Пише: Слободан Шоја
У једном огледу о историји из 1961. године, француски историчар и филозоф историје Анри-Ирене Мару вели да је ”циљ и смисао историје трагање за истином за коју се унапријед зна да је релативна”.
Историјска истина је релативна јер се не појављује као коначна и неупитна датост већ као испричана прича коју, на основу субјективних посматрања, изучавања и анализе, увијек исприча једно несавршено биће као што је човјек. Због тога свако тумачење – које је увијек субјективно – мора бити барем мало упитно.
Степен историјске истине зависи од приступа истраживањима. Научни и непристрасан приступ приближава нас истини док ненаучни и пристрасан приступ бјежи од истине, смишља лажи и кокетира с политиком.
Историјска истина је најугроженија кад историчар политикант од свог национално-политичког водства добије задатак да се поигра са историјском истином, да прикрије неповољне или компромитирајуће историјске чињенице те да тенденциозне полулажи или лажи прикаже као истину.
Ми у Босни и Херцеговини обично доживимо најлошију и најпогубнију варијанту било које појаве па смо и на овом питању најгоре прошли.
Политика се умијешала у историјску науку и распарчала је, али тако да вододјелницу између три наше супротстављене историографије не представља идеологија већ нација.
Умјесто једне државне, судбина нам је сервирала три националне историографије, толико различите да је сасвим легитимно поставити питање постоји ли уопште јединствена босанскохерцеговачка историографија?
У вријеме социјалистичке Југославије живјело се вријеме паралелних историографија обједињених у једну. Није био проблем говорити о посебној словеначкој, хрватској, босанскохерцеговачкој, српској, црногорској или македонској историографији, али нико није оспоравао да све заједно чине југославенску историографију. У свијету и на међународним конференцијама сви су се представљали и били представљени као југославенски научници, што су уистину и били.
У данашњој Босни и Херцеговини то се тешко може казати, нарочито због тога што српска и хрватска историографија у БиХ себе много више виде као дио властитих националних историографија него као дио босанскохерцеговачке историографије.
Много повољних фактора требало би се саставити да се створи јединствена босанскохерцеговачка историографија. Посљедње три деценије тих фактора није било.
Историја је код нас чврсто везана за политику па је питање наставе историје и садржаја уџбеника историје, нарочито за ђаке, судбоносно политичко и национално питање. Свак се труди да дјеца једне, друге или треће нације добију искривљену слику историје која ће политици једног дана послужити.
Мјесец септембар протиче у полемици око нових уџбеника историје за 9. разред основних школа у Републици Српској. Покренута је велика политичка и медијска хајка око дијела уџбеника који је посвећен тумачењу и оцјени посљедњег рата на тлу Босне и Херцеговине. Полемичарима је добро дошло што смо у времену предизборне кампање за локалне изборе 6. октобра.
Члан државног Предсједништва, Денис Бећировић затражио је 6. септембра од високог представника, Кристијана Шмита, да због уџбеника смијени министрицу просвјете и културе у Влади Републике Српске. Додао је да би ”изостанак јасне, конкретне и одлучне реакције Европске уније могао имати негативне посљедице, не само на Босну и Херцеговину, него и на цијели европски континент.”
Десет дана касније, 16. септембра, тринаест посланика из државног парламента, највећим дијелом посланици СДА, затражили су од Уставног суда БиХ да стави ван снаге поменути уџбеник.
Европска унија ће се некако потрудити да је не уздрмају наши уџбеници, Уставни суд ће се прогласити ненадлежним, а ми ћемо остати на двије стране барикаде, додатно острашћени и трајно заглављени у једном времену којег ћемо вјечито посматрати различитим очима и звати га различитим именима. Тако је то код нас.
Слободан Шоја: Невидљива и небитна Хрватска тренира строгоћу
Кад Хрвати у уџбеницима обраде тему ”Домовинског рата”, онда бошњачка и српска политика, медији и јавно мњење подигну велику кампању оптужујући ауторе да фалсифицирају историју и да то раде у служби националистичке политике.
Идентична реакција јавља се кад Бошњаци обраде у уџбеницима ”Одбрамбени рат” или кад Срби пишу о ”Одбрамбено-отаџбинском рату”, само што се актери мијењају, али однос је увијек два на једног.
У суштини и у стварности, сви су у праву што критикују тенденциозне прегледе историје од 1992. до 1995. године ”других”, а сви су грешни јер не критикују властити преглед и тумачење истог ратног раздобља.
Нити један преглед ратних збивања не задовољава научне и хуманистичке критерије па у том вртлогу цикличног гријеха нико нема право гласно критиковати другог за оно што су и сами урадили. Свак има своје лажи које назива истином.
Историја зна више бити мучитељица него учитељица живота. Код нас би се с пуним правом и историјским искуством могло казати да Historia est oppressor vitae!
Немам намјеру улазити у детаљну анализу свих тих уџбеничких писанија које је диктирала политика јер то не заслужују. Једнако тако не желим говорити ни о ауторима јер они су најмање важни. Они заправо и нису аутори већ мегафони политике стварања амбијента трауме и анимозитета.
Двије изразито негативне ствари треба ипак нарочито поменути. Прво, сви су уџбеници писани по инструкцијама политике. Друго, прегледи историје тако су написани да код дјеце буде мржњу и подстичу жар освете.
Мало шта позитивно има у уџбеницима. У дјецу се убризгава некритична љубав и сажаљење према својој напаћеној и ”безгрешној” нацији, док су за друге нације умјесто емпатије предвиђени презир и стално оптуживање за кривњу и зло које су починили.
