Пише: Небојша Јеврић
Редакција „Дуге“ ми је дала путни налог за Тењу.
На Бежанијском гробљу била је сахрана погинулог припадника Гишкине Српске гарде.
На сахрани сам чуо да је и Гишка погинуо и одлучио да уместо у Славонију кренем за Госпић.
Камионом са „Политиком“ за Книн.
Док смо чекали да утоваре новине, испраћало нас је друштво из „Шуматовца“.
„Идеш где лопта има ивицу“, рекао је Брана Пајсије Петровић.
„Ти си професионални самоубица“, надовезао се писац Мома Димић и за казну платио пиће.
Шофер је био срећан што ће бити неког да му прави друштво у камиону.
Рат је већ био дубоко ушао о мене. Целе ноћи сам му причао о замрзивачима у којим се покварило месо, о смраду рата, о борбама у Славонији. О погинулом чији су се прсти укочили око бомбе из које је извукао осигурач.
Уз пут смо се мимоишли са колима хитне помоћи која су возила мртвог команданта.
У Книну се није осећао мирис рата. Кафане су нормално радиле, дискотеке… У Прес центру у Книну новинари су пропијали ратне дневнице и није било никог ко је хтео са мном у Госпић да крене.
Ни ту нисам имао шта да тражим.
Из Книна сам последњим возом стигао у Градачац.
У возу је било само нас троје. Наташа, њена сестра и ја.
Наташа Ростова, говорио сам јој…
Она се смејала. Рат је био ту код Ловинца на неколико километара од њене куће. А ипак се враћала кући.
Васпитачица. На лице јој је прешао осмех деце са којом се дружила. Сад је остала без посла и враћала се у завичај.
У Грачацу испред продавнице сам препознао комшију из студенског дома. Неког Плећаша.
Купио сам гајбу пива. Њима се нигде није журило. А ја сам хтео у Госпић што пре.
„Да попијемо па те ја возим.“
Плећаш ме је својим аутом довео до касарне у Дивоселу.
(Плећаша су касније убили његови због неког силовања.)
Задужио сам „паповку“ и у сумрак се спустио у Источни Госпић са Звонком Осмајлићем.
На крају града на гробљу су подигли споменик погинулим и покланим Србима у облику вешала. Они који су вешали Србе подигли су им споменик у облику вешала. За сећање и застрашивање.
Испод вешала био је српски положај. Вреће с песком. Ту смо оставили двојицу момака, Муја и Тајсона.
Никад им нисам сазнао имена. Тела им нису размењена.
(После два сата положај иза њихових леђа напустили су локални Срби. Усташе су пришле са стране где их нису очекивали и убили обојицу. Остали су ту на гробљу.)
Мене и Сала Зољу Звонко је одвео до куће Миле Покрајца.
Било је нешто кобно на његовом лицу. Знао сам те Осмајлиће из Берана. Одувек су били хајдуци.
Станислав Краков каже „видео му се мртав змијски круг око врата“ кад осети да неко неће претећи.
Али је тада претекао. После су га спљескали камионом.
Зоља је остао у дворишту куће иза заклона од врећа с песком, а ја сам се попео у поткровље. Кућа је била неомалтерисана, нова.
На поткровље сам се попео некаквим мердевинама.
Звонко је отишао даље да разводи смену.
Поред прозора били су свежњеви новина увезани канапом. То ми је био заклон. Добар заклон.
Када је пао мрак и почело пушкарање, почео сам и ја да пуцам према Госпићу.
Да растерујем страх.
Сагорио сам неколике кутије метака.
Тако је прошла ноћ.
Ујутру је престала пуцњава.
Погледао сам у свој заклон и видио рупу. Ту је погодио метак. Нашао ме је снајпериста.
Развезао сам новине.
Биле су то „Дуге“ и „Нинови“. Добар заклон.
Куршум сам нашао у „Дуги“.
У „Дуги“ је била и моја фотографија из Тење.
Куршум је прошао кроз моју фотографију. Кроз чело. Дуго сам га носио са собом.
„Сале, Чедо… Погођен сам!“ почео сам да се дерем са тавана.
Они су се поломили уз мердевине, а ја сам их дочекао са отвореном „Дугом“ и мојом фотографијом кроз коју је прошао метак.
Списак псовки није за пристојну причу.
Тог дана смо се једва живи извукли из Госпића и стигли у Дивосело које је било спремно за евакуацију.
Куршум сам поклонио Наташи Ростовој кад сам је одвео на бал у Скупштину града који је организовао Милан Ст. Протић. Хаљину за Наташу позајмио сам од Душке Јованић.
А „Дугу“ још чувам, Марићу за рођендан.
Извор: Експрес.нет
