На овај таленат обратити посебну пажњу“, писало је на Миленином сведочанству са пријемног испита за Минхенску академију. Кратак живот наше најобразованије уметнице испуњен је путовањима, сусретима, неуморним радом и борбом. Није била вољена у Србији, о њој су кружили трачеви, а она је за својом домовином чезнула из Европе и Америке. Небо над Београдом или оно које је гледала из своје баште у Пожаревцу било је за њу лепше од неба Шпаније. Грациозна, мистериозна, изразито надарена и врхунски образована, Милена је била најзначајнија српска сликарка надреализма. Њеном раду клањали су се велики уметници надреализма, а за своје сународнике остала је непозната и неприхваћена до смрти.
Милена Павловић Барили била је једина ћерка српско-италијанског пара, Данице Павловић, потомкиње Карађорђеве ћерке Саве, и Бруна Барилија, италијанског песника, музичара и композитора. Рођена је 5. новембра 1909. године у Пожаревцу и још од најранијег детињства показивала је јасне уметничке склоности, како према ликовном изразу јер је већ као мала радо и лепо цртала, тако и ка писаној речи. Ове две уметности обележиће нашој сликарки трагичне судбине и велике заоставштине цео живот.
Како је одрастала између Србије и Италије, будући да Даница и Бруно нису живели заједно, те је Милена мало боравила у Србији, а мало код оца и његове фамилије у Риму, тако је оба језика, српски и италијански, усвојила као матерње. Током живота савладала је још шпански, енглески, немачки, француски.
Школу је Милена учила по европским градовима, први разред похађа у Бергаму, други у Риму, након тога, трећи и четврти у Пожаревцу, где уписује гимназију. Остаје неко време у Србији, а онда наставља образовање у женском манастиру у Грацу. Звање наставника стекла је у Београду, дипломиравши на Краљевској уметничкој школи. На Сликарску академију у Минхену примљена је у класу код Хуга Хабермана, али већ од друге године, преузима је Франц фон Штук. Ипак, тесно јој је било на Академији, напушта је и са мајком одлази у Париз. Одушевљена је „градом светлости“, тадашњим центром уметности, нове, модерне, авангардне, али и оне коју је чувао Лувр.
Са деветнаест година приређује прву самосталну изложбу, у Београду, на Обилићевом венцу. Годину дана касније постаје чланица „Ладе“ и са њима излаже 1930. Онда поново узима кофер и отискује се у европске градове. Из иностранства пише мајци да је небо над Шпанијом и Италијом лепо, али да је над њиховом баштом у Пожаревцу јединствено.
„Наше је најлепше!“, каже. Ова чежња за домовином стално ће Милену враћати у Србију и Југославију. Међутим, ниједан покушај да се настани овде и добије запослење које би јој омогућило да живот заустави на балканском тлу које је волела, није био успешан. Покушавала је да се оствари као наставница. Увек је бивала одбијана, у Шиду, Тетову, Пожаревцу. За Милену није било места и зато је била принуђена срећу да тражи далеко од неба које је носила у срцу.
Последњи пут, Милена је била у родном Пожаревцу на Светог Николу 1936. године, непосредно пред Други светски рат. Трагично време чији се долазак осећао, потреба за новим искуствима и ширим видицима, одвели су Милену из Европе. На изложби у Паризу 1939, где је излагала заједно са југословенским уметницима, српска сликарка опростила се од Европе и њеног уметничког центра. Платно „Композиција“ продаје Сибу Миличићу, нашем дипломати и песнику, и тако добија новац потребан за карту која ће јој 18. августа обезбедити место на француском броду за Америку.
На „новом континенту“ у „обећаној земљи“, Милену је мучила носталгија, тиштила ју је чежња за мајком и родним Пожаревцем. Сликарка је тешко живела у почетку. Ипак, велики борац, изразити таленат, посебна сензибилност, Милена је брзо дошла до прихватања и признања. Бави се модним илустрацијама и ради за часописе Вог, Гламур, Шарм.
Под њеном оловком настајале су слике модерних, слободних, екстравагантних жена, а свака је помало личила на саму ауторку, бар по изразитој харизми која је високе европске кругове бацала на колена пред том јединственом женом, чак и кад је у једноставној гардероби без накита стајала у куту просторије. Даме које красе њене илустрације одликује лак потез, сигурна линија, декоративност и прозрачност акварела. Није се бавила само одећом, дизајнирала је и за козметичку кућу „Ревлон“.
Рекли бисмо да је надреализам био сликарски правац у коме се Милена најснажније остварила. Говорили су јој да остави портрете и да своју богату машту настави да развија и користи за своје сликарство јер су елементи фантастике на њеним платнима били јединствени. Међутим, код ње се примећује и јак утицај сецесије. Чак је и њена витка линија, као пером наношена на радове, имала ноту декоративности. Њене су јунакиње са уљаних платна, али и са илустрација, биле између сна и јаве, етеричне, недодирљиве, мистичне, смештене у необичне пејзаже често налик Де Кириковим. Око њих су понеки атрибути који означавају летење, као што су балони или крила, а оне код себе или на себи имају прозирне велове.
Америка је прихватила и славила Миленин велики таленат, њену имагинацију, њен сензибилитет, одбачен у земљи из које је потекла. Још док је била беба, Милени су установили болест срца. Можда је наша најзначајнија сликарка надреализма зато толико журила да оствари што више, наслика што више и обиђе свет. Била је немирног духа, оштроумна, неуморна, неконвенционална, помало луталица на оца, елегантна и лепа. Први пут се заљубила у музичара, јако и страсно. Ипак, та веза није била могућа. У Америци је 1943. године упознала Роберта Томаса Астора Госелина, официра авијације, на отварању изложбе у Вашингтону. Заљубила се и исте године за њега удала. Срећа, нажалост, није потрајала. Већ наредне године пала је са коња и повредила се. Дуго је била заточена у гипсу, ипак није престала да ради. Лекари кажу да је овај трагични пад допринео томе да јој срце ослаби још више. Преминула је, верује се, од срчаног удара у свом стану 6. марта 1945. године, оне године када је рат јењавао, а Милена се радовала поновном сусрету са родитељима. Вече пред смрт, млади брачни пар провео је на прослави, а Милена је пред спавање собарици оставила поруку да је пробуди у 10 сати. Преминула је у сну.
Урна са њеним пепелом из Америке пренесена је на гробље у Риму. Поред ње су сахрањени Даница и Бруно, а око ње почивају знаменити људи Европе.
Тек након смрти, Милена је заинтересовала домаћу публику. Око 900 слика, скица, цртежа чува се у Пожаревцу, у кући Павловића коју је Даница поклонила држави. Сада је то Галерија Милене Павловић Барили, кућа која негује сећање на велику уметницу, јединствену, одбачену у домовини, вољену у свету.
Нина Савчић
Извор: Нова Економија