Пише: Јосип Јагић
Тематски блок о ревизионизму и данима устанка у бившим југославенским републикама заокружујемо с хрватским случајем. За вријеме Југославије службени Дан устанка народа Хрватске био је 27. српањ, датум устанка 1941. у Србу. Након осамостаљења Хрватске укинут је Дан устанка и као замјена уведен Дан антифашистичке борбе који се обиљежава 22. липња. Политичка, идеолошка и национална комплексност устанка у Србу функционира као непресушни извор ревизионистичких тумачења Народноослободилачке борбе. Но, ако сагледамо устанак у свим његовим контрадикцијама, на видјело управо излази ненадмашан хисторијски досег те борбе.
Повијест је увијек вишедимензионална. Она је вртлог цијелог низа друштвених чимбеника који се међусобно прожимају и прождиру. Слиједом тога готово сваки повијесни феномен који проучавамо, о којем причамо и који нас инспирира јест проткан цијелим низом димензија које су неријетко и међусобно контрадикторне. Стога се расправа о повијести не може одвијати у бинарном кључу, у терминима црног и бијелог јер она то никад није.
Само Хрватска православна црква је молила за поглавника НДХ-а Анту Павелића
Такав приступ повијести, па онда и повијесним феноменима, није оправдан чак ни у нижим разредима основне школе. Карактер повијести као нечег вишедимензионалног представља велики проблем за конструкцију било какве политике колективног памћења путем које се покушава конструирати или измислити одређена традиција. Према Хобсбавму “традиције су одговори на нове ситуације које узимају облик референце на старо, или успостављају своју сопствену прошлост путем наводно обавезујућег понављања.” 1
Обично су повијесни догађаји они који представљају грађевни материјал службених политика колективног памћења, односно референцу на старо па су стога осуђени на једнодимензионалност. Ти повијесни догађаји губе свој контекст, свој набој, све своје контрадикције и уљепшавају се тако да постану савршени, идеални, репрезентативни и музеализирани изложбени примјерци који би требали зрачити одређеном поруком или вриједношћу. Једнодимензионалан, плошни приступ хисторијском феномену је нешто што прати и устанак у Србу 1941. године.
Контекст устанка
Устанак против усташких власти и НДХ који је почео у личком селу Срб 27. српња 1941. на свом је врхунцу досегао невјеројатне размјере. У љето 1941. нацистичке армије у СССР-у напредовале су према Москви прелазећи пут од 45 км по дану. Ситуација за антифашистичку коалицију није изгледала нимало охрабрујуће. У исто то вријеме избија устанак у Србу те се усред те несретне НДХ под контролом устаника нашло подручје од 3.000 квадратних километара. Устанак је био експлозија коју су усташе самоубилачки припремили себи самима несмиљеном геноцидном политиком над српским становништвом Лике, Кордуна, Баније и Босанске крајине.
Одмах по успостави НДХ српско становништво стављено је ван закона и изложено усташком терору. Већ тијеком свибња и липња усташе одводе виђеније мушкарце српске националности у интернацију по разним логорима диљем НДХ. Већина тих људи свој ће крај дочекати у логору Јадовно који је основан у Лици концем липња 1941. У нешто мање од два мјесеца функционирања, логор Јадовно, као и његове околне јаме, постат ће поприштем злочина невјеројатних размјера. У та је два мјесеца убијено отприлике 13.000 људи, што је готово половина од 24.000 људи колико је убијено у логорском суставу Госпић – Велебит – Паг којег је Јадовно био дио 2. Убојство 13.000 људи у нешто мање од два мјесеца је злочин такве магнитуде да је напросто морао резонирати крајем у којем се догодио. Чак ни изолација због неприступачног терена велебитског краја око Јадовна није могла ушуткати злочин који се тамо одвијао највећим интензитетом тијеком тих турбулентних српањских и коловошких дана. Једнако окрутне биле су усташке акције чишћења по Банији, Кордуну и Лици. Оне су испрва циљале одрасле мушкарце српске националности. Будући да Максови месари нису увијек у личким селима успјевали пронаћи мушкарце јер су ови на сваку дојаву о појави усташа бјежали у шуму, циљ тих акција чишћења врло је брзо постало сво српско становништво неовисно о доби и сполу. Тако је примјерице, само у котару Доњи Лапац (одакле је касније букнуо устанак) у селима Суваја, Осредак и Бубањ, у само три српањска дана, колико је под водством Вјекослава Макса Лубурића трајала акција чишћења, убијено 279 цивила, претежно жене, дјеце и стараца, а села су темељито спаљена. С обзиром на отворено јавну и свирепу нарав тих злочиначких чишћења у којима су убијани жене, дјеца и старци усред бијела дана Славко Голдстин исправно закључује како је “том Лубурићевом ‘акцијом чишћења’ и препадима који су слиједили у селу Небљуси и другдје, пут према опћем устанку у опћини Срб и у котару Доњи Лапац био неповратно трасиран”.
