Piše: Nebojša Jevrić
Otac mu je bio čuveni majstor. Nije bilo toga što nije znao da napravi. Od devete godine počeo je da ga vodi sa sobom. Umrla mu je mati i nije imao gde da ga ostavi. Dečak je rastao uz oca. Bio mu je prvo šegrt, onda kalfa a već u dvadesetoj je pokazao neobičan dar i postao maštovitiji, bolji od oca. Naučio je sve što je otac znao.
„Vreme ti je da kreneš u veliki grad. Ja više nemam čemu da te naučim.“
Komendijat slučaj učinio je da prvi posao bude kod čuvenog advokata koji je zidao kuću na Fruškoj gori. Advokat je bio konsiljere. Raspolagao je novcem najopasnijih krimosa u velikom gradu. Ulagao ih je i prao im pare.
Kad mu je završio posao, više nego zadovoljan, predložio je mladog Majstora mafijašu da mu radi kuću sa bazenom. Bio je to veliki posao.
Uverio se da Majstor ne samo zna da radi, već i da zna da ćuti.
Rekao je Majstoru o kome se radi, bilo je to jedno od najvećih imena srpskog podzemlja, rekao mu cifru i majstor je pristao.
Ovaj ga je predložio sledećem. Nikad se nisu cenkali.T ražili su samo da uradi onako kako se dogovore.
U međuvremenu se oženio devojkom iz okruženja i dobio dete.
Sagradio je i sebi kuću.
A onda je završen rat i ratnici podzemlja su počeli da ginu u sačekušama.
Jedan za drugim. Njegove mušterije.
Rat klanova. Ubijen premijer.
Žena mu je, a do o tome nije imao pojma jer je po čitav dan radio, šteđevinu potrošila na kokain.
Sa novcem koji je dobio u poslednjem poslu ušao je u autobus. Prvi koji je kretao sa autobuske stanice. Tražio je kartu do poslednje stanice. Stigao je u neveliko selo na obali jezera koje je svake godine imalo sve manje ljudi i sutradan kupio zapuštenu kuću u kojoj odavno niko više nije stanovao. Tu ga sigurno niko neće tražiti.
Margarita je studirala u velikom gradu. Osam godina. Ispite je retko polagala. Volela je muziku, brz život, provode. Onda su prestali da joj šalju pare i otac joj je naredio da se vrati u selo. Bila je lepotica, no udali su je za mnogo starijeg gazdu kafane, gde su seljaci dolazili da se kartaju i piju pivo. Ribari.
Ona je zadržala rođenjem darivan osmeh na licu i počela da sa njim vodi kafanu. Muž, odavno alkos. Bitno mu je samo da se dovoljno nalije. Posao je preuzela Magi. Išlo je traljavo, jedva su kraj sa krajem sastavljali.
Sa setom se sećala studentskih dana.
Muž je sve više pio. Odavno je prestao da joj prilazi.
Margareta se razbolela. Prognoze su bile loše. Hemoterapija. Nije joj se živelo.
A onda je Majstor ušao u kafanu. I video njene oči. I čuo njen smeh.
Sutradan je počeo da renovira kafanu.
„Ali mi nemamo novca….“
Sve što je znao učinio je da od džumare naravi mesto gde su svraćali putnici sa turističkih brodica što su krstarili jezerom.
A Margarita je jedne noći zakucala na njegova vrata.
Od tada je počela priča koju niko od seljana nije mogao sakriti.
Imali su svoj sto i svoja pića. Donosio majstor. Neki od posetilaca počeli su da kupuju ruševne kuće. Sve ih je Majstor renovirao.
Margarita je cvrkutala i lepršala kroz kafanu.
„Beti Bup“ je zvao.
Bolest kao da se od ljubavi uplašila. Ona je posle mnogo godina počela da živi.
A i majstor je bio srećan.
Njegovi poslodavci većinom su bili mrtvi. Bio je siguran da ga tu niko neće tražiti jer je protiv svoje volje bio gospodar mnogih tajni.
Prošla je godina, onda druga, treća.
Svi su sve znali sem muža, večno u alkoholnoj sumaglici.
Majstor srećan. Margarita srećna.
„Ja joj kažem: Anika, sviće… a ona mi rukom pokriva oči.“
Bio je to njen poslednji labudov let.
Jednoga dana se nije pojavila.
I majstoru je sve bilo jasno. Zaključao je kuću, seo u čamac i odvezao se na drugu obalu jezera. Ključ je bacio u vodu.
Izvor: IN4S
