У својим мемоарима Јошка Фишер (шеф немачке дипломатије 1998-2005) важно место посветио је НАТО-рату против СР Југославије 1999. године, стављајући у фокус дипломатску позадину тог локалног светског рата. Као посебно значајни чине нам се сегменти Фишерове књиге у којима се аутор бавио руском улогом у финалу ове велике кризе.
С обзиром на своју активну улогу у дипломатским борбама за сваки балкански камен Фишер нам је оставио сведочанства из прве руке о драматичним несугласицама у руском естаблишменту, односно о немогућности да се успостави јединствена руска линија према питању Косова и места Русије на Балкану. Ова сукобљена гледишта персонификовали су Борис Јељцин и његов специјални изасланик Виктор Черномирдин, с једне, и поједини кругови у руском министарству спољних послова, руској војсци и Думи, с друге стране. У овом „алтернативном“ табору су, према наводима у Фишеровој књизи, посебно истакнуту ролу играли шеф руске дипломатије, Игор Иванов и генерал Леонид Ивашов. Руски председник је, примећивао је Фишер, прижељкивао брзо окончање рата, макар и по цену „прихватања западних позиција“. Иванов је, међутим, читамо у Фишеровој књизи, инсистирао на потреби очувања територијалног интегритета Југославије и присуству српских снага на Косову по окончању рата, изражавајући истовремено скепсу према улози Хашког трибунала.
Пажљиви читалац ће, између редова (то Фишер стварно није рекао), претпоставити да је западна одлука да се улога егзекутора у преговорима са Милошевићем повери „Тројци“ (Строуб Талбот – САД; Марти Ахтисари – ЕУ; Виктор Черномирдин – Русија), а не Г-8, над којим је лебдела сенка управо Игора Иванова, била успешан тактички маневар намењен искључивању тврдих људи у руском естаблишменту из преговарачког процеса. Ипак, непосредно по потписивању војно-техничког споразума у Куманову друга страна је узвратила ударац. На Косово су, без знања кључних политичких структура у Москви, банули руски војници, што је изазвало кратку кризу у односима Русије и западних сила. Ове тензије су биле брзо умирене, па је на први поглед све било тек бура у чаши воде. Ипак, ствар је била много већа. Ова афера је сигнализирала сву жестину сукоба прозападног и антизападног блока у Москви, што је окончано епохалном сменом у Кремљу последњег дана 1999. године, која је утрла пут конституисању знатно тврђе руске политике према Западу.
Акција малог контингента руске војске на Косову средином јуна 1999. године на самом терену, на Косову, није произвела било какве опипљиве последице, односно није дошло до успоставе руског сектора на Косову. Две деценије после тога лако нам је да констатујемо да се, међутим, радило о суштински историјском догађају. Било је то својеврсно опело Јељциновој балканској политици и најава новог курса његовог младог наследника. Разуме се, Фишер то тада није могао да зна.
Доносимо превод дела мемоара Јошке Фишера: Die rot-grünen Jahre. Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum 11. September, Kiepenheuer&Witsch 2007.
Кад сам окончао свој говор (у Бундестагу – П.Д) и док сам се праћен аплаузима посланика коалиционих фракција враћао на своје место на клупи за чланове владе добио сам цвеће од двојице посланика моје фракције.
Посланик фракције ЦДУ/ЦСУ, Карл Ламерс, који је говорио непосредно после мене, брзо ме је вратио у реалност. Прочитао је информацију АФП-а објављену у 11:11, у којој је стајало: “Према наводима независне југословенске новинске агенције БЕТА у петак су прве руске јединице будућих међународних мировних трупа за Косово умарширале у Југославију. Према наводима Бете, границу је, долазећи из Босне, прешао један контингент војника (…) Московски преговори између САД и Русије о модалитетима руског учешћа у КФОР-у су у међувремену прекинути на неодређено време. Ово је известила руска новинска агенција Интерфакс, позивајући се на вођу руске делегације генерала Леонида Ивашова. Ивашов је претходно најавио да ће Русија можда образовати сопствени сектор на Косову без договора са САД.”
Ламерс је наставио: „Дај Боже да ове вести суштински нису тачне, јер би иначе све што сте Ви, господине министре, управо рекли било исхитрено.“
Човек је био потпуно у праву, јер вести јесу биле тачне. Све западне владе су биле потпуно изненађене развојем догађаја. Замолио сам сараднике који су седели иза владине клупе да одмах утврде чињенице користећи све нама доступне изворе (…)
Руски марш кроз Србију био је потпуно изненађујућа акција и одиграла се без било какве претходне најаве. Најпре је, још током трајања дебате у Бундестагу наступило извесно олакшање када су агенције јавиле из Москве да су руске трупе застале на административној граници са Косовом. Ипак, покушао сам, што је пре могуће, да ступим у контакт са Игором Ивановим. Око 15:20 сам га добио на телефон, па ме је он известио о новим проблемима у вези са стационирањем међународних снага на Косову. Рекао је да се Талбот (Строуб Талбот – П.Д) вратио у Москву, те да ће се они за десетак минута састати. Навео је да су Американци направили пет сектора, у којима би могла да учествује и Русија, те да то за његову владу није прихватљиво. Закључио је да се брзо мора наћи неко решење. Упозорио сам га на могућност једне војне компетиције и изјасно се у прилог брзог решења, које је он требало да дефинише да Струобом Талботом.
