Пише: Стојан Стаменић
Једна од великих прича европске анимације почела је филмом о аутоматизацији који је снимљен у неаутоматизованим условима. Неколико људи, импровизоване просторије, папир, оловке, филмска трака… И много, много рада.
Нема шмекерскијег одговора на јефтине вицеве о лијеним Црногорцима. Пола деценије прије него што ће „Сурогат“ (1961) освојити Оскар и исписати важно поглавље у историји свјетске анимације, Душан Вукотић направио је страшан седмоминутни филм о роботу који је добио посао… па одмах покушао да пронађе некога да га ради умјесто њега.
Седам деценија касније, та анимирана комедија о аутоматизацији „Несташни робот“ (1956) – дјелује као мангупска и опако добра слутња времена вјештачке интелигенције.
* * *
Поприште приче: Загреб, прољеће 1956. године. Недовршени кипарски атеље на Гољаку – далеко од слике коју сада имамо о студију из којег ће се родити једна од најпознатијих европских школа анимације. Ту је неколико младих цртача… И филм о роботу којем се, једноставно, не ради.
Робот добије задатак да среди лабораторију док његов творац спава. Послије извјесног времена констатује оно што су милиони запослених закључили и прије и послије њега: посао би био много пријатнији кад би га радио неко други. Од резервних дјелова зато направи два мала робота. Проблем? Не састави их баш најбоље. Кад почну да помажу, крене хаос. Урнебес!
Наш Вукотић, и одрастањем и школовањем везан за Подгорицу, тада је имао само 29. Шест година касније стајаће на врху филмског свијета с Оскаром у рукама!
„Несташни робот“ завршен је 1956. као први цртани филм свјеже основаног Студија за цртани филм Загреб филма. Траје свега седам и по минута, нема дијалога и дјелује као једноставна сај-фај комедија. Ипак, сад кад га погледате, знајући шта ће Вукотић направити наредних година, али и у каквом свијету живимо… Па, постаје забавно ту тражити трагове будућности.
* * *
Вукотић је саставио тим који ће убрзо постати озбиљна сила југословенске анимације: сценарио је писао Андро Лушичић, цртали су Александар Маркс и Борис Колар, анимирали Владимир Јутриша и Вјекослав Костањшек, музику је компоновао Александар Бубановић, а сценографију потписао Златко Боурек. Као да је Вукотић прије почетка утакмице „случајно“ окупио репрезентацију Загреб филма.
Боурек је изградио лабораторију пуну необичних справа, цијеви и механизама. У тим позадинама већ је могао да се наслути и будући, непоновљиви и у свијету оригинални визуелни свијет загребачке анимације… Па поједини истраживачи и теоретичари филма у тој лабораторији „Несташног робота“ виде чак и „далеког претка“ – чијег? Лабораторије „Професора Балтазара“! Само што овај Вукотићев научник има проблем који Балтазар углавном неће имати: изум му је много лијен.
Седам деценија касније, тај филмски угао постаје готово безобразно савремен. Како? Тако што прво човјек направи машину да обавља посао умјесто њега. Па машина направи двије нове машине – да обављају посао умјесто ње. Е, те нове машине већ нијесу сасвим поуздане. Систем почне да производи грешке. Звучи познато?
Година је, да поновимо, 1956… И, ако из једначине избацимо шрафове а убацимо алгоритме, прича лагано почне да звучи као нешто што смо могли да прочитамо прошле седмице… И не, не треба Вукотићу сад накнадно приписивати пророчанство о ЧетГПТ скаламерији и генеративној вјештачкој интелигенцији. Али, слутња му јесте неодољива!
Седам деценија прије ових наших расправа о томе које послове можемо да препустимо машинама и колико контроле у том процесу губимо – Вукотић од готово исте једначине прави гег. И управо ту његов хумор постаје много модернији него што изгледа. Проблем није то што је машина зла; проблем је што преузима људску логику!
Чим добије посао, наш неодољиви робот покушава да нађе некога другог да га обавља умјесто њега. И никако није некакав прото-терминатор. Не планира уништење човјечанства, нити закључује да смо ми, људи, сувишни. Наш јунак чини нешто много људскије: делегира. Каква фора… Вукотићева технолошка ноћна мора није машина која је постала монструм, него изум који је исувише добро научио како функционише његов творац.
* * *
Јасно вам је: „Несташни робот“ ту престаје да буде само дјечја сај-фај комедија. Већ се назире сатира аутоматизованог свијета и човјека који, покушавајући да технологијом овлада околином, завршава заробљен у сопственом технократском систему.
