Пише: Никола Милованчев
Историчар г. Радош Љушић објавио је у Политици од 4. јуна 2024. чланак под насловом „Србијо, не веруј Црној Гори“. Повод за чланак г. Љушића је гласање представника Црне Горе у Генералној скупштини Уједињених нација, који је подржао резолуцију о Сребреници, предложену од стране Немачке, и неких других држава. И сам делим мишљење да је представник Црне Горе, као што су учинили представници многих других држава, требао да се барем уздржи или да не учествује у том гласању у УН, ако већ (због притиска неких великих сила) није могао да буде против. Међутим, аргументација аутора чланка, као и већина његових закључака, апсолутно су ми неприхватљиви. Аутор у чланку предлаже да односе Србије и Црне Горе „ословљавамо као србијанско-црногорске односе“, јер је реч о две државе и „два суседна и небратска народа“ (за та два „небратска народа“ он дакле аналогно употребљава називе „Србијанци“ и „Црногорци“).
Само на основи једног гласања у УН, Р. Љушић закључује да је „Азербејџан ближи Србији од Црне Горе!“. Можемо да будемо срећни (уколико не следи и наставак чланка), што није записао да је Србији ближи Азербејџан и од Босне и Херцеговине (односно Српске, као дела БиХ), јер је представник БиХ такође гласао за ту резолуцију! Дакле, добро је да није прозвао и Србе у Српској, односно у БиХ, па и њих стрпао у кош са непријатељима Српства. Истом бизарном „методологијом“, Љушић би могао у непријатеље Србије уврстити и Србе у суседним државама, које су у УН гласале за резолуцију о Сребреници. На основу аналогије (проценат декларисаних Срба у БиХ је сличан проценту Срба у Црној Гори), можемо очекивати да неким погрдним термином (сличном „Монтенегрини“), Р. Љушић назове и све Србе у Српској. Он наиме изразом „Монтенегрини“, имeнује све становнике Црне Горе, па и све национално декларисане Србе у њој (статистика одуговлачи са објављивањем резултата пописа из 2023. године, али је Срба, незванично, око 36%)! Мало превелик број Срба за вређање, зар не?
„Ово је пораз Србије и Српства“, наводи даље г. Љушић. И ту се вара: упркос притисцима неколико утицајних држава, резолуцију у УН је подржало много мање држава, него што су се предлагачи надали, они су прошли испод очекивања! Оставимо сада по страни чињеницу, да се Сребреница не налази у данашњој Србији (била је важан град у средњевековној Србији), и да Република Србија нема везе са догађајима у том градићу 1995. (ни правно, ни фактички – нпр. сведочење Хакије Мехољића, шефа полиције Сребренице током рата, о улози Алије Изетбеговића и неких западних политичара).
Покрет за одбрану Косова и Метохије: Признање „Косова“ ради продужења квислиншке управе
Наш народ се генерацијама борио против вештачких регионалних подела, термина као што су „Србијанци“ итд. Сада би г. Љушић да их врати! Баш ме занима: од мојих предака у Срему, Бачкој и Банату, који су Срби били, никада не чух да је неко од њих за себе употребио израз „Србијанац“ – које су дакле границе Љушићеве „србијанштине“? Да нас сузи на Београдски пашалук, је ли то циљ ове „визије“? Прихватање тезе да сада из српског етноса настало и најновије чедо, србијански народ, отворило би нова питања: куда онда са преосталим Србима – онима из Херцеговине, Семберије, са Романије и Озрена, из долине Врбаса итд. Да ли би барем њих оставили на миру, под именом српски народ?
Његошево кандило у Црној Гори се није угасило, оно јаче гори него икада у последњих 80 година, и угасити се неће, док је света и века! Величанствене литије 2020. и 2021. године су то показале, а оне су донеле и нови квалитет: да су превазиђене многе болне поделе из Другог светског рата, молитве из литија су то учиниле. Камо среће, да и у неким другим нашим пределима народ покаже такву веру и одлучност у критичним тренуцима.
Нема смисла детаљно се освртати на поједине историјске наводе из чланка. Као историчар, г. Љушић добро зна, чији војно-обавештајни органи (суседне државе) су почетком 1919. помагали Божићну побуну, организацијски и финансијски. Зна исто тако, како су „удешени“ резултати референдума 2006. о независности Црне Горе. Зна и то, да је тадашњи црногорски премијер Душко Марковић изјавио да је 85% становника било против признања одцепљеног Космета. Чему зато брутална демонизација народа у Црној Гори?
Дa поткрепи своје тврдње, г. Љушић спомиње и неку анкету (без навођења извора) да су у Црној Гори „најпопуларнији Његош, Тито и Југославија“. Зар је могуће да он превиђа, већ скоро 20 година, озбиљне анкете, спроведене од Србима несклоних агенција, по којима се, из године у годину, Српска православна црква налази на првом или другом месту институција, којима грађани Црне Горе највише верују? Да наведем само резултат испитивања ЦЕДЕМ-а из маја 2023. године: становници ове државе највише верују образовном систему (59,3%), а на другом месту поверења је СПЦ (55,5%)! За поређење: по истој анкети, Скупштини ЦГ верује 36,3% грађана, а влади 35,5%! Дакле, преко 55% грађана је са великим поверењем у СПЦ у држави, у којој има око 72% православног становништва, зар је то мало?
Из чланка Р. Љушића видимо, колико може да буде празно тобожње српство, којем недостаје подлога православне трезвености: оно лако застрањује у деструкцију.
