Piše: Bogdan Petrović
Više nema nikakve dileme, postignuta je saglasnost između većeg dela, slobodno možemo reći bivše, koalicije „Srbija protiv nasilja“ i vlasti da se 2. juna održe pored beogradskih i svi (pre)ostali lokalni izbori. To je ozvaničeno i zajedničkim potpisivanjem predloga za izmenu zakona o lokalnim izborima, kojim se samo kozmetički menjaju rokovi za raspisivanje i održavanje izbora. I to bi manje-više bilo sve što je opozicija konkretno postigla, uprkos deklarativnim izjavama glavnog pregovarača i predsednice parlamenta Ane Brnabić da su ispunjeni i drugi zahtevi opozicije. Ta obećanja će verovatno ostati mrtvo slovo na papiru, jer za bilo kakvu ozbiljnu kontrolu, odnosno reviziju biračkog spiska jednostavno nema vremena, čak i da postoji potpuna saglasnost i volja svih političkih subjekata. Teško je verovati i da će se u predizbornoj kampanji opoziciji omogućiti iole ravnopravan pristup medijima sa nacionalnom frekvencijom, a da ne govorimo o pristupu tim medijima mimo kampanje.
Utisak je da je opozicija dobila mnogo manje nego što je objektivno mogla da postigne. Očigledno je da je vlast želela da opozicija izađe na lokalne izbore, u nameri da posle održanih izbora uz učešće opozicije učvrsti legitimitet koji im je uzdrman tvrdnjama o „do sada neviđenoj izbornoj krađi“, kao i za vlast nepovoljnom rezolucijom Evropskog parlamenta. Opoziciji je u suštini išlo naruku i to što je vlast dozvolila mešanje zapadnih faktora u izborni proces; to se najbolje videlo prilikom nenajavljenog prisustva ambasadora EU i SAD na jednom od sastanaka stranaka sa Anom Brnabić, kao i iznenadnog dolaska šefa ODIHR-a u Beograd.
I umesto da opozicija iskoristi politički trenutak koji im je išao naruku i da postavi vlastima nekoliko lako razumljivih i jednostavno proverljivih zahteva, oni su insistirali na nekoliko opštih i teško proverljivih zahteva. Neke od njih je nudio čak i lično Vučić, kao što je ukidanje mogućnosti overe potpisa u opštinama; tako se inače overavaju lažni potpisi podrške „fantomskim listama“, koje su na kraju opoziciji „otele“ 2% u Beogradu, oko čega je bilo dosta buke (sve fantomske liste imale su potpise overene isključivo u opštinama!). Opozicija je propustila i da traži smanjivanje broja birališta kako bi smanjila broj kontrolora koje treba da angažuje. Ne samo što to nije bilo istaknuto u zahtevima, nego je vlast povećala broj birališta u Beogradu za 85 (8%) sa obrazloženjem da treba eliminisati „gužve“ prilikom glasanja.
U toku „pregovora“, Ana Brnabić je u načelu prihvatila prva dva zahteva, da bi se zapelo oko termina održavanja izbora, pa je opozicija izašla sa zahtevom koji se svodio na pravi mali državni udar: donošenje izmena Ustavnog zakona kojim bi se poništili do sada održani lokalni izbor i održavanje novih tokom jeseni, zajedno sa do sada neodržanim izborima.
Taj zahtev je vlast glatko odbila. Da ga je prihvatila, defakto bi priznala krađu, što je bilo teško očekivati, bar bez velikih pritisaka na ulici. Milošević, na koga se opozicija pozivala u obrazlaganju ovakvog ustavnog udara, pristao je na izmene Ustavnog zakona i poništavanje izbora posle višemesečnih demonstracija koje su dovele do misije OEBS-a.
Za ovakav ustupak vlasti, iz opozicije su morali da budu potpuno spremni da bojkotuju ne samo lokalne izbore nego i parlament, kao i da za to ubede zapadne faktore. Za čvrsti bojkot nije bilo spremnosti kod svih stranaka, niti je predlog „ustavnog udara“, podnet u poslednji čas, kada je već bilo kasno, dobio podršku Zapada.
Naprednjacima ovakav scenario najviše odgovara, a i izborni tajming im ide naruku. Stranke će tek posle usvajanja izmena zakona u Skupštini krenuti u skupljanje potpisa i kampanju, koja će defakto biti kraća od mesec dana usled spajanja praznika, a opozicija će dobar deo kampanje očigledno potrošiti pravdajući izlazak na izbore i braneći se od napada stranaka koje bojkotuju i medija koji ih u tome podržavaju.
Kada se propusti prilika u politici, po pravilu sledi „kazna“. Prozapadne stranke su se pocepale i po svoj prilici dobiće znatno manje glasova nego što su dobile u decembru, kao što su nacionalno orijentisane stranke već doživele.
Nije stoga ni čudo što je javnost duboko razočarana u opozicione stranke i što za predstojeće izbore nema skoro nikakvog entuzijazma, iako je nesporno da Vučić i njegovi „prilepci“ iz izbora u izbore dobijaju sve manje glasova. Samo, slaba je to uteha, kada znamo da će se nova prilika pružiti tek za tri i po godine, osim u slučaju da Vučić napravi neku tešku političku grešku. To nije isključeno, jer je, nažalost, u današnjoj Srbiji, on sam sebi najveći protivnik.
Izvor: Nova Ekonomija
