Пише: Небојша Поповић
Брисел годинама представља други највећи лобистички центар у свијету након Вашингтона. Према процјенама „Транспаренси интернешенала“, најмање 48 хиљада лобиста свакодневно живи и ради у овој европској пријестоници са основним циљем да оствари што већи утицај на одлуке које креирају и доносе институције Европске уније. Од тога 7.500 њих специјално је акредитовано само за рад у Европском парламенту (ЕП). Што значи да у том бриселском храму демократије који броји 720 мјеста, више од 10 лобиста иде на по једног европосланика.
Европосланицима иначе није лоше и без тога. Током петогодишњег мандата, њихова званична мјесечна плата без осталих погодности и привилегија износи око 8932 евра, плус 4950 евра мјесечно за остале трошкове. То с тога што је од велике је важности да они буду макар солидно плаћени како би стојички одољели свим искушењима, и како се не би – не дај Боже, прочуло за какву корупцију. Јер таквих непријатних афера је било, а њима заиста није лако.
Небојша Поповић: Ништа од јединственог ЕУ тржишта, за сиромашне производи лошијег квалитета а скупљи
Свакодневно их, према званичном ЕУ регистру лобиста, салеће око 12 и по хиљада организација које годишње располажу са преко 1.8 милијарди евра буџета за лобирање. С обзиром да амбијент у тој институцији највише наликује оном из познатог америчког филма – „Вол стрит: Новац никад не спава“, у Вашингтону природно нису превише забринути због тренда раста популистичке деснице у Европи. Према писању „Политика“ који се позива на изворе у америчкој администрацији, Бајдену је лакнуло јер Урсула фон ден Лајен са којом је амерички предсједник можда идеолошки и најближи, има добре изгледе да осигура још један мандат на челу Европске комисије.
Шта су избори за ЕП промијенили
Наравно, поставља се онда логично питање – шта се и да ли се ишта суштински промијенило након недавно окончаних избора за Европски парламент. Ако се изузме чињеница да су гласачи широм Европе озбиљно почели да увиђају да Зелени и нису баш опција која има у фокусу људе, цвијеће и дрвеће, већ је у питању крање милитаристичко крило европске политике, те да је француски предсједник Макрон након сомнабулних порука да жели да пошаље војску у Украјину добио шамар од Француза, док је Канцелар Шолц упозорен да Њемци све више имају проблем са политиком која Њемачку деиндустријализује и претвара у пасторче атлантистичких сила – ништа се битно није, нити се може промијенити.
Европски парламент је био и остаће у највећој мјери скуп лобиста који понајмање имају везе са животом и проблемима просјечних Европљана. Са друге стране, избори за ту институцију ипак могу и морају послужити као важан индикатор о промјени располежења широм Европе – а кључна порука је управо та да се то расположење на Старом континенту све више мијења
