Пише: Небојша Јеврић
Носио је браду налик на светог цара Романова чији је лик видео на медаљону руског емигранта. Недељом је пред крњетком огледала дуго уређивао сваку длаку. Био је поносан на њу и веровао да на њега личи. Сурово строг прво према себи, а онда и према породици и другима. Његова увек последња. Једино што се није слагало са његовим ликом ‒ увек веселе плаве очи. Оне као да су откривале неког другог, у њему скривеног. Његова је реч била закон. Због неизмерног великог рада није га волело, али га је поштовало, село изгубљено у војвођанској равници. Остала му је од оца малена кућа, најмања у селу, и четири јутра земље.
Недељом је облачио белу кошуљу и одлазио први у цркву. Молио се дуго и предано. Тврдио је да се све вежбањем може научити па и певање. И певао је, радећи, богоугодне песме. Старац појац умре, а свештеник га понуди да стане за певницу. Вратио се кући поносан.
Сејао кукуруз и гајио свиње. Његова њива је морала бити најбоље обрађена. Кукуруз највећи. Ако треба и трипут окопан. Сваки дан проја и мућеница. Кад би продао свиње увек му је остајало толико да може да купи нешто земље. Није му падало на памет да зида кућу. Жену је нашао спрам себе. Његове висине, али радна, из надничарске куће доведена. Родила му је једног за другим четири сина.
Пре него што су до мотике дорасли слао их је у шуму да купе жир за свиње. Касније су, један по један, почињали да копају са њим. Милели су између редова кукуруза он, жена му и четири сина.
Ударе кише, дуну ветрови, а дечаци са њим у њиви. Већ је стигао до двадесет јутара земље, али му је никад није било доста. За радног коња купљеног од Швабе, највећег и најбољег у селу, није жалио новаца. Никад ниједан коњ као његов кулаш није шпартао њиву. Од уста фамилији откидао, на свему штедео, а земљу куповао. Могао је већ да направи нову кућу, али четири дечака су спавала у једном великом кревету покривена дуњом, а он и жена у другом. А већ је имао више земље од најбољих домаћина у селу.
На зиду увек упаљено кандило и иконе. На столу у ћошку кадионица са тамјаном, псалтир, молитвеник, Свето писмо. Никад није легао ни устајао пре него што би наглас прочитао молитву. Једну главу из псалтира, одломак из Светог писма. Дечаци су се звали Богдан, Богољуб, Богосав и Богомир.
Дошао је рат. Увек рат дође. Војске су пролазиле и свака свиње клала. Несрећа никад не долази сама. Страшне су јесени у равници. Кад ударе ветрови и крену кише. Разболео се од упале плућа прво Богдан. Умро је у зиму. Следеће године, редом како су се и рађали, Богољуб. Упала плућа. Пред ослобођење ‒ Богосав. Грмуша је клечао пред упаљеним кандилом и као Јов говорио са Богом. Онда су дошли Руси и ослободили село.
Упрегнута у брдски топ, са Русима је дошла и ждребица Љубовија. Руси су тражили радног коња. Јаког. Који може да повуче топ кроз панонско блато. Без речи, Грмуша им је дао свог кулаша са којим је шпартао земљу, а они њему Љубовију.
Љубовија је била тркаћи, расни коњ, али не и радни. Јахао га је руски полковник, племић, пре него што је погинуо. Ускоро није имао ни шта да шпарта.
Дошла је нова власт и раскулачила га. Остала само окућница. Богомир, већ момчић, са Љубовијом је на сеоским вашарима широм Бачке побеђивао у свакој трци. Грмуша више није жалио земљу. Гледао је само у сина. Последњег. А онда се и он разболе од упале плућа. Њега је пробила киша и ветар док је на Љубовији јездио Панонијом.
Пао у постељу. Отац се није одвајао од његовог кревета. „Шта да ти купим, сине? Имаш ли неку жељу?“ „Хоћу хармонику!“ У селу је била само једна хармоника. Није се Грмуша цењкао. Дао је једино што је имао. Љубовију за хармонику.
Када је Боги узео хармонику у руке, она је сама почела да свира. Прсти су му се за њу залепили. Грмуша и Иконија, тако му се звала мати, седели су скрштених руку и слушали. Долазило је пролеће, а Боги је био све боље. Хармонику коју је звао Љубовија није испуштао из руку. Појавило се после магли сунце. За главу виши од оца, леп, витак ‒ девојачки сан. Кренуо је по вашарима и свадбама. Најбољи свирац у Бачкој. Свакоме је без питања песму погађао. То не може свако. Знао је по оделу, облику главе, нагласку, ко је и одакле је. Љубовија је увек новцем била окићена. Пролазиле су године. Стигао до велике вароши. До најбољих кафана. Нудили су му да сними плочу, али није хтео. Био је свирац. Свирао је само за душу. Новац је давао оцу који је поново почео да купује земљу. Сазидао му кућу. Купио стан на Црвеном крсту. Грмушин унук држи продавницу хармоника. Има ту најбољих хармоника које се у Европи могу наћи. Све су на продају. У стакленом сандуку само једна која није на продају: Љубовија.
Извор: Експрес
