Пише: Туфик Софтић
Како је могуће да један изузетно важан документ, као што је „Карта вода“ за читаву Црну Гору, умјесто у државном архиву или архивама министарстава пољопривреде и водопривреде, односно Министарства одбране, заврши на бувљаку?
То ме је у први мах збунило. А онда сам сам себи казао – стани, размисли. Шта је све покрадено од материјалних добара у овој држави током такозваног транзиционог периода, а да за то, колико знам, нико није одговарао? Онда ни ова прича више не изгледа толико невјероватно.
Годинама трагајући за једним другим документом, који носи назив „Катастар изворишних вода“ за тадашњи Иванград, у чијем саставу су биле и Андријевица и Петњица, с времена на вријеме сам, тек да се не заборави, постављао новинарско питање гдје је завршио. У том документу описано је око три хиљаде извора на подручју ове три данашње општине, са свим њиховим карактеристикама. Истраживање је рађено за потребе Југословенске народне армије (ЈНА), а на документу је стајала ознака „војна тајна“.
Када је скинута ознака тајности и повјерљивости, није познато. Посљедњи пут документ се, према доступним информацијама, налазио у општинском Секретаријату за пољопривреду и водопривреду. Наводно је изгорио у пожару који се догодио 2012. године. Већ тада ми је неколико радника тог секретаријата казало да су корице документа биле толико дебеле да би, након пожара и гашења, морао остати макар неки његов дио, било какав траг. Изразили су сумњу у верзију да је све једноставно нестало у ватри.
Туфик Софтић: Гдје је нестао катастар 3.000 извора питке воде?
Будући да је документ рађен за потребе моћне ЈНА, и Општина и ја обраћали смо се прије више од деценије Министарству одбране Црне Горе, као и војним архивима у Београду. Одговор је био да таквог документа код њих нема. Ко би разуман повјеровао да је Југословенска народна армија овако значајан документ, на којем су радили тадашњи највећи стручњаци, и вјероватно годинама, урадила у само једном примјерку? Тај траг, дакле, остаје да се истражује.
А онда је услиједило право изненађење. Послије мог посљедњег текста на ову тему телефоном ми се јавио један инжењер из Никшића, који се заједно са супругом, хидрогеологом, и дјецом, која су такође инжењери, бави истраживањем вода. Рекао ми је нешто што је звучало готово невјероватно – да је сличан документ, али за територију читаве Црне Горе, давно купио на бувљаку.
Питам га да ли сам добро чуо. Јесам, каже. Међу гомилом разних ствари на бувљаку примијетио је документ и купио га. Да би ме увјерио у његову аутентичност, фотографисао ми је неколико страница „Катастра вода“, управо оних које се односе на тадашњи Иванград.
Било је то потпуно фрапантно.
Објаснио ми је оно што сам и сам могао претпоставити – да је такав документ могла радити само тадашња Југословенска народна армија. На примјерку који је пронашао на бувљаку стоји да су наручиоци тадашњи Савезни секретаријат за народну одбрану и Савезни комитет за водопривреду. Као година издања наведена је 1988. Војска је, каже, такве документе радила првенствено за своје потребе, јер је у условима евентуалног рата питка вода један од најважнијих стратешких ресурса.
Лако смо се сложили да могу објавити оно што ми је испричао, али да за сада не помињем његово име, како не би почели да га позивају са свих страна. Истовремено је исказао спремност да, уколико добијем позив са неког озбиљног мјеста, будем контакт са њим и да документ, који је у његовом посједу, уступи на скенирање и дигитализацију.
Текст је изазвао изузетну пажњу и био међу најчитанијима тог дана на Порталу РТЦГ. Ипак, интересовања за сада нема ни са једне адресе.
Када је текст пренио и подијелио на свом Фејсбуку, мој пријатељ, познати грађански активиста Рашит Марковић, прокоментарисао је да су у вријеме борбе против малих хидроелектрана, у врху неформалног покрета „Не дамо ријеке“, трагали управо за оваквим важним документом. И сам је изразио чуђење што је сада „испливао“ на овакав начин. Њима је документ који се налази у посједу инжењера из Никшића био потребан јер су у њему описане подземне воде и њихове међусобне везе.
Требао им је, боље речено, да би показали оно што је данас већ прилично очигледно – шта значи када једну или три ријеке питке воде, као што је случај у срцу Националног парка Проклетије, измјестите из њиховог природног корита и ставите у цијеви, претварајући их, такорећи, у обичне хидроенергетске канале.
Предложио сам Рашиту да на исти начин потражи и документ под називом „Елаборат о заштити животне средине“, на основу којег је дозвољена градња малих хидроелектрана у једном националном парку. Ако га је неко нашао на бувљаку, не мора нам га показати.
Нека нам само јави ко га је потписао. То, наиме, институције већ годинама не објављују.
Ако је, дакле, за протекле три и по деценије ова држава заиста тако темељно остајала без својих материјалних и других вриједности, шта је онда чудно у томе да документ који је некада носио ознаку „војна тајна – повјерљиво“ заврши на бувљаку?
Али једно питање ипак остаје. Одакле је овај документ доспио на бувљак – и како је тамо завршила једна државна, некада војна тајна? Можда је управо бувљак, гдје се продаје све и свашта, постао посљедње мјесто на којем можемо пронаћи оно што су институције одавно изгубиле.
Извор: РТЦГ
