Момчило Б. Ђорђевић: Кости у кожном џаку

Пише: Момчило Б. Ђорђевић

Екстремна виткост је мода коју од почетка шездесетих година прошлог века диктирају високи друштвени слојеви, уосталом, као и све друге моде. Изглед нечијег тела био је некад израз само еволуционих сила усмерених ка репродукцији, тј. преношењу гена с генерације на генерацију, док су данас очигледни културни и социјални утицаји који се најбоље исказују у моди.

Тело без трунке масти, као предуслов дуговечности, здравог и срећног живота постиже се, ако га већ генетика није подарила, начином исхране и мукотрпним излагањем стилизованим физичким напорима којима се елиминише свака калорија преко неопходних 2.000. Поред толико много хране која нас свакодневно доводи у искушење, принуђени смо да се понашамо неприродно и да је се клонимо иако смо гладни, а кад себи пустимо на вољу, накнадно се самокажњавамо упуштањем у разноразне физичке активности како бисмо сагорели унете калорије и смирили нечисту савест. Неко ко проводи цео дан радећи за писаћим столом троши од 1.400 до 1.600 калорија да би обезбедио енергију за видљиве и невидљиве телесне потребе које у мировању и нису нарочито велике (невидљиве активности су, на пример, замена ћелија које облажу усну дупљу, путеве за варење хране, мокраћну бешику итд.).

Неко ће рећи да су модерни људи размажени и да свесно живе у општој хипокризији правећи се да јесу оно што нису и верујући у то следе навике стечене током милиона година еволуције. То што тело депонује у себе маст и у случајевима недостатка хране „ресетује” свој метаболизам користећи га ефикасније, дубоко је укорењена, несвесна и врло адаптивна склоност, прилагођена околностима повремених глади због суше, поплава, земљотреса и недостатка биљака и ловине.

Момчило Б. Ђорђевић: Истине и полуистине о води за пиће

Проблем булимије

Екстремна манифестација тако жељене виткости долази из света високе моде. У суштини, она се увукла и међу обичне људе током прошлог века. Две британске девојке – Твиги (Twig­g­y) у шездесетим и Кејт Мос (Ka­te Mo­ss) у деведесетим, високе 167, односно 170 центиметара, свака испод 50 килограма тежине, постале су идеали за све тинeјџерке и женски свет уопште. Њихов изглед утицао је на медије и њихове представе о женској лепоти. „Мисице” света шездесетих биле су високе у просеку 160 центиметара и тешке 60 килограма. Неких 20 година касније, висина „мисица” порасла је за десетак центиметара, али им је тежина остала иста. И Плејбој је своје моделе тако неговао да су добиле по неколико центиметара висине, а изгубиле по неколико килограма тежине, што је било 17 одсто испод националног (америчког) просека. Између осталог, лого Колумбије пикчерс, масивна, заобљена и секси „леди с бакљом” изненада је 1992. стесана за 30 одсто телесне масе поставши витка и танка, у складу са ондашњим поимањем лепоте тела.

У исто време, модна индустрија и њен наметнути идеал танушне жене постали су циљ напада феминисткиња и лекара, јер се чинило да претерано мршаве манекенке и други модели пројектују лошу слику о жени идеализујући њену рањивост, крхкост и физичку незрелост. Идеал женске лепоте од пре четрдесетак година подсећао је на хероинске зависнике, а рекламе са као кост и кожа танушним моделима, имале су укус дечје порнографије. Први аларм чуо се 1978. године, када је патолошка мршавост описана као епидемијска болест. Светска јавност била је продрмана реченицом Хилде Брух (1904–1984), америчке психоаналитичарке са Бејлора у Хјустону: „Нове болести су ретке, а оне које селективно нападају младе, богате и лепе никада нису постојале. Али једна таква болест захватила је кћери образовних и успешних породица. Име јој је анорексија нервоза и последњих година шири се брзо и све брже.” Професорка Брух публиковала је 1973. своја вишедеценијска искуства са девојкама поремећеног односа према храни и свом телу, а касније је направила дестилат својих текстова и објавила их као књигу – бестселер: Златни кавез: енигма анорексије нервозе (Hilde Bruch, The Golden­ Ca­g­e: The En­ig­ma­ o­f An­o­rexia­ Nervo­sa­, Harvard University Press). Од тада па надаље, о необичном поремећају написано је брдо чланака и књига, али је мало урађено на његовом довођењу у ред.

Нешто касније, булимија је проглашена поремећајем године. У суштини, булимија је халапљиво једење, а одмах потом повраћање унете хране. Анорексија је ретка болест с тенденцијом јављања у касној адолесценцији; погађа око један или пола одсто девојака, док је преваленција булимије пет одсто образованих жена у САД и ЕУ. Анорексичне особе имају погрешну слику о своме телу, замишљајући га сувише масивним и ружним и због тога себи ограничавају унос хране на 200 до 400 калорија дневно. Булимични пацијенти уместо рестрикције хране прибегавају њеном халапљивом уношењу током ког поједу и до 8.000 калорија у једном оброку. Чак 90–95 одсто погођених су жене, а већина њих потиче из богатих породица.

Момчило Ђорђевић: Чаролија плакања

Проблем с плодношћу

Очигледно је да болест има социјалну адресу, а не полну. Иако је прилично лако оптужити високу моду за повећани број особа с анорексијом и булимијом, мора се рећи да 98 одсто претерано витких жена не показује дијагностички ниво поремећаја уноса хране. Многе од њих су на дијети, многе су крајње незадовољне својим телом, али врло мало њих је испод 40 килограма и мало их губи менструацију. Осим тога, ретке су оне које само у једном наврату поједу хране с онолико масти колико се уноси за четири дана.

Не постоји еволуциони преседан за идеал мршавости. У суштини, природна селекција је деловала против такве тенденције. Зна се већ дуго да жене с поремећајем уноса хране имају проблем с плодношћу и рађањем деце. Чак и кад се мишеви изложе гладовању, прекида им се циклус еструса и плодност. Прекид рађања је адаптивни сигурности вентил, јер се на тај начин избегава ситуација у којој је потребно обезбедити храну за труднице у току суше и глади.

Тврди се да ограничени унос хране може значити несвесну стратегију за контролу рађања, односно за контрацепцију. Смањено уношење хране и лудило дијета постали су изразити шездесетих, у периоду када су жене уживале у релативној сексуалној слободи и финансијској независности и када су желеле да одложе рађање. Промотeри идеала мршавости и данас су финансијски независне жене, што помаже објашњењу идеализовања мршавости у вишим друштвеним слојевима.

Извор: Политика Магазин