Piše: Momčilo B. Đorđević
Ekstremna vitkost je moda koju od početka šezdesetih godina prošlog veka diktiraju visoki društveni slojevi, uostalom, kao i sve druge mode. Izgled nečijeg tela bio je nekad izraz samo evolucionih sila usmerenih ka reprodukciji, tj. prenošenju gena s generacije na generaciju, dok su danas očigledni kulturni i socijalni uticaji koji se najbolje iskazuju u modi.
Telo bez trunke masti, kao preduslov dugovečnosti, zdravog i srećnog života postiže se, ako ga već genetika nije podarila, načinom ishrane i mukotrpnim izlaganjem stilizovanim fizičkim naporima kojima se eliminiše svaka kalorija preko neophodnih 2.000. Pored toliko mnogo hrane koja nas svakodnevno dovodi u iskušenje, prinuđeni smo da se ponašamo neprirodno i da je se klonimo iako smo gladni, a kad sebi pustimo na volju, naknadno se samokažnjavamo upuštanjem u raznorazne fizičke aktivnosti kako bismo sagoreli unete kalorije i smirili nečistu savest. Neko ko provodi ceo dan radeći za pisaćim stolom troši od 1.400 do 1.600 kalorija da bi obezbedio energiju za vidljive i nevidljive telesne potrebe koje u mirovanju i nisu naročito velike (nevidljive aktivnosti su, na primer, zamena ćelija koje oblažu usnu duplju, puteve za varenje hrane, mokraćnu bešiku itd.).
Neko će reći da su moderni ljudi razmaženi i da svesno žive u opštoj hipokriziji praveći se da jesu ono što nisu i verujući u to slede navike stečene tokom miliona godina evolucije. To što telo deponuje u sebe mast i u slučajevima nedostatka hrane „resetuje” svoj metabolizam koristeći ga efikasnije, duboko je ukorenjena, nesvesna i vrlo adaptivna sklonost, prilagođena okolnostima povremenih gladi zbog suše, poplava, zemljotresa i nedostatka biljaka i lovine.
Problem bulimije
Ekstremna manifestacija tako željene vitkosti dolazi iz sveta visoke mode. U suštini, ona se uvukla i među obične ljude tokom prošlog veka. Dve britanske devojke – Tvigi (Twiggy) u šezdesetim i Kejt Mos (Kate Moss) u devedesetim, visoke 167, odnosno 170 centimetara, svaka ispod 50 kilograma težine, postale su ideali za sve tinejdžerke i ženski svet uopšte. Njihov izgled uticao je na medije i njihove predstave o ženskoj lepoti. „Misice” sveta šezdesetih bile su visoke u proseku 160 centimetara i teške 60 kilograma. Nekih 20 godina kasnije, visina „misica” porasla je za desetak centimetara, ali im je težina ostala ista. I Plejboj je svoje modele tako negovao da su dobile po nekoliko centimetara visine, a izgubile po nekoliko kilograma težine, što je bilo 17 odsto ispod nacionalnog (američkog) proseka. Između ostalog, logo Kolumbije pikčers, masivna, zaobljena i seksi „ledi s bakljom” iznenada je 1992. stesana za 30 odsto telesne mase postavši vitka i tanka, u skladu sa ondašnjim poimanjem lepote tela.
U isto vreme, modna industrija i njen nametnuti ideal tanušne žene postali su cilj napada feministkinja i lekara, jer se činilo da preterano mršave manekenke i drugi modeli projektuju lošu sliku o ženi idealizujući njenu ranjivost, krhkost i fizičku nezrelost. Ideal ženske lepote od pre četrdesetak godina podsećao je na heroinske zavisnike, a reklame sa kao kost i koža tanušnim modelima, imale su ukus dečje pornografije. Prvi alarm čuo se 1978. godine, kada je patološka mršavost opisana kao epidemijska bolest. Svetska javnost bila je prodrmana rečenicom Hilde Bruh (1904–1984), američke psihoanalitičarke sa Bejlora u Hjustonu: „Nove bolesti su retke, a one koje selektivno napadaju mlade, bogate i lepe nikada nisu postojale. Ali jedna takva bolest zahvatila je kćeri obrazovnih i uspešnih porodica. Ime joj je anoreksija nervoza i poslednjih godina širi se brzo i sve brže.” Profesorka Bruh publikovala je 1973. svoja višedecenijska iskustva sa devojkama poremećenog odnosa prema hrani i svom telu, a kasnije je napravila destilat svojih tekstova i objavila ih kao knjigu – bestseler: Zlatni kavez: enigma anoreksije nervoze (Hilde Bruch, The Golden Cage: The Enigma of Anorexia Nervosa, Harvard University Press). Od tada pa nadalje, o neobičnom poremećaju napisano je brdo članaka i knjiga, ali je malo urađeno na njegovom dovođenju u red.
Nešto kasnije, bulimija je proglašena poremećajem godine. U suštini, bulimija je halapljivo jedenje, a odmah potom povraćanje unete hrane. Anoreksija je retka bolest s tendencijom javljanja u kasnoj adolescenciji; pogađa oko jedan ili pola odsto devojaka, dok je prevalencija bulimije pet odsto obrazovanih žena u SAD i EU. Anoreksične osobe imaju pogrešnu sliku o svome telu, zamišljajući ga suviše masivnim i ružnim i zbog toga sebi ograničavaju unos hrane na 200 do 400 kalorija dnevno. Bulimični pacijenti umesto restrikcije hrane pribegavaju njenom halapljivom unošenju tokom kog pojedu i do 8.000 kalorija u jednom obroku. Čak 90–95 odsto pogođenih su žene, a većina njih potiče iz bogatih porodica.
Problem s plodnošću
Očigledno je da bolest ima socijalnu adresu, a ne polnu. Iako je prilično lako optužiti visoku modu za povećani broj osoba s anoreksijom i bulimijom, mora se reći da 98 odsto preterano vitkih žena ne pokazuje dijagnostički nivo poremećaja unosa hrane. Mnoge od njih su na dijeti, mnoge su krajnje nezadovoljne svojim telom, ali vrlo malo njih je ispod 40 kilograma i malo ih gubi menstruaciju. Osim toga, retke su one koje samo u jednom navratu pojedu hrane s onoliko masti koliko se unosi za četiri dana.
Ne postoji evolucioni presedan za ideal mršavosti. U suštini, prirodna selekcija je delovala protiv takve tendencije. Zna se već dugo da žene s poremećajem unosa hrane imaju problem s plodnošću i rađanjem dece. Čak i kad se miševi izlože gladovanju, prekida im se ciklus estrusa i plodnost. Prekid rađanja je adaptivni sigurnosti ventil, jer se na taj način izbegava situacija u kojoj je potrebno obezbediti hranu za trudnice u toku suše i gladi.
Tvrdi se da ograničeni unos hrane može značiti nesvesnu strategiju za kontrolu rađanja, odnosno za kontracepciju. Smanjeno unošenje hrane i ludilo dijeta postali su izraziti šezdesetih, u periodu kada su žene uživale u relativnoj seksualnoj slobodi i finansijskoj nezavisnosti i kada su želele da odlože rađanje. Promoteri ideala mršavosti i danas su finansijski nezavisne žene, što pomaže objašnjenju idealizovanja mršavosti u višim društvenim slojevima.
Izvor: Politika Magazin
