Piše: Nebojša Popović
„Znam da nećemo biti dio Evropske unije, niko od nas, prije Ukrajine. Kada ćemo ući u Evropsku uniju, da li ćemo ući zajedno sa Ukrajinom, to je drugi problem. Vi imate vaše mišljenje, ali moja inteligencija meni govori da sam ja u pravu. I naravno, to je nešto što se trenutno događa. Vjerovatno ćemo čekati još nekih šest godina, što je takođe u redu” – kazao je Aleksandar Vučić juče u Kotoru.
Poruka je izrečena na samitu lidera Zapadnog Balkana i EU pod sloganom „Jedan region, zajednička vizija”. Interesantno je da niko od visokih EU, ali ni američkih zvaničnika, koji su prisustvovali događaju nije, niti komentarisao, niti opovrgao predviđanje srpskog predsjednika. Nije poznato ni da je neko od novinara zatražio da Vučić pojasni pomenutu konstataciju. To svakako nameće dilemu – a šta ako je ona tačna?
Složićemo se, govoriti o Ukrajini u kontekstu članstva u Evropskoj uniji u aktuelnom istorijskom trenutku, može značiti samo jedno – da će se ono desiti, u skladu sa onom narodnom izrekom – „o kukovom ljetu“. Naravno, srpskom predsjedniku se (sa pravom) mogu zamjeriti mnoge stvari, ali jedna nikako – a to je da je u pitanju osoba koja je neinformisana.
EU članstvo Zapadnog Balkana dovodi u vezu sa Ukrajinom i Turskom
Početkom maja visoki predstavnik EU Žozep Borelj kazao je da Zapadni Balkan, Turska, Ukrajina, Moldavija i Gruzija “imaju istorijsku mogućnost da svoju budućnost vežu za Evropsku uniju”. Njemački portal “Dojče vele” s tim u vezi je ukazao da “ako uđu u EU, Srbija i komšiluk bi kao siromašne države bili neto-primaoci novca iz briselske kase. Ali, to nije ništa u poređenju sa time koliko bi novca dobijala mnogoljudna agrarna Ukrajina. Toga se mnogi u EU plaše”.
Dakle, nije baš da se članstvo zemalja Zapadnog Balkana u javnom diskursu ne veže za zemlje poput Ukrajine, Turske ili Gruzije, za koje se gotovo sa sigurnošću može kazati da nemaju evropsku perspektivu.
Šta to znači za Crnu Goru?
Za Brisel je godinama važno da zemlje Zapadnog Balkana budu na tzv. evropskom putu, iako niko nikada nije ponudio konkretne datume za članstvo. U praksi to obično znači da balkanske države budu u potpunosti usklađene sa evropskom spoljnom i bezbjednosnom politikom. To je godinama u Crnoj Gori uspješno izvršavao i DPS, ali u stvarnosti to Crnu Goru ni za milimetar nije primaklo EU. Crna Gora je još 2002. godine dok je bila u zajednici sa Srbijom prešla na tzv. dvostruki kolosjek koji je trebalo da je brže od Srbije integriše u EU. Dvadeset i dvije godine kasnije to se nije desilo.
Crna Gora se danas nalazi na pragu dobijanja IBAR-a što se može smatrati kao veliki uspjeh aktuelne vlasti u Podgorici. Ipak, čini se da su ključni uslovi za dalji napredak na evropskom putu usaglašenost sa Briselom na pitanjima kao što su rezolucija o Srebrenici, nezavisnost Kosova, Ukrajina i NATO… Za nadati se da usklađivanje sa partnerima zaista znači i konkretan vremenski okvir za članstvo u EU, a koji se istovremeno ne znači zavisnost od ukrajinskog evropskog puta.
