Piše: Nebojša Jevrić
Nosio je bradu nalik na svetog cara Romanova čiji je lik video na medaljonu ruskog emigranta. Nedeljom je pred krnjetkom ogledala dugo uređivao svaku dlaku. Bio je ponosan na nju i verovao da na njega liči. Surovo strog prvo prema sebi, a onda i prema porodici i drugima. Njegova uvek poslednja. Jedino što se nije slagalo sa njegovim likom ‒ uvek vesele plave oči. One kao da su otkrivale nekog drugog, u njemu skrivenog. Njegova je reč bila zakon. Zbog neizmernog velikog rada nije ga volelo, ali ga je poštovalo, selo izgubljeno u vojvođanskoj ravnici. Ostala mu je od oca malena kuća, najmanja u selu, i četiri jutra zemlje.
Nedeljom je oblačio belu košulju i odlazio prvi u crkvu. Molio se dugo i predano. Tvrdio je da se sve vežbanjem može naučiti pa i pevanje. I pevao je, radeći, bogougodne pesme. Starac pojac umre, a sveštenik ga ponudi da stane za pevnicu. Vratio se kući ponosan.
Sejao kukuruz i gajio svinje. Njegova njiva je morala biti najbolje obrađena. Kukuruz najveći. Ako treba i triput okopan. Svaki dan proja i mućenica. Kad bi prodao svinje uvek mu je ostajalo toliko da može da kupi nešto zemlje. Nije mu padalo na pamet da zida kuću. Ženu je našao spram sebe. Njegove visine, ali radna, iz nadničarske kuće dovedena. Rodila mu je jednog za drugim četiri sina.
Pre nego što su do motike dorasli slao ih je u šumu da kupe žir za svinje. Kasnije su, jedan po jedan, počinjali da kopaju sa njim. Mileli su između redova kukuruza on, žena mu i četiri sina.
Udare kiše, dunu vetrovi, a dečaci sa njim u njivi. Već je stigao do dvadeset jutara zemlje, ali mu je nikad nije bilo dosta. Za radnog konja kupljenog od Švabe, najvećeg i najboljeg u selu, nije žalio novaca. Nikad nijedan konj kao njegov kulaš nije špartao njivu. Od usta familiji otkidao, na svemu štedeo, a zemlju kupovao. Mogao je već da napravi novu kuću, ali četiri dečaka su spavala u jednom velikom krevetu pokrivena dunjom, a on i žena u drugom. A već je imao više zemlje od najboljih domaćina u selu.
Na zidu uvek upaljeno kandilo i ikone. Na stolu u ćošku kadionica sa tamjanom, psaltir, molitvenik, Sveto pismo. Nikad nije legao ni ustajao pre nego što bi naglas pročitao molitvu. Jednu glavu iz psaltira, odlomak iz Svetog pisma. Dečaci su se zvali Bogdan, Bogoljub, Bogosav i Bogomir.
Došao je rat. Uvek rat dođe. Vojske su prolazile i svaka svinje klala. Nesreća nikad ne dolazi sama. Strašne su jeseni u ravnici. Kad udare vetrovi i krenu kiše. Razboleo se od upale pluća prvo Bogdan. Umro je u zimu. Sledeće godine, redom kako su se i rađali, Bogoljub. Upala pluća. Pred oslobođenje ‒ Bogosav. Grmuša je klečao pred upaljenim kandilom i kao Jov govorio sa Bogom. Onda su došli Rusi i oslobodili selo.
Upregnuta u brdski top, sa Rusima je došla i ždrebica Ljubovija. Rusi su tražili radnog konja. Jakog. Koji može da povuče top kroz panonsko blato. Bez reči, Grmuša im je dao svog kulaša sa kojim je špartao zemlju, a oni njemu Ljuboviju.
Ljubovija je bila trkaći, rasni konj, ali ne i radni. Jahao ga je ruski polkovnik, plemić, pre nego što je poginuo. Uskoro nije imao ni šta da šparta.
Došla je nova vlast i raskulačila ga. Ostala samo okućnica. Bogomir, već momčić, sa Ljubovijom je na seoskim vašarima širom Bačke pobeđivao u svakoj trci. Grmuša više nije žalio zemlju. Gledao je samo u sina. Poslednjeg. A onda se i on razbole od upale pluća. Njega je probila kiša i vetar dok je na Ljuboviji jezdio Panonijom.
Pao u postelju. Otac se nije odvajao od njegovog kreveta. „Šta da ti kupim, sine? Imaš li neku želju?“ „Hoću harmoniku!“ U selu je bila samo jedna harmonika. Nije se Grmuša cenjkao. Dao je jedino što je imao. Ljuboviju za harmoniku.
Kada je Bogi uzeo harmoniku u ruke, ona je sama počela da svira. Prsti su mu se za nju zalepili. Grmuša i Ikonija, tako mu se zvala mati, sedeli su skrštenih ruku i slušali. Dolazilo je proleće, a Bogi je bio sve bolje. Harmoniku koju je zvao Ljubovija nije ispuštao iz ruku. Pojavilo se posle magli sunce. Za glavu viši od oca, lep, vitak ‒ devojački san. Krenuo je po vašarima i svadbama. Najbolji svirac u Bačkoj. Svakome je bez pitanja pesmu pogađao. To ne može svako. Znao je po odelu, obliku glave, naglasku, ko je i odakle je. Ljubovija je uvek novcem bila okićena. Prolazile su godine. Stigao do velike varoši. Do najboljih kafana. Nudili su mu da snimi ploču, ali nije hteo. Bio je svirac. Svirao je samo za dušu. Novac je davao ocu koji je ponovo počeo da kupuje zemlju. Sazidao mu kuću. Kupio stan na Crvenom krstu. Grmušin unuk drži prodavnicu harmonika. Ima tu najboljih harmonika koje se u Evropi mogu naći. Sve su na prodaju. U staklenom sanduku samo jedna koja nije na prodaju: Ljubovija.
Izvor: Ekspres
