропашћено радништво, Роми, војни инвалиди… То што данас прети народу Мачве, Јадра, Семберије и Мајевице фактички је наставак истог тог процеса, до сада најмасовније исељење житеља у интересу монополског капитала за чијег је извршитеља унајмљена тренутна српска власт.
Досадашња беда српске политике огледала се и у томе што су и власт и опозиција, свака на свој начин, не нудећи никаква решења живеле од оперетне митологизације једне једине личности, Александра Вучића, било као месијанске фигуре Аце Србина, кроз коју је старомодни слобистички популизам венчан са реториком тзв. Зоранове визије о затезању каиша и сабурања да би сутра било још горе, било као ултимативног психопате чијим би уклањањем систем тобоже сам од себе прорадио. Студенти који не желе пуку смену једнога режима другим, већ оздрављење система, прозрели су да обе ове тенденције једнако хране Вучићев култ личности, па су, уместо вишедеценијског насиља дневне политике над језиком кроз истрошене флоскуле и магловиту патетику, своје захтеве структурисали у духу легалистичке конкретности, доречености и тачности, без имало трења у појмовном садржају и простора за манипулацију. Због тога је њихов одговор режиму о уставним (не)надлежностима убрзо проширен и на паразитске политиканте из опозиције који су покушали да их искористе као ударног овна за брзу поделу колача са СНС-ом чија се власт тренутно урушава сама од себе.
Они су, као некоћ Светозар Марковић, за кога је Скерлић написао да је повео најтежу борбу коју је један Србин икад водио, и ма како помодне биле такве алузије, заиста баук који је помрсио рачуне свим силама старе Србије, како израелским хасбара-експертима на које се ослања режимска машинерија, тако и салонској, назови националној интелигенцији која дванаест бриселских година ниједном није успела да на улицу изведе демонстранте око тог саморазумљивог питања које има архетипско упориште у свести бар деведесет посто српског народа. Зато је сигурно рећи да је студентски покрет већ победио, јер је непосредном демократијом на универзитетима по први пут у скоријој историји успео да промовише један сасвим одржив систем одлучивања који није заснован на грамзивости, намештаљкама и пратећој демагогији, чиме је начео темеље читавог Вавилона српске политичке класе – систем најприближнији јеванђељском идеалу да не служе многи једнога, већ један служи многе. Гледајући библијске призоре распеваности и гостољубља према младима који су се марширајући били упутили ка Новом Саду и Крагујевцу, као крвоток који пумпа кисеоник у главе и мишице нације, чини се као да литије које су пре шест година кренуле из Подгорице и Бијелог Поља (и успут почистиле Милове корисне идиоте типа Мандића и Медојевића) пристижу у српске вароши и села.
Војислав Дурмановић: Ђачка клупа као најопаснија институција
Некад тако, на трагу утиска америчке новинарке која је радила у Београду Лили Линч, помислим како су сва лепота и престиж народа Србије скривени у томе што је често могуће на први поглед разликовати наручене скупове од оних (попут 27. марта 1941.) на крилима најнеискваренијих емоција. Истим тим на којима се и Доситејева Востани Сербие, уместо актуелне химне, коју је по угледу на аустроугарску Царевку увео хабзбуршки компрадор Милан Обреновић, спонтано вратила на пиједестал српске Марсељезе. Као и првобитни сретењски устаници, који су се дигли да цело пролеће и лето војују за своје правице као османски поданици, још увек недовољно свесни властитих снага и размера своје историјске мисије изградње националног дома, у којем њихова права и слободе ни по коју цену неће бити предмет привремених погађања домаћих узурпатора са империјалним силама, укључујући Аустрију и Русију чије су марионете одбили да постану.
Сиријски национални песник Низар Кабани познат је по песми Студенти Газе у којој разобличава заосталост истрошених арапских генерација, подвлачећи да кајање не значи ковање омладине у звезде, већ слеђење њиховог примера. А шта је друго оно у шта се издегенерисала владавина Александра Вучића и СНС него хибрид свих генерацијских заблуда родитеља студената који су овај викенд провели устаничким стопама, у старој српској престоници, на историјском задатку својеврсне рехуманизације српског друштва? Проматрајући борбени идеализам студентских генерација на том митском топосу, који није пао с неба, нити је научен у УСАИД-овим школицама демократије за почетнике, већ расте по закону српске земље, сетио сам се поколења Принципа, Илића, Голубића, Чубриловића, Радуловића, Митриновића и Гаћиновића, и по први пут сам, у ово апокалиптично доба, осетио чврсто тло под ногама.
