Прошло је само три месеца од када је једно дете у основној школи „Владислав Рибникар“ убило деветоро деце и чувара школе. Чини се као да је прошло три године За родитеље убијене деце живот је стао 3. маја. За друге, будимо искрени, живот је кренуо даље јер живот и после највећих ломова увек иде даље. Србија није стала. Ученици су завршили школу и отишли куд који у лето. Време је годишњих одмора, када беспарица код већине грађана ове земље још више него иначе долази до изражаја. Родитељи се довијају како да деци приуште неко море, тражи се повољан смештај, купују се аутобуске или авионске карте, већ како ко шта себи може да приушти. Прате се гужве на границама, рачуна путарина и гориво.
Неки се спремају за народно весеље у Гучи. Да ли ће се неко тамо сетити да између две ракије и писка труба минутом ћутања ода пошту жртвама масовних убистава?
Тек мањина грађана ове земље прати шта се догађа у политичкој каљузи. Протести “Србија против насиља“, које је покренула смрт, одшетали су далеко од “Рибникара“ у тежњи ка другачијем животу. Мало ко се још осврне уназад на тај далеки, далеки 3. мај, превише се тога у међувремену догодило. И то није замерка, то је тако, поготово у брзом свету у коме живимо.
Да ли је Србију масовно убиство у “Рибникару“ променило?
Па, и није и јесте. Власт која се својски обрукала након свега што се догодило игра на карту заборава и заправо јој не иде тако лоше. А они који се после деценије напредњачке власти надају лому системске ненормалности коначно имају чему да се надају. Јер, нешто је било пукло у летаргичном српском друштву након 3. и 4. маја, тај прасак је готово могао да се чује, само што размере свега што се догодило још увек не могу да се сагледају.
Али то је друга прича.
На данашњи дан ваљало би застати на тренутак и посветити по коју мисао убијеној деци и њиховим родитељима, школском чувару Драгану, призвати у сећање слике паљења свећа и полагања цвећа испред Рибнникара, слике деце која убијеној деци пале свеће, тај неми крик који за тренутак јесте паралисао велики део Србије. И сутра, исто тако, за све жртве из околине Младеновца. И тако сваког 3. и 4. у месецу, бар још неко време, као знак саосећања и солидарности са онима које је ова насилничка масовна смрт трајно осакатила. Јер када бол једних постане бол многих других, када неправда и насилништво који погађају једне почну да погађају многе друге, онда ће моћи да се каже да се Србија променила.
Андреј Ивањи
Извор: Портал Време