Praksa korišćenja dece kao besplatne radne snage nažalost ima dugu tradiciju širom Evrope. Deca su odvođena iz siromašnih porodica, domova sa jednim roditeljem ili pravo iz sirotišta i, pod okriljem zakona, smeštana u nove domove, obično na selu.
Ipak, umesto nove porodice i toplog doma, tamo ih je čekala tortura – danonoćni rad, glad, fizičko i psihičko zlostavljanje, a nisu bili retki ni slučaji silovanja. Ova deca, ako bi i doživela punoletstvo, ostajala su neobrazovana, duboko traumatizovana i često potpuno nesposobna za samostalnni život.
Ali, iako je ova praksa bila čest slučaj širom Evrope, odvajanje dece od roditelja i prisilni rad nigde se nisu zadržali toliko dugo kao u Švajcarskoj!
Horor iza fasade “rajske države”
Ova jeziva tradicija zapravo se pojavila kao zamena za kmetstvo tokom 19. veka. Jednom kada su seljaci postali slobodni, ogromna imanja pre svega u Alpima ostala su bez radne snage. Umesto da unajme radnike kojima bi morali da plaćaju, bogati zemljoposednici širom Nemačke, Austrije i Švajcarske “pomoć” su potražili među najslabijim slojem stanovništva.
Siročad, deca iz siromašnih porodica, iz vanbračnih veza… sva ona su postala žrtve “sistema zbrinjavanja” iza kojeg je stajala država. Decu su najčešće preuzimali vlasnici seoskih imanja, mada je bilo slučajeva da su ona završavala i u fabrikama i rudnicima.
Najstrašnije posledice ova praksa je ostavila upravo u Švajcarskoj gde su poslednji slučajevi ovog “ropstva” zabeleženi ‘80-ih godina 20 veka! Ova deca tamo su poznata pod terminom „verdingkinder – radila su bez plate, slabo su hranjena i bila su redovno prebijana, pa veliki broj njih ne bi ni dočekao punoletstvo.
Izvinjenje koje stiže (pre)kasno?!
Tačne brojke dece koja su tokom skoro dva veka prošla kroz ovaj pakao usred savremene Evrope nikada se neće saznati. Istoričar iz Berna Mark Leuenberger tvrdi da je, uoči Prvog svetskog rata, čak 10 odsto sve dece u tom švajcarskom kantonu bilo u ovom sistemu. Pojedini švajcarski izvori tvrde da je početkom 20. veka oko 50 hiljada (četiri odsto celokupne dečije populacije u toj državi) bilo prisiljeno na ropstvo.
O ovom jezivom delu svoje istorije Švajcarska je zapravo ćutala sve do 2005. kada je ministarstvo pravosuđa te zemlje otvorilo izveštaje o zbrinjavanju dece tokom 19. i 20. veka. Iako parcijalni, rezultati do kojih je došao tim istraživača bili su dovoljno užasni.
Švajcarska vlada se 2013. prvi put javno izvinila žrtvama ove nehumane socijalne politike koja je uništila živote mnoge dece u toj zemlji, a pokrenut je i fond iz kog će se još uvek živim žrtvama dečjeg ropstva isplatiti odšteta.
Izvor: Istorijski zabavnik