Пет година касније стићи ће „Сурогат“. И наравно, све ће одједном бити јасније. У „Сурогату“, том филму који је одушевио Волта Дизнија, читав свијет може да се надува, произведе, замијени и одбаци. Плажа, аутомобил, партнерка, морски пас – све је производ. Технологија више није само алат; постала је начин постојања…
„Несташни робот“ због тога изгледа као мали прасурогат: прва скица свијета у којем човјек измишља системе да себи, као, олакша живот – да би потом само открио да је постао мање слободан.
Визуелно? Филм је једнако занимљив. Душан ту још није стигао до радикалне стилске једноставности која ће га прославити. Постоје ту и јасни трагови дизнијевске традиције: ликови имају волумен, простор има дубину, покрети теже ка природности… А анимација још покушава да увјери око да цртеж имитира стварни свијет.
Вук Бачановић: Због чега Срби морају бити најбољи Црногорци и Босанци?
Ипак, нешто се ту већ буни! Онда када гег постаје важнији од реалистичног покрета; када линија тражи слободу… Форма се већ поједностављује, позадина постаје дио идеје. Значи Вукотић још говори језиком анимације коју је затекао, али већ почиње да измишља сопствени. Практично гледамо Вукотића на пола пута између Дизнија и – Вукотића!
Наредних година пут ће постати још јаснији. „Каубој Џими“ (1957) удараће по вестерну, „Велики страх“ (1958) по хорору, „Концерт за машинску пушку“ (1958) по гангстерском филму… А предивна „Крава на Мјесецу“ (1959) поново ће се играти научном фантастиком.
* * *
„Несташни робот“ није дуго чекао прву озбиљну потврду. Студио за цртани филм Загреб филма почео је да ради 1. маја 1956, а већ током љета његов „кратки метар“ стигао је у Пулу, гдје је Вукотић добио Златну арену за пионирски рад на цртаном филму! У истраживањима историје Загреб филма наводи се као прва ауторска награда додијељена цртаном филму у тадашњој Југославији.
Тај пут је био запањујуће кратак. Година 1956: лијени робот. Година 1962: Оскар. А између – мање од шест година у којима се догодила мала револуција. Успјех филма није накнадно измишљен тек након што је Вукотић постао славан. Већ у септембру 1956. „Књижевне новине“ писале су о „Несташном роботу“ као духовитом и технички успјелом филму – и одличном пријему у Пули. Нико тада није могао знати да ће један од људи из тих импровизованих просторија, неколико година касније промијенити историју европске анимације… Али публика је већ аплаудирала.
А Вукотићева прича ту постаје посебно важна за Црну Гору. Јер опет, Душанов живот и формирање нијесу почели у Загребу. Рођен у породици славних црногорских ратника и војсковођа, одрастао је и школовао се у Подгорици. Послије Другог свјетског рата отпутовао је у Загреб на студије архитектуре, а архитекта, срећом по филм, није постао.
Цртао је карикатуре и учио анимацију док се тај занат у југословенској кинематографији тек стварао. И није Вукотић дошао у велики студио који је деценијама правио цртане филмове. Припадао је генерацији која је морала да га направи… И сама себи одреди правила.
Знате то већ: умјесто раскошне анимације по узору на Дизни, загребачка школа кренуће према редукцији, графичкој једноставности, апсурду и модерном дизајну. Анимирани филм од тог тренутка више није морао да буде бајка! Могао је да говори о рату, потрошачком друштву, бирократији, технологији – и човјеку који више није сигуран управља ли системом или систем управља њиме. Е, Душан је један од оних који су тај заокрет најдаље трасирали.
* * *
Дивна кулминација је, наравно, „Сурогат“; почетком шездесетих Вукотић постаје први аутор изван Сједињених Америчких Држава чији је филм овјенчан Оскаром. Укратко, момак који је одрастао у предратној и ратној Подгорици успио је да побиједи Дизнија на његовом терену.
И зато је згодно сада, 70 година након премијере „Несташног робота“, вратити филм на почетак те приче. Не зато што је ријеч о Вукотићевом ремек-дјелу (највећи филмови тек ће доћи), него зато што можемо видјети како се велики аутор тек склапа. Баш као његов робот…
И да, понеки шраф још није на правом мјесту; Дизни још вири иза угла; цртеж још није потпуно ослобођен, а идеје о човјеку заробљеном у технократском свијету тек се помаљају… Сатира аутоматизације још је сведена на гег, али „Сурогат“ чека иза ћошка. Машина је већ укључена.
Најљепша иронија можда се највише огледа у томе што је једна од великих прича европске анимације почела филмом о аутоматизацији који је снимљен у готово потпуно неаутоматизованим условима. Неколико људи, импровизоване просторије, папир, оловке, филмска трака – и рад, рад, рад, много ручног рада.
Сада бисмо Вукотићевом роботу вјероватно дали рачунар, добар вај-фај и рекли му да све заврши до петка. А он би, сасвим људски, опет направио два мања робота… И отишао да спава.
Извор: Побједа
