Пише: Слободан Шоја
Када су га крајем прошлог стољећа открили, Американци су схватили да је то човјек каквог већ дуго траже. Коначно, помислили су, да се у Босни и Херцеговини појави дечко који обећава, умјерен и моћан политичар модерних схватања и практичне интелигенције коме ћемо дати прилику да обави један важан задатак. Лидер који има дар да у дивљим политичким водама и кроз громоносиве облаке мржње ради за заједничко добро свих народа БиХ. Лидер који је дрзак кад треба, а немилосрдан и кад треба и кад не треба. У њему су Американци препознали себе и властиту свемоћ, доминантност, незаустављивост… Али изнад свега препознали су лидера способног да лако, охоло и неприкосновено доминира. Тако је Милорад Додик захваљујући Американцима и оклопним возилима који су штитили ”демократске промјене” ушао на велика врата политике у Босни и Херцеговини у јануару 1998. године, поставши преко ноћи премијер Републике Српске са само два своја посланика у Скупштини. Два посланика и неколико оклопњака и ето већине! Будући да циљ оправдава средства вриједило је заиста овог виспреног предратног бизнисмена великих политичких амбиција бацити из падобрана на право мјесто у једну важну мисију на тлу цијеле државе. За остало ће се побринути он лично, као мачка у доскоку. Испоставиће се да је доскочио попут лава!
Брзо се наметнуо и створио услове да се у будућности исприча једна лијепа политичка бајка са срећним крајем: ”Био једном у земљи чудеса један Додик који је истински направио чуда у цијелој земљи и на крају су сви били срећни и задовољни!” Његова бајка, међутим, почиње причом о Палчићу а завршава са Франкенштајновим чудовиштем. Попут Палчића који је био дуго очекивано, бистро, паметно и окретно дијете, Милорад Додик је одмах представљен као освјежење унутар нашег затрованог политичког живота. Запад је желио да један српски политичар, ненационалиста помирљивих политичких ставова, одмах послије рата одради посао који није могао урадити нико из доминирајуће, криминално-националистичке Српске демократске странке.
Тај посао је био рад на отопљавању и хармонизацији односа између три најбројнија народа у земљи. Циљ је био да наши разједињени и неповјерљиви људи са ратним ожиљцима, али и народи у фази јачања мржње, постратно вријеме не претворе у предратно доба. Додик је био љевичар, стидљив додуше, онај сој љевичара који једе кавијар и који практикује филозофију капитала. Независно од свега, био је човјек који је вјеровао у мултиетничку Босну и Херцеговину, засновану на равноправности народа и на неком старом јединству без братства. Прва фаза Додикове политичке каријере дијели се на вријеме кад је био на власти (1998-2000.) и у опозицији (2001-2006.). То је можда најважнији период наше историје од краја рата (1995.) до данас.
Слободан Шоја: Генерална проба за рат, један обични босански мјесец
Нажалост, сад знамо да су то вријеме ”појели скакавци” јер смо пропустили велику прилику да изградимо државу здравих темеља. Додик је управо у овом периоду могао и требао играти најважнију улогу у борби за елементарно јединство земље јер је по политичким схватањима био напреднији, разумнији и перспективнији од двојице колега из других нација. Стојим чврсто иза ових ријечи јер сам марта 2000. године разговарао с Милорадом Додиком веома отворено скоро сат времена. Упознао сам човјека добрих намјера и велике ширине, политичара окренутог економији, лидера здраве политичке амбиције који је лако могао постати прави државник чије ријечи ће поштовати и у њима се проналазити и Срби и Бошњаци и Хрвати. Имао је рационалан, перспективан и интегративан приступ који је могао помоћи да Срби доживе катарзу, а Босна и Херцеговина наду и будућност. Био је лојалан Босни и Херцеговини а критичан према оном што није добро ни код једног народа. Радована Караџића називао је битангом и криминалцем. Ех, како је то некад било снажно и важно!
За тадашње бјегунце од правде говорио је 2004. године: ”Читав народ у Републици Српској и Србији испашта због тога што је тамо неки Младић Или Караџић одлучио да се неће предати и отићи на суд. И онда каже да воли српски народ. Ђавола он воли!” Не знам тачно кад је одлучио да Караџића од битанге претвори у државника, али знам кад је он од државника постао битанга. Било је то априла 2013. године, кад је на свједочењу у хашкој судници пољубио Караџића! Повратка више није било.