Пратили смо цело поподне и вече ЦНН, и оно што смо ту видели је отворено противуречило ономе што ми је Иванов у једном другом разговору те вечери рекао, наиме да руске трупе неће ући на Косово и да је то све било један неспоразум. Медлин Олбрајт је добила исте те информације од руског шефа дипломатије. Остао сам још дуго са својим сарадницима у кабинету. ЦНН је приказао како је 200 руских падобранаца на њиховом маршу ка Приштини из правца Босне било поздрављано у Србији. Око 23:00 сам отишао кући и заспао, да би ме само неколико сати касније заменик шефа мог кабинета позвао телефоном и пробудио.
Око 2:00 ујутру руске трупе су, поздрављане од стране Срба, дошле до Приштине и, насупрот уверавањима Игора Иванова, заузеле аеродром Приштина. Одмах сам телефонирао Медлин Олбрајт, која се налазила у авиону, враћајући се из Македоније, али ни она није имала детаљније информације о томе. Отуда нам није преостало ништа осим да се уздамо у Строуба Талбота у Москви. НАТО-трупе ће, укључујући и немачке јединице, у сваком случају за неколико сати ући на територију Косова и доћи до приштинског аеродрома.
Неколицина руских падобранаца није могла да представља истински изазов за НАТО. Било их је премало, а њихово наоружање сувише слабо. Заузимање аеродрома није могло да се другачије протумачи сем као очекивање појачања из Русије ваздушним путем. То је могло веома брзо да доведе до крајње опасне директне конфронтације са САД и НАТО. Ситуација није обећавала ништа добро. Сада се све свело на кризни менаџмент САД, јер су само Американци располагали могућностима, силом и искуством да Москву заплаше и подстакну на једно ваљано решење.
Косовски рат је довео до драматичног заокрета у односима Русије и САД. Тадашњи руски премијер Примаков се налазио на путу ка САД, када ге је сустигла вест о почетку рата на Косову. Он је одмах затим у ваздушном простору Исланда окренуо свој авион и вратио се у Москву. Иста судбина је 11. јуна задесила Строба Талбота. Заменик државног секретара и његова делегација су већ били и ваздуху, на лету од Москве ка Бриселу, када су негде изнад Белорусије били информисани из Вашингтона о новонасталој ситуацији и инструирани да се без одлагања врате у Москву.
У својим мемоарима Строуб Талбот је описао вишечасовне преговоре у руском министарству спољних послова и једну дугу ноћ у руском министарству одбране. Његов опис је крајње вредан, зато што је ту упечатљиво приказано да је тих дана и ноћи у Москви наступила ситуација која је била на граници побуне највиших представника руских војних власти против политичког вођства. Очигледно да политички део власти или није ништа знао, или је имао тек ограничена сазнања о ономе што је најужи круг генерала у руском генералштабу планирао са руским трупама стационираним у Босни, које су се налазиле на путу према Косову, какве су наредбе издате и шта је договорено са српским генералима у случају повлачења српских безбедносних снага са Косова. Очигледно је да је планирано да Косово буде подељено на НАТО-сектор и руски сектор, што би довело до политичке поделе провинције. И сам се, у једном разговору са Игором Ивановим, вођеним тих сати, нисам могао отети јаком утиску да политичко вођство у Москви више није једини господар ситуације.
Ствар је постала још опаснија када је дошла потврда вести да је руска влада тражила дозволу прелета авиона Антонов за транспорт трупа од влада Мађарске, Румуније и Бугарске. Постојала је намера да се 10.000 војника ваздушним путем пребаци на Косово или у Босну, одакле би се копненим путем упутили ка Косову. Украјина је већ одобрила прелет, али су остале владе такав захтев непоколебљиво одбиле.
Шта, међутим, ако руски авиони ипак полете? Да ли би Американци или НАТО у том случају спречили њихово слетање? Или би оборили авионе у ваздуху? То је најављивало драму са несагледивим последицама. У својим мемоарима Строуб Талбот је ту ситуацију прокоментарисао следећим речима: „Изгубио сам доста сна због Русије претходних шест и по година, али тада сам први пут имао праве ноћне море.“ Он није био једини кога су те ноћи опседали кошмари.
Насупрот првим информацијама руски авиони нису напустили своје базе. Тако је, на крају, избегнута могућност драматичне војне конфронтације Русије и САД. Нестабилна политичка ситуација у Русији се тада показала као чињеница од високог ризика и поново су ову кризу релаксирали специјални односи две супер-силе и њихови уходани, током деценија Хладног рата изграђивани механизми. У тим часовима претеће конфронтације са Русијом на Косову Европа није могла да уради готово ништа, зато што су јој фалили, а и данас јој недостају, способности и механизми за тако нешто.
НАТО је са својом војском сада био на Косову, али је упркос телефонском разговору председника Клинтона и Јељцина стање остало и даље напето, с обзиром на то да питање руског војног присуства на Косову још увек није било решено. Тек су директни преговори између шефова дипломатије и министара одбране две земље у Хелсинкију 16. и 17. јуна и притисак на руског председника да се непосредно пред самит Г-8 дође до споразума омогућили продор у преговорима. Русија није добила свој посебан сектор, а командна структура је дефинисана као у Босни, односно руске трупе нису биле подређене НАТО-у већ су се координисале са командом КФОР-а посредством једног америчког генерала, који такође није био подређен НАТО-у. Тиме је косовски рат био коначно решен.
Петар Драгишић
Извор: Стела Поларе
