Пише: Иван Ђурђевић
Када су чланови египатске верзије РИК-а 2018. године отворили гласачке кутије после председничких избора широм те земље, дочекало их је немало изненађење. На више од милион, од укупно 22 милиона убачених листића, бирачи су прецртали имена обојице кандидата, тадашњег и садашњег председника Абдел Фатеха ел-Сисија и опозиционог аутсајдера Мусе Мостафе и испод уписали једно име које није било међу кандидатима, нити му је падало на памет да ту буде. Али у које су, очигледно, имали више поверења него у понуђену двојицу – име Мохамеда Салаха.
Ова прича, иако помало бизарни мекгафин наспрам импозантне каријере тренутно најбољег фудбалера света, јесте најтачнија персонификација онога што он јесте – ненаметљиви херој. Или онога што он можда још више јесте – Усрећитељ, како га зову у његовом Египту где је постао нада, утеха и спас нацији која још осећа закаснеле потресе након тектонских поремећаја Арапског пролећа. Он је добротовор који сваке године милионе од своје плате усмери ка инфраструктури свог села, он је алтруиста који, када му опљачкају оца, тражи да украдени новац остане код лопова, верујући да хуманост може помоћи људима да се мењају на боље.
Откако се родио у тешком сиромаштву сеоцета Нагриг у делти Нила негде на пола пута између Каира и Александрије, Салах је морао тежим путем. У почетку је тај пут трајао девет сати сваког дана, толико му је требало до првог места где се иоле озбиљно могао тренирати фудбал. Ни тада га, онако ситног и тихог нису примећивали, иако је већ научио да левицом заврне кифлу по прашњавом терену (мада има индиција да се заправо са тим знањем родио). Као и у случају свих оних јачих од судбине, и у Салаховом су дошли издалека да гледају неког другог, а видели су, наравно – њега. Тако је почело, али морало је још много воде да протече Нилом да би се завршило онако како се сада завршава, хепиендом који траје.
Потцењен, неприметан, чак помало неугледан, тихо се провлачио од клуба до клуба, од Базела, преко Роме, Фиорентине, Челзија… а, иако је и тада већ био познат, нико није ни помишљао да ће кудрави момак кукастог носа, прототип просечног Арапина, досегнути скоро меси-роналдовске висине преласком у Ливерпул. И то баш оне године када је на изборима у Египту ничим изазван добио сасвим довољно гласова за пристојан коалициони потенцијал.
Модерни робови иако зарађују милионе: Зашто су врхунски спортисти постали гладијатори модерног доба
Од тада до данас је Мохамед Салах већ у неколико наврата био најбољи на свету, али то нико није хтео да му призна. Можда зато што је конзервативни Муслиман, који голове прославља сеџдом, уместо неким комерцијалнијим покретом, можда зато што нема тетоваже, скандале и љубавнице, можда зато што му супруга не скида хиџаб у јавности, па се мало који клинац западно од Александрије може поистоветити са њим, тек Мохамед Салах никада није деловао довољно профитабилно да би био најбољи. А та два у данашњем свету не иду једно без другог.
То што се увек на терену нађе тамо где треба, па прихвати лопту, па обрне противника, па се стушти по крилу (као што кажу стихови посвећене му песме), па левом ногом завије лопту у супротни угао, увек на исти начин и увек тако да томе нема лека и од тога нема спаса, све то до сада је било довољно само да буде „ту негде“. Попут арапске и фудбалске верзије Ђоковића, Салах је обожаван у својој половини света, али га она друга половина, којој се упорно доказује, и даље гледа као човека другог система.
Ипак, чини се да се ове године, баш као што се на крају десило и Новаку, Салахове бројке обрћу на његову страну. Не само зато што постиже и намешта голове у свакој утакмици, што их има већ 30 на конту ове сезоне, што ће вероватно освојити Премијер лигу и што има отворен пут ка Лиги шампиона, већ и зато што је својом појавом и игром, сваке суботе и сваке среде, уверио свет да од њега тренутно нема бољег, ни на пушкомет. Додуше, бизарности ради, није изгледа још увек уверио у то своје послодавце, који му ни сада, непуна четири месеца пре него што ће истеком старог уговора постати слободан као птица на грани, и даље не нуде нови. Али колико бби газде са „Енфилда“ морале да буду кратковиде, па да га пусте да своју левицу раби и траћи до пензије по арабијској врућини, макар и за стотине милиона долара? Ипак, делује да ће им Салах сваким својим голом до јуна, а тек ће их бити, поправити вид и натерати их да отворе касу и дозволе му да барем још две године буде најбољи. И да ће натерати свет да то и призна. Па да и тај брег једном у животу крене ка Мохамеду.
Извор: НИН