Динамика устанка
На звукове пушчане паљбе и детонације бомби у Дрвару гдје је заправо првотно устанак избио, локално становништво у котару Доњи Лапац, конкретно у његовој опћини Срб, такођер је устало на оружје. Чланови комунистичке партије данима раније повезивали су људе по шумама како би устанак почео координирао на обје обале ријеке Уне. Чини се да је устанак премашио иницијална очекивања комуниста јер су већ након првог дана устанка, устаници имали под контролом простор од 2.000 километара квадратних с једне и друге стране Уне 3. Четвртог дана устанка под контролом устаника нашао се простор од укупно 3.000 квадратних километара и укључивао је локална средишта Дрвар, Доњи Лапац, Босанско Грахово и касније Кулен Вакуф. Таква динамика развоја устанка наводи Голдстеина на закључак да је “у дрварском крају Босне и у хрватском котару Доњи Лапац устанак био попут стихије, нагао и масован, опћенародни. У таквој стихији чак и најбоља организација уступа пред ексцесима и самовољом. Пуна контрола над поступцима војске напросто је немогућа” 4.
На избијање устанка усташе су одговориле једино како су знале – новим акцијама чишћења. Напросто је невјеројатно до које је мјере (ако искључимо морални аспект проблема и задржимо се само на пољу политичке прагматике) таква политика била лишена било каквог реалполитичког резона и самоубилачка за усташки режим. Наиме, велика акција чишћења која је покренута у Лици сусједним крајевима, на подручју Баније и Кордуна, успјела је само ондје разгранати устанак.
Леон Ћеванић: Тврдње да Јуре Францетић није био повезан са злочинима и логорима НДХ нису точне
Напросто се српско становништво тјерало у кут из којег је једини излаз био устанак, односно оружана побуна против усташке држава чији је једини циљ био њихово физичко уништење. Колико год била самоубилачка за усташки режим, нова акција чишћења по Кордуну и Лици која је трајала од 29. српња до 8. коловоза је у истој мјери била и трагична за локално српско становништво. На тај начин усташе су само још више утискивали међуетничку мржњу као гориво у већ кипећи котао који је Лика тих дана била.
Голдстеин доноси податак како је у тих десетак дана, колико је трајала акција чишћења, побијено преко 4.500 православних цивила на подручју Лике, што представља укупно више од једне четвртине свих цивилних жртава православне вјероисповијести на том подручју тијеком цијелог другог свјетског рата 5. Количина међуетничке мржње коју су усташе утиснуле у Лику и која је утискивана тијеком цијелог трајања устанка је морала негдје изаћи на видјело.
Позиција Комунистичке партије
Природа усташке репресије, прије и за вријеме устанка, заправо је задавала оквире унутар којих се сукоб између њих и устаника требао одвијати. Тај сукоб требао је ићи етничким линијама − Хрвати против Срба и Срби против Хрвата. Партијско водство устаника антиципирало је такав развој ствари и настојало га спријечити. Међутим, Лика је у тек нешто више од три мјесеца постојања НДХ видјела толико проливене невине крви и беспотребног међуетничког насиља које су усташе проводили у име хрватског народа над српским да би било тешко спријечити ексцесе осветничке природе по етничком кључу чак и да је партија у Лици била бројнија и искуснија. Партијско водство нашло се пред изазовом заустављања осветничких похода неких дијелова јединица под својом командом али и цивила који су харали по селима након што су у њима поражене снаге НДХ. Њихов успјех у том смислу је био половичан.
