Пише: Небојша Јеврић
Пушење је освета индијанских врачева белом човеку. Више је белих људи умрло због пушења него што је на свету било Индијанаца. Увек пред поскупљење цигара, које не доприноси смањењу броја пушача, већ, у најгорем случају, преласку на крџу, затрпавају нас причама о штетности пушења.
Цигаре су опасна ствар. Стари робијаши су ми показали како се од пикавца може направити сечиво. Запаљен филтер се стисне између нокта палца и бетона и добије се сечиво којим је могуће исећи вене или нечије лице.
Пукао од лутања за војском, нашао сам се на крају рата у Бујановцу. Иза мене је горео пут. Кренуо сам од Каринског залива и стигао до Пећке патријаршије. Онда је дошао Бујановац. Докон, локао сам по читав дан. И слушао приче. Међу њима је било много оних које нису за причу. Или тада нису биле. Док је рат трајао, нисам се плашио, а онда сам почео да се плашим.
Писце убијају ненаписане приче. Писци су изузетно непоуздана популација за чување тајни. Деле све са својим читаоцима. И оно што обични људи не причају ни најбољим пријатељима.
Рат је издисао као велика рањена звер. Били су то његови последњи ропци. Сад, на крају рата, срео сам пријатеље с почетка рата. Они су били параноични. А параноја је преносива болест. Почео сам и сâм да преносим параноју другима.
Причао сам по рововима о смрти Косте Пећанца, причу коју ми је испричао од Прокупља Зека.
Када је црна тројка дошла по Косту Пећанца, он им је рекао:
„Ова седа хајдучка глава није заслужила метак, него каму. Има ли ко од вас муда да закоље Косту Пећанца?“
„Имам ја, војводо“, рекао је најмлађи и најлепши од њих.
„Добро, а сад седите да вечерамо, па ћемо пред зору до првог потока, кад ударају вуци и хајдуци. Понећете главу Костину на олтар отаџбине.“
Били су то тврди људи, читав рат у служби домовине. Волели су да ме слушају кад причам. Многе од њих сам познавао. А многи од њих су читали моје приче. Али, није им било свеједно. Глава ми је пуцала. Одлучио сам да прекинем то срање, да завршим са страховима, да заштитим породицу. Параноичан, какав сам тад био, веровао сам да и ближње доводим у опасност.
Одлучио сам да се убијем. Непризнавање пораза доводи до његовог дуплирања. Или вишеструког увећања. Нашао сам се између меса и нокта. Страх се дуплирао. Сав страх потиснут негде у неки фајл у мозгу. Кренуо сам од хотела према шуми, али нисам имао ништа од наоружања. Ништа чиме бих могао ТО да урадим. Пут се пео према брду. Приближавало се подне. На врху брега била је затворена црква. Испред ње стари звоник. Попео сам се на врх звоника. Од конопца за повлачење звона направио сам омчицу и ставио је око врата. Последњу, мислио сам. Одједном сам се смирио. Сви проблеми су били иза мене.
Само да испушим цигару до краја и све ће бити завршено. Нисам се бојао. Видео сам запаљене куће, мртваце, разрушену земљу. Обогаљене пријатеље. Дуго је трајао мој пут. Од Карина и Бенковца, преко целе Книнске крајине, Лике, Кордуна, Конавала, Славоније, Сарајева, Пећи, Дечана… Ређале су се слике. Рат сам гледао као на филмском платну. Углавном, страх је нестао.
И, када сам завршио са цигаром и спремио се да урадим ТО – открио сам још једну цигару у кутији. И она је морала бити попушена. Док сам пушио ту другу цигару, све ми је постало смешно.
И бесмислени рат, и моји страхови, и самоубиство. Сетио сам се брата хришћанина, који ми никад не би самоубиство опростио! Оца. Мајке. Бојане. Сетио сам се девојчице очију бескрајно плавих, која је чекала да се тата врати из рата и да јој прича бајке!
Испушио сам последњу цигару и у џепу пронашао још једну цигару. Кренуо сам да пушим и одлучио да скинем конопац с врата. Спустио сам се са звоника и кренуо у хотел. Испричао сам Салету Зољи шта ми се десило. Сутрадан смо заједно отишли до цркве. Попели смо се на звоник.
Сале је испричао осталима. Успео сам и њега да уплашим. За доручком, седећи за суседним столом, неки мени непознат ратник оштрио је нож.
„Још није стигло време, брате“, рекао сам му, загрлио га и пољубио.
Замолио сам Салета да ме слика с њим. Сале ми ту слику никад није донео. Али, мени је већ све било смешно. Страх је прошао. Првим превозом отишао сам за Београд.
Не седим у локалима где је пушење забрањено. Тек понекад се сетим те цигаре која је била у кутији, а коју нисам видео. А тајне које сам тада поседовао одавно су постале јавне.
Извор: Експрес.нет