Било како било, за задатак који му је повјерио Запад – хармонизацију и учвршћивање међунационалних односа – Додику је била је неопходна подршка ”друге” стране, прије свега бошњачке. Стицај несрећних околности је хтио да се као бошњачки лидер тих година наметне Харис Силајџић. Самовољан и искључив, себичан и склон наметању рјешења која морају њему одговарати, Силајџић је био најгора особа за заједнички рад на оздрављењу и учвршћивању бошњачко-српских односа. А ти су односи предуслов изградње какве-такве међунационалне хармоније у земљи. О тој, макар минималној, хармонији размишљали су Американци кад су пронашли Додика. Припремили су и један пакет реформи, тзв. Априлски пакет из 2006. године. Додик му се није обрадовао али је био спреман, да не кажем принуђен, прихватити га. Силајџић није иако је било притисака на њега. Није вриједило јер виши интереси код њега не постоје, само лични. Нажалост, на Додикову спремност да два ентитета и два народа управо због виших државних интереса успоставе више повјерења, Силајџић је одговарао да ће направити БиХ без ентитета, односно учинити све да се укине Република Српска. Био је то одличан изговор да се Додик окрене себи и само себи. Силајџић заиста није могао смислити гору идеју и изабрати гори тренутак за то. То је једноставно значило потпуно заустављање било каквог процеса помирења. Мада ће гори дани врло брзо доћи, почевши од јуна 2007. године. Тад су Харис Силајџић и псеудохрватски члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић озваничили приједлог да се укине Република Српска. Писмо с приједлогом је достављено генералном секретару УН Бан Ки-моону 14. јуна 2007. године.
Иако мало ко помиње то писмо, које је остало без одговора и што је врло знаковито, историографски гледано 14. јуни 2007. године може се сматрати као велика кобна прекретница наше новије историје. Писмо и перфидна намјера изазвали су очекивани електрични кратки спој који је сажгао све ионако танке проводнике под високим напоном који су повезивали два народа. Сваки је заједнички посао тада заустављен, свака нада је преминула, а Додик је потпуно престао бити кооперативан. Његов обрат биће ужасан и катастрофалан и он ће га довести до данашњег стања. Историјска правда направиће од њега уплашеног и нервозног бјегунца од правде коме ће сваки дан на слободи бити друга врста затвора.
Бошњаци и Срби и њихова будућност нису му више били занимљиви али ће савршено злоупотријебити њихов чудноват карактер пун проклетства, тврдоглавости и мржње. Прорачунатом критиком Босне, Бошњака и босанства добиће титулу лажног браниоца Републике Српске, Срба и српства. Захваљујући томе, али и реалној националистичкој болести маса на све стране, Милорад Додик ће постати политички бизнисмен и на нашој муци и болести створити огромно приватно финансијско царство. Исто то на другој и трећој страни, истим методом и истим стилом, урадиће хрватски и бошњачки политички лидери. Додик је савршено искористио офанзиву с циљем укидања Републике Српске која је сваки дан јача, независно од њега. А потрајаће још дуго, као страшни и фатални камен спотицања на којем се ломе и потиру све наше вриједности и наде. На овом камену студенцу све се хлади и умире. И земља и односи међу људима. Мало ко као ми има предодређену склоност ка самоуништењу и истрајавању у погрешним стварима и потезима. Највећим дијелом због питања статуса Републике Српске, чије име многи не желе због мржње ни изговорити, од краја рата до данас живимо у нестварном и лудом амбијенту гдје оно што многи непопустљиви Бошњаци осјећају према Републици Српској, многи заинаћени Срби исто то осјећају према Босни и Херцеговини. То је сигуран пут у распад земље. Играјући снажно на карту стварања анимозитета Милорад Додик се у другој и срамној фази свог политичког живота (иза 2006.) потрудио да до њега дође и тако постао највећи српски непријатељ и рушилац мостова између људи и народа.
