Пише: Ранко Рајковић
Право на лењост припада корпусу људских права иако се не спомиње ни у једном законском акту. Лењост можемо сврстати и у право на слободан избор.
Насупрот љености стоји радна активност. Активности има разних врста од физичких преко менталних, креативно умјетничких до друштвених и социјалних. Усмјерене су на стварање материјалних и духовних добара.
Одређени број људи у нашем друштву посвећен је циљано зацртаном раду који се назива професијом. Мимо њих у урбаним срединама многи одлазе у теретане, трче по парковима, предграђима и дуж речних обала, раде вјежбе, излажу се физичким напорима углавном из рекреативних, естетских и здравствених разлога и побуда.
Није доказано да утрениране и лијепо грађене особе живе дуже од лијених особа које се не могу похвалити кондицијом и складном фигуром због које избјегавају стајање пред огледалом. Из животне клепсидре пијесак, односно вријеме, истиче једнако и лијенима и физички активнима.
У вицевима Шкоти су синоним за шкртост, Њемци за дисциплину, Италијани за страст, Енглези за хладнокрвност, Американци за брзу храну и прагматизам а Црногорци за лењост.
Црна Гора је дала велики допринос ленчарењу. Од лењости је направила такмичарску дисциплину. У селу Брезна близу Плужина сваке године се организује такмичење у излежавању. Из године у годину такмичари су све бољи и бољи. Од почетног рекорда који је износио нешто преко сто сати лежања стигло се до рекорда од 50 дана лежања.
Склоности једне стране ка лењости а друге ка активном раду у мањим, политички оштро подијељеним срединама као што је ова наша, имају утицај на обликовање друштвене сцене. И код једних (љенштина) и код других (радника) испољава се нека врста равнодушности према политици и догађајима с њоме повезаним.
Лијени људи кажу баш ме брига за политичаре, њихове странке и наступе у јавности. Нећу да се замарам. Нијесам плаћен да решавам њихове проблеме.
Вриједни људи усмјерени на свој посао реагују на сличан начин. Кажу имам пречег посла од тога да слушам и гледам политичаре. Ко год је истински посвећен своме послу нема времена за њихове небулозе и тричарије.
Дакле и докоњаци и људи предани раду по питању политике дијеле сличне ставове иако су им коријени посве другачији.
Међутим не треба заборавити да је становништво Црне Горе у великом проценту ипак заинтересовано за текућу политику. То потврђује велика излазност на изборима која у просјеку износи око 70%. Статистика показује да се од датума државне независности током десет изборних циклуса парламентарних, предсједничких и локалних злогласност кретала од 63,9 % до 76,5 % .
Насупрот оним 30% који углавном не излазе на изборе што из доконости што због преокупираности радним обавезама, закључујемо да око 70% становништва наше државе политику доживљава озбиљно и предају јој се као омиљеном борилачком спорту.
Наши држављани страствено подржавају, бодре, навијају за своје изабране партије и њихове прваке. У међуизборним периодима декларишу се као њихови поуздани подржаваоци независно од учинка и резултата које те политике производе.
Дакле велики број људи редовно излази на изборе. Ревносно се одазивају партијским позивима. Наступају с навијачким пјесмама и партијским обиљежјима. Носе заставе. Узвикују изборне покличе. Са завршетком избора страсти међу гласачима се не смирују. Побијеђени траже реванш. Побједници се труде да га што више одложе.
У малим срединама као што је наша поодавно се развила оштра поларизација у навијачком то јест гласачком тијелу. Свака страна и даље подржава своје политичаре независно од тога како се ти политичари понашају на терену. Изборни успјеси или изборни порази поистовјећују се са напретком или назатком државе.
На гласачко (навијачко) тијело не утичу ни изневјерена обећања, ни сирове лажи, ни очигледни неморал и криминал политичара, ни строге затворске казне, ни кривични поступци који се воде против виђенијих чланова партије за коју се гласа.
Својим гласом следбеници супротстављених политика упорно се боре, не за боље и праведније друштво, већ против оних који гласају, односно навијају за другу, супротстављену политичку страну.
На изборима у Црној Гори не гласају слободни грађани већ убијеђени грађани који нипошто не желе одустати од својих убјеђења.
У изборним циклусима изгубили смо принципе и моралне кодексе. Занемарили смо очигледности видљиве саме по себи. Кратко речено изостали су разумни и разборити односи према друштвеној стварности. Једино што је напредовало јесте ИНАТ. Супротстављене стране истрајавају на инату. Инат се претворио у покретача и главну мотивацију политичког живота. Тврдоглавости, ароганције и надобудности доживљене су као врлине.
Због такве друштвене атмосфере предуго смо (дуже од три деценије) били у пат позицији. Споро и тешко смо се ослобађали навијачког и идеолошког наслеђа. Нијесмо уљуђено и просперитетно коегзистирали. Као друштво нит смо се еманциповали нит просперирали.
Чињеница је да Црна Гора у зони грађанског понашања и одговорности има премало снага које би је повукле напријед.
Спољни калуп у виду чланства у Европској Унији има шансу да то промијени.