Иако је Комунистичка партија Хрватске још пуно прије самог устанка у Србу издала директиву за покретање устанка на подручју Баније, Кордуна и Лике те је имала централну и активну улогу у радњама прије, за и након устанка у Србу 27. српња 1941. чини се да их је магнитуда и интензитет устанка ухватио поткапацитиранима. Партија и њезини руководиоци на терену убрзо су се нашли у очају кад су видјели да врло тешко могу контролирати устаничку масу која је на моменте слиједила своју логику. Та логика је значила наставак сукоба по етничким линијама.
Убојство 37 чланова хрватске породице Ивезић у Бротињи које се догодило првих дана устанка потврдило је страхове командног комунистичког кадра на подручју Доњег Лапца. Ивезиће су убили мушкараци из Суваје на темељу индиција да су два члана те породице судјеловала у акцији чишћења тијеком које су побијене њихове обитељи, а село запаљено. С обзиром на случај у Бротињи, усусрет нападу на претежно хрватско село Боричевац, усташком упоришту у котару Доњи Лапац, комунистичко водство одлучило је да се чак по штету устанка, који се морао муњевито одвити ако је хтио постићи максимални успјех, одгоди напад за два или три дана како би хрватско цивилно становништво могло побјећи те да се на тај начин избјегне још већа трагедија. Цивилно становништво се повукло са усташком посадом, а село је успркос свом напору комунистичког команданта Гојка Половине опљачкано и спаљено. Половина у својим мемоарима искрено описује сав очај и немоћ које је осјећао у намјери да такве појаве спријечи тих првих дана устанка. За Боричевац, Марио Јареб наводи податке које доносе Диздар и Соболевски према којима је у том селу убијено 55 Хрвата који се нису повукли из села 6. На другој обали Уне устаници су такођер починили стравичне злочине, а највећи и најгњуснији догодио се по успјешном извршеном нападу на Кулен Вакуф.
Злочини устаника
Немалом броју случајева етничког насиља од стране устаника југославенска хисториографија није посвећивала много позорности, премда се о њима говори, они се не проблематизирају довољно. Очита је потреба да се хисториографија позабави и тим сегментом устанка како би се пружила цјеловита слика. То не мора нужно бити у ревизионистичком кључу иако су досадашњи покушаји ишли у том смјеру 7. Јареб у наведеном чланку отвара питање присутности четничке идеологије и организације у самом устанку. И док је неоспорно да је одређених четничких елемената код самих устаника и у самом устаничком водству било, нису понуђени никакви конкретни и чврсти докази који би имплицирали да је њихова улога у устанку била већа од маргиналне како се досад сматрало.
Гњусни ексцеси у облику убојстава разних цивила хрватске те на босанској страни муслиманске етничке припадности више су посљедица велике стихије која је захватила цијели крај након што је Лика експлодирала у устанку. Починитељи злочина највећим су дијелом били људи који су још тог мјесеца српња остали без својих најмилијих и овдје се вјеројатно радило о уврнутом чину “правде” који се догодио у каосу након првог пуцња устаничких кубура. Но он се не мора нужно везивати уз четничку идеологију и четничку организацију. Радило се страховитим ексцесима насиља који су готово у правилу пратили сваки сељачки устанак кроз деветнаесто и двадесето стољеће, али и прије. Компаративним проучавањем сељачких буна и устанака, који садрже цијели низ предмодерних елемената, могли бисмо добити адекватније објашњење споменутог насиља него утискивањем четничког карактера тамо гдје га не мора бити.