Чим је сахранио дијалог постао је исти као његови дотадашњи партнери којима је дијалог увијек био споредан. Умјесто да они постану као он, догодило се супротно. Тронационална коалиција зла могла је кренути на посао урушавања друштва и његових институција. Радили су предано и братски да све униште. И успјели су. Зато треба за сва времена упамтити да чак и да је жестоко желио уништити друштво и државне институције, Милорад Додик то није могао урадити без помоћи колега са бошњачке и хрватске стране. Историја је то већ записала, а оно што је записано прочитаће се кад-тад.
Све што је Милорад Додик радио и говорио од 2006. године до данас само је ужасни крешендо неодговорности, бахатости, охолости, безобразлука, некултуре, непоштовања, а изнад свега масовног криминала и катастрофалних кадровских рјешења. Подстакао је експлозију неморала и незнања. Све то је парализирало било какав развој Републике Српске и претворило пола Босне у приватни пашалук у којем се охоли и кримогени султан иживљава над својим народом тврдећи у сваком ТВ дневнику да пуно воли свој народ и да се за њега бори. Тако се снажно бори да ће народу требати пола вијека да се опорави од тираније и ”избави од злога”. Својом ненародном, недржавном и непримјереном политиком пуном криминала, провокација, увреда, нискости, подлости и примитивизма осрамотио је свој народ и избрисао себе из његове историје. Да је био бољи могао је ући на велика врата историје српских заслужних личности, али он је одлучио да та врата лично чврсто залупи. Посљедњу деценију Додиков политички увредљиви и нехумани политички егзибиционизам често се приближавао црвеним линијама, али их опрезно није додиривао. Остаће стога нејасно зашто је недавно помало зачуђујуће исхитрено прегазио црвену линију и потписао одлуке које руше Устав Босне и Херцеговине. То је наравно кажњиво па се оправдано суочио с налогом за хапшење. Пред доживотном пријетњом хапшења због удара на Устав БиХ, Додик је сам себе прогласио политички мртвим. То што још није ухапшен знак је да немамо државу јер су је, као што је већ речено, лидери заједничким братским и интересним радом убили. Некадашња нада и данашњи бјегунац је на власт у прошлом вијеку дошао у пратњи оклопних возила, а данас без велике полицијска заштите не смије никуда кренути. Некад су се Караџић и Младић крили да не буду ухапшени, Додик се данас не крије, али бјежи и плаши се. Страх се увукао у њега и не пушта га 24 сата. Какав је то живот, то само он зна. По ономе како глуми безбрижност очито му није лако.
Са скорим одласком с политичке сцене Милорада Додика – чији крај највише прижељкују високорангирани чланови његове партије које је тако неморалне бирао лично он – ништа се спектакуларно неће догодити. Додик ће отићи, али сва негативна обиљежја и појаве у нашем политичком животу као што су некомпетентност, неодговорност, корупција, пљачка, ужасна кадровска политика и још сто ствари неће нестати већ ће наставити живјети и развијати се
Одлазак Додика са политичке сцене може бити позитиван само ако се неким чудом на цијелој територији догоди велико отрежњење и освјешћење, нарочито код Срба и Бошњака. Кад се ослободе и освијесте Срби ће Додика памтити по злу, као уљеза српске историје који их је понизио, осрамотио, све им узео и оставио их огољене и обезглављене на вјетрометини. Србима треба нова врста лидера. Треба им неко ко ће на културан, достојан, мудар и државнички начин артикулисати нову српску политику, ону која би била кооперативна по питању дијалога у држави и принципијелна по питању српских интереса. С друге стране, пожељно би било да Бошњаци схвате да је Додик био и остао потпуно споредан проблем државе и да је штету нанио искључиво српском народу. Да је напросто био непријатни галамџија кога нисмо требали ни слушати ни гледати. Све што је громогласно најављивао није остварио, а све што је прећутао урадио је са својим колегама из других нација. А то што су урадили уништило је друштво и државу. Умјесто да сву кривицу пребаце на Додика, добро би било да размисле о кривици у властитим редовима. Од отрежњења Срба и Бошњака и видљивог отопљавања њихових односа зависи будућност земље. Довољно је да Срби и Бошњаци пронађу у исто вријеме лидере склоне искреном и истинском дијалогу. Оном у којем нема мржње, скривених намјера, подвала, превара и злонамјерности, што је главна карактеристика бошњачко-српског дијалога од 1990. до данас.
Извор: Аутограф
