Пише: Крис Хеџис
Доналд Трамп, чији је рат против Ирана највећа стратешка грешка у историји Сједињених Држава, није одговоран за почетак опадања америчке империје, али јесте за њен кобни расплет.
Ово је крај.
Америчке базе у нафтом богатом Персијском заливу оштећене су или уништене, и очекујем да више неће бити обновљене. Амерички савезници, па и они у Европи, напуштају Вашингтон. Декаденција и морална трулеж америчког друштва, оличене у Трамповој вулгарности, запањујућем незнању и суровости, постале су главна обиљежја Империје.
Глобални југ, ужаснут отвореним презиром Империје према међународном хуманитарном праву, укључујући и њено омогућавање геноцида у Гази, данас у Сједињеним Државама види непријатеља. Затвор Абу Граиб можда је изблиједио из наше свијести, али су за остатак свијета његове фотографије, на којима амерички војници и уговорци садистички понижавају и муче заточене Ирачане, замијениле ону уљепшану, готово диснејевску слику саме себе коју је Америка некада извозила у свијет.
Рат против Ирана, који је пореметио свјетско снабдијевање нафтом, убрзано гура глобалну економију преко ивице провалије.
Сједињене Државе тону. А са собом ће повући многе.
Осама бин Ладен можда почива у воденом гробу у сјеверном дијелу Арапског мора. Ал Каида је можда тек сјенка онога што је некада била. Али су се, током посљедњих двадесет пет година грубих и катастрофалних погрешних процјена Империје, остварили најсмјелији Бин Ладенови снови: протраћени су билиони долара на војне дебакле, а на врх се успела наша верзија краља Ибија, Доналд Џ. Трамп.
Умјесто да поразе своје наводне непријатеље, Сједињене Државе само су увећале њихове редове. Оне и њихова колонија, Израел, спадају међу најомраженије државе на свијету. Сваки успјех Ирана у његовом асиметричном рату против Империје широм свијета дочекује се са одобравањем.
Понижавајући порази, расипање ресурса и најмање осам билиона долара потрошених на покретање једног рата за другим, ратова у којима је, према процјенама, живот изгубило између 4,5 и 4,8 милиона људи, изнутра су испразнили Империју.
Њена инфраструктура се распада. Њене демократске институције су немоћне. Одржава је у животу неодржив дуг од 40 билиона долара. Драгуљи њене демократије, међу њима образовни систем, поштени избори и слободна штампа, обесмишљени су и унижени.
Напуштеној радничкој класи, осакаћеној економском несигурношћу и влашћу која јој постепено одузима социјалне програме захваљујући којима они најугроженији још некако држе главу изнад воде, пропаганда улива увјерење да је очигледно пропадање земље дјело издајника и унутрашњих непријатеља. Тако су Трампове присталице наведене да се окрену управо против оних институција и идеала који су створени да би демократију одржали у животу. Уобичајене мете фашизма, „радикална љевица“, муслимани, мигранти, интелектуалци, умјетници, небјелачко становништво и новинари, прогоне се уз помоћ закона попут Закона о шпијунажи.
Лажи прожимају медијски простор, потхрањујући самообману да ће се, чим унутрашњи непријатељи буду ућуткани или искоријењени, вратити славни дани Империје, обиљежени хипернационализмом, патријархатом, сигурним радним мјестима и надмоћи бијелаца. Трамп и његова свита улизица, лакрдијаша, превараната и хришћанских фашиста отворено заговарају насиље над унутрашњим непријатељима, као и изборне преваре. Покушај да се бирачи поткупе обећањем од 5.000 долара уколико републиканци побиједе на међуизборима, заједно са Трамповим презиром према уставном поретку, представља отворено признање да је америчка демократија фарса.
Џорџ В. Буш, који је на предсједничку функцију практично постављен судском одлуком, посијао је сјеме безакоња и некажњивости. Трамп га је довео до пуног цвата.
Насилници из Службе за имиграцију и царине (ICE), маскирани и заштићени оном врстом некажњивости која је у Ираку и Авганистану омогућила мучење и убијање недужних, тероришу америчке градове. Спроводе војнички организоване рације против ненаоружаних цивила, које се готово ни по чему не разликују од операција какве је Империја изводила у Фалуџи или авганистанској провинцији Хелманд. Истовремено успостављају мрежу биједних унутрашњих концентрационих логора.
Средства покоравања која је Империја користила у иностранству, укључујући укидање грађанских слобода и увођење масовног надзора, озакоњена су и код куће усвајањем Патриотског закона, са његовим списковима за надзор, мрежама доушника и расним и вјерским профилисањем.
Империје у распадању на крају сопственим грађанима намећу исту ону тиранију коју су дотад упознавали народи покорени у иностранству.
Био сам на Блиском истоку када је све кренуло по злу. Готово читав муслимански свијет био је ужаснут нападима 11. септембра. Услиједили су масовни јавни изрази солидарности, укључујући и бдијења уз свијеће у Ирану. Да су Сједињене Државе градиле на тој емпатији, умјесто што су демонизовале муслимане и милионима људи на Блиском истоку донијеле патњу и смрт, данас би биле далеко безбједнија земља.
Умјесто тога, Сједињене Државе испиле су до дна отровни пехар национализма. Повјеровале су у глупост да су нападнуте зато што, како је Буш рекао, „они мрзе наше слободе“, а не због наше подршке апартхејдској и геноцидној држави Израелу, наше безосјећајне равнодушности према људским животима изван сопствених граница, укључујући смрт више од милион људи у Ираку усљед америчких санкција, као и наше подршке суровим арапским диктатурама. Пустош коју су Сједињене Државе оставиле за собом у својим бескрајним ратовима обухвата сравњивање читавих градова, око 940.000 људи непосредно погинулих у ратним зонама након 11. септембра, између 3,6 и 3,8 милиона посредних жртава и 38 милиона расељених.
Отмичари су изабрали масовну смрт и разарање урезане у панораму једног града како би послали поруку. Говорили су језиком којем су их Сједињене Државе научиле. То је исти језик којим су амерички ратни авиони, ракете и дронови говорили од Вијетнама до Ирака. Вашингтон није слушао. Наивно је вјеровао да војном силом може прекројити Блиски исток по сопственом лику.
Неуспјех Рата против тероризма није само морални неуспјех. То је и стратешки пораз. Сједињене Државе одбиле су да поставе очигледно питање: зашто је толико људи изван њихових граница према њима осјећало такво непријатељство да су били спремни да убију себе и хиљаде америчких грађана?
Они међу нама који су се усудили да та питања поставе прије двадесет пет година били с жигосани као присталице тероризма и ућуткивани.
Једини начин да се тероризам порази јесте да се они који чине терористичка дјела изолују унутар сопствених друштава. Потребно је градити мреже разумијевања и солидарности. Сједињене Државе учиниле су управо супротно. Постале су терористи за које су тврдиле да их желе поразити. Учинили смо управо оно што је Бин Ладен желио да Сједињене Државе учине: поразили смо сами себе.
Трамп предсједава посљедњем чину.
Крис Хеџес је новинар добитник Пулицерове награде, који је петнаест година радио као страни дописник „Њујорк тајмса“, гдје је био шеф дописништва за Блиски исток и шеф балканског дописништва. Претходно је као дописник из иностранства радио за „Далас морнинг њуз“, „Кристијан сајенс монитор“ и NPR. Водитељ је емисије „The Chris Hedges Report“.
Извор: SheerPost