Постјугославенски ревизионизам
Наведени злочини једног дијела устаника довели су до тога да се устанак у Србу, од 27. српња 1941., који је након рата слављен у Југославији као Дан устанка народа Хрватске, означи као контроверзан те да се као такав успоставом Републике Хрватске одбаци као државни празник. Умјесто њега проглашен је Дан антифашистичке борбе чија је повијесна референца била оснутак сисачког партизанског одреда у шуми Брезовица 22. липња 1941. Сисачки партизански одред су претежно чинили Хрвати. Уз споменуте злочине, Туђману (којег Голдстеин и Хутинец перципирају као главног промотора ревизионизма у Хрватској 8) је проблем представљало и то што је устанак био симбиоза угроженог српског становништва и Комунистичке партије Хрватске, коју су водили претежно Хрвати.
Завршава се публикација Антуна Милетића аутора прве поставке о фабрици смрти у НДХ
Радило се о масовном устанку српског народа којег су до одређене мјере организирали, проводили и њиме заповиједали и комунисти хрватске националности попут Марка Орешковића Крнтије, Јакова Блажевића и других. Тако етнички мјешовит није се уклапао у Туђманове концепције антифашизма који га је видио као искључиво хрватски антифашизам 9 те му је српски елемент у тој ахисторијској конструкцији сметао. Заједнички српско-хрватски подухват и било какво реферирање на њега такођер је било проблематично због ратног сукоба који се одвијао у Хрватској у то вријеме и није ишао руку под руку с тадашњим мобилизацијским потребама власти, а ни крајишника.
У Југославији се наглашавала заједничка борба свих народа Хрватске за ослобођење земље, а поглавито Хрвата и Срба. Као почетак те борбе узимао се устанак у Србу. Сасвим је сигурно да се радило о првом масовном оружаном отпору усташким властима у Хрватској који је резултирао ослобађањем одређеног дијела територија те се у процесу његова трајања Комунистичка партија и Народноослободилачки покрет (НОП), којег је она водила, афирмирала као главни фактор у отпору усташама и окупацијским армијама нациста и фашиста. У том устанку партија је успјела реализирати оно што је било нужно за преживљавање НОП-а, а то је ширење покрета ван партијске језгре. То је чинила пласирајући паролу о братству и јединству те тврдоглаво инзистирајући да непријатељ није Хрват, већ усташа. Но, у ретроспективама на устанак у Србу као Дану устанка народа Хрватске се олако прелазило преко стварних проблема на терену кад се радило о хрватско-српским односима који су уистину били затровани усташким дивљањем. Ексцеса је било, а партија, колико год била мала и неискусна, на подручју устанка посвећивала је све своје ресурсе да отклони те одвратне и контрапродуктивне међуетничке сукобе. Тај процес није био нимало лак, нити је био линеаран, а није био ни једини којег је партија водила. Био је то тек један од процеса којег су партија и НОП водили успоредно са главним задатком, а то је побједа у сукобу са квислинизима и њиховим патронима.
Злочини устаника, који су тек један сегмент повијесног феномена као што је устанак у Србу заправо су негативни индикатор пресудне улоге НОП-а и политике Комунистичке партије Југославије у Другом свјетском рату на овим просторима. Они показују како је уистину мало требало да се народи Југославије увуку у један интерни међуетнички сукоб који је лако могао завршити међусобним уништењем. Захваљујући живим и стварним људима, са свим својим манама и врлинама, ограничењима и могућностима од којих је немали број жртвовао све како би понудио алтернативу сукобу по етничком кључу (којег су усташки злочини гурали у први план) такав сценариј је спријечен. Парола о братству и јединству није била само пука парола, она је била нужна политика. Некад с више, а некад с мање успјеха. Али њена стварна примјена, са свим својим иницијалним проблемима, почела је устанком у Лици. Устанком у Србу.
Захваљујући припадницима НОП-а, злочини почињени од стране устаника данас представљају језив спомен на могући алтернативни развој повијести сачињен од крвавих националистичких оргијања да није било оних чије име данас у јавности срамежљиво и тихо спомињемо, да није било партизана.
Извор: Билтен