Педагошка улога уџбеника потпуно је заборављена. Имајући у виду шта нам се све догодило посљедњих деценија, чак је мање битно да ли је нека чињеница у уџбеницима историје тачна или нетачна. Најважније је хоће ли природа текста одмоћи или помоћи ученику, хоће ли ученика претворити у ратника или мировњака, хоће ли га радикализирати или оплеменити?
У дијелу посвећеном рату од 1992. до 1995. године, умјесто да помогну дјеци да презру рат и никад га не понове, уџбеници историје постали су савршен инструмент за масовно тровање дјеце мржњом, убацивање ратних траума у њихову душу с којом се многи поигравају и формирање будуће војске за нове тренутке колективног лудила.
Уџбеници би изнад свега требали ђацима омогућити да јасно уоче криминалну, злочиначку, нехуману, издајничку и неопростиву улогу сваког националног политичког руководства због његове чврсте увезаности с крволочним криминалцима.
Зато се таквим водствима више никад не смије дати прилика да од земље направе кланицу. Управо би уџбеници морали пробудити тај осјећај код ђака.
У политичким уџбеницима историје за школе у Републици Српској једино што је занимљиво за анализирати јест тон и стил којим је све писано. Примијети се лако да је аутор добио инструкције да се максимално треба држати хладне фактографије и да треба избјегавати патетичне ријечи и фразе о ”нашем” херојству и ”њиховој” подлости, ”нашој” невиности и ”њиховом” злочинству.
У нападима на уџбеник масовно се користи оптужба да се Радован Караџић и Ратко Младић у њему представљају као хероји, што није тачно. Приказани су врло неутрално. Али се не помиње да су пресуђени као ратни злочинци.
Осјети се да аутор покушава остати што је могуће више неутралнији и чињеничнији, што му је и успјело, наравно уз посебан одабир чињеница. Избјегавају се хвалоспјеви о себи, али још се више избјегавају чињенице које свједоче о злу које су другима учинили Срби током рата.
То је иначе карактеристика свих уџбеника који користе и помињу само оне чињенице које иду у прилог ”нама” и који говоре о злу ”њих” и ”њихових”. Једном ријечју, сваком је уџбенику циљ потпуно идентичан: оправдати себе и оптужити друге.
Шоја: Балкан је угашени вулкан који може изродити нову ерупцију
У постјугославенском писању уџбеника у свакој држави политика је давала тон и смјернице ауторима. Они који би то одбили не би били ангажирани. Политичка присмотра сваки уџбеник редовно чини мањкавим и управо такви су већ деценијама наши једнобојни уџбеници.
У земљама гдје доминира једна нација то није морало изазвати велике полемике и оспоравања, али у босанском троуглу гдје свак сваког вреба немогуће је избјећи историографске јавне варнице.
Свака страна зна да дјеци треба понудити нешто потпуно супротно од написаног, нешто што их неће држати на сталном нишану усмјереном према оном другом, нешто што ће свима бити заједничко и што ће им отворити очи, како би се извукли из отровних канџи политичког зла. Сви знају, али нико не жели!
Наши ће уџбеници бити сврсисходни само оног дана кад њихови аутори напишу јасно, именом и презименом, имена најистакнутијих политичара на свим странама који су били директно надређени онима који су прије рата били или маргиналци или у затвору.
Предратне убице, силоватељи, лопови, сјецикесе… били су пуштени из затвора и, уз сагласност политике и политичара, преко ноћи од друштвеног шљама постали локални господари.
Они су били ти који су уводили ред, али онај ред како га они доживљавају и како њима одговора. Истовремено су проводили властити закон безакоња у то наопако недоба. Политика их није нимало спутавала нити хапсила па су могли радити исто оно што и прије рата, само чешће и жешће. Некад су кршили закон, а сад га кроје по својој мјери!
Стога би било неопходно да се у уџбенику историје за школе у Републици Српској убаци, на примјер, истинита и знаковита ратна прича о опкољеном и гладном озренском подручју, насељеном од давнина Србима. Борили су се непрестано а гладовали дуго, иако им је редовно достављана хуманитарна помоћ у храни.
Шлепери с храном су стизали али постојао је један пункт гдје је роба одузимана. Операцију отимања водио је предратни пиљар Лазаревић, ратни савјетник Радована Караџића. Вјероватно савјетник за шверц. Имао је Караџић још много таквих савјетника или сарадника у свом окружењу. За прљаве послове прљави људи.
Или причу о томе како је господар смрти на Грбавици, морбидни психопата и кољач Батко, био заправо човјек који је радио за ратног министра правде у Влади Републике Српске, Момчила Мандића.
Све што би Батко украо или отео од његових несрећних жртава завршило би у магацину чије кључеве је држао Мандић. У српском ужем руководству (Караџић, Крајишник, Мандић и Станишић) сви су то знали, као што су знали за сваку мафијашку акцију јер је за руководство био предвиђен највећи дио новца.
Врло је важно да ђаци у уџбеницима сазнају овакве истине које политика покушава по сваку цијену сакрити, да се не спозна примарни кримогени карактер власти који је опстао до данашњих дана.
Патриотске фразе о одбрани народа и традиције, о српству и православљу, као и величање себе као изабраних српских спасилаца… само су нечасне небулозе највећих непријатеља властитог народа.
Дјецу на свим странама треба учити да је у рату било не десетине, не стотине већ хиљаде предратних маргиналаца погане душе који су рат користили да би њихово зло дошло до изражаја, да би стекли крвави новац и лажну славу и да би преокренули ток историје у потпуно погрешном правцу за све људе, осим за њих.
У том погрешном правцу иду и воде нас садашњи уџбеници који су нашу дјецу утамничили у ужасно затровани простор из којег је све теже побјећи. А та затрована дјеца би требала представљати нашу будућност!
Врло је могуће да ће нам једног дана неко од њих писати нове уџбенике.
Извор: Аутограф
