Пише: Момчило Б. Ђорђевић
Недовољна хидратација тела повезана је са хроничним болестима, попут појаве камена у неким деловима мокраћног система, с инфекцијама, раком мокраћне бешике и дебелог црева. Вода је без сумње најзаступљенији молекул у телима људи, има је око 60 одсто и стално се рециклира. Њене многобројне функције у телу одавно су познате, укључујући способност растварања разних супстрата и као средства за снижавање повећања температуре ослобођене метаболизмом. Висока специфична топлота воде, у односу на друге супстанце, чини је способном да непрекидно апсорбује без велике промене сопствене температуре, штитећи тако живе ћелије од великих температурних промена које би могле изазвати оштећење. У телу су током еволуције развијени чврсти контролни механизми за прецизну контролу равнотеже течности, што указује на њен биолошки значај. Кад се имају у виду многобројне биолошке функције воде, као и чињеница да је она главни састојак људског тела, изненађујућа је чињеница да се вода често игнорише као хранљива материја. Већина уџбеника физиологије сматра протеине, угљене хидрате и масти главним изворима енергије. То јесте чињеница! Међутим, ако се узме у обзир количина воде у телу и количина хранљивих материја, које производе енергију потребну просечној особи, постаје јасно да је вода суштински макронутрициони фактор и да би без ње хранљиве материје остале на сувом, дакле, биле би неупотребљиве.
Питање да ли пијемо довољно воде за одржање здравља на оптимуму, предмет је спора деценијама јер су често изношени произвољни подаци за које није било сигурно да ли им веровати или не. Прва научна препорука о потреби за водом произишла је из грубе калкулације америчке Националне академије наука 1945. године, која је додата низу постојећих смерница о исхрани америчког становништва.
Препорука је дата проценом да просечна исхрана мушкараца укључује конзумирање око 2.500 килокалорија хране дневно и уз то један милилитар воде по килокалорији, што је једнако дневној потреби воде од два и по литра. Један од проблема са овом количином био је њена прецењеност; није се рачунало на течност коју уносимо у тело док једемо, а не пијемо, што је од 20 до 30 одсто. Ипак, ове процене задржале су се до данас, помажући и подстичући индустрију флаширане воде, која остварује огроман профит. Нешто касније појавила се идеја (с правом је још на снази) да је свима потребно осам чаша обичне воде дневно, што се може бесплатно добити из кућне чесме и што је поуздано чисто.
Да би се у потпуности разумело и утврдило колико је воде потребно телу сваког дана, недавно је један међународни конзорцијум пратио унос и губитак воде код више хиљада људи, дајући им воду за пиће означену изотопом водоника. Откривено је да ће типичном средовечном мушкарцу у САД или Европи, бити потребно око 1,5-1,8 литара воде дневно, а типичној жени око 1,3-1,4 литра, што су само просеци, јер је по великој врућини потребно више од два литра воде. Дефинисање нутритивног статуса воде као хранљиве материје изазован је задатак. Главни разлог за то је што у телу људи, младих и старих, нема резерве воде, па се течности морају континуирано рециклирати. У идеалним случајевима, равнотежа течности може се утврдити мерењем њеног прираста преко исхране и метаболичке производње воде, као и њеног губитка преко система за мокрење, варење, дисање и преко коже. У скорије време техника на бази изотопа водоника нуди предност мерења равнотеже течности у реалним условима свакодневног живота, јер динамика течности може варирати код исте особе целог дана, али и током неколико сати. Стога, у многим приликама, статус хидратације (тј. статус воде у телу у одређеном временском тренутку) може бити важнији од укупног биланса течности. Општи проблем у проучавању воде као материје без које се не може јесте мало студија које испитују ефекат дуготрајног недостатка воде и следствене компликације у телу људи.
Акутна блага дехидрација (смањење телесне тежине за четири одсто) изазива неповољне ефекте на кардиоваскуларну функцију, јер се смањује запремина плазме што одмах доводи до повећања ударног волумена срца (обично 70 мл крви, коју лева комора испумпава ка периферији тела једним откуцајем срца) уз истовремено повећање срчане фреквенције како би се одржао константан минутни волумен срца (око 5,4 л крви испумпаних ка периферији за минут). Дехидрација смањује проток крви и знојење коже и на тај начин угрожава терморегулацију и повећава температуру тела. Међутим, ови нивои недостатка воде брзо се поправљају појавом жеђи и смањењем њеног губитка у телу.
Недовољна хидратација тела повезана је са хроничним болестима, попут појава камена у неким деловима мокраћног система, с инфекцијама, раком мокраћне бешике и дебелог црева, затвором, бронхопулмоналним поремећајима, хипертензијом, можданим ударом, фаталном коронарном болешћу и многим другим. Дугорочни ефекти недостатка воде никада нису детаљно описани. Једини експерименти дехидрације изведени 1944. у САД показали су да после три дана без воде, а са нормалним уносом хране, долази до смањења и потом до смањења излучене мокраће, до губитка гласа, бледила лица и плавих усана. Видело се да је могуће преживети три или, ретко, четири дана без воде, само ако је спољашња температура оптимална.
Препоруке о количини
Суштина међусобног односа воде и тела је у избегавању екстремно високих температура којима се излаже незаштићено тело. Живот није компатибилан без воде дуже од четири дана, али увек има изузетака, као у случају италијанског полицајца и спортисте, олимпијског петобојца, Маура Проспера. Године 1994. Мауро Проспери је трчао традиционални ултрамаратон, дуг 233 километра, познат у свету као Marathon des Sables (Маратон песка) у Сахари јужног Марока. Маура је пешчана олуја буквално однела с курса. Девет и по дана је лутао, а шестог дана је уместо воде пио мокраћу. Срећом, остао је жив, а како је преживео, може се наћи на „Гуглу” кад се у претраживач унесе његово име. Систематски приступ потребама за водом појавио се тек недавно, у најновијој верзији Референтног уноса исхране. Препоруке укључују апсолутне вредности (у литрима дневно) уз претпоставку да храна доприноси уносу воде у тело с приближно 19 одсто. Адекватни унос воде варира од 0,7 л/д код одојчади до 3,7 л/д код одраслих мушкараца, а 2,7 л/д код жена. Посебне препоруке дате су за трудноћу и за дојење. Панел Европске уније објавио је стручно мишљење о адекватном уносу (АУ) воде за пиће и других течности, укључујући и унос течности садржане у храни. Референтне вредности, односно препоручена укупна количина воде и течности која треба да буде унета током дана (24 часа) различита је и у складу с узрастом и полом, а односи се искључиво на умерене климатске услове и умерен ниво физичке активности.
Према мишљењу Панела, новорођенчад до шестог месеца живота треба дневно да уносе од 100 мл до 190 мл течности по једном килограму телесне тежине. Одојчади од шест до 12 месеци живота потребан је дневни унос воде од 800 до 1.000 мл/д. Током друге године живота процењено је да треба унети од 1.100 до 1.200 мл течности сваког дана.
Вредности АУ воде за дечаке и девојчице узраста од две до три године процењен је на 1.300 мл/д; 1.600 мл/д за дечаке и девојчице узраста од четири до осам година; 2.100 мл/д за дечаке узраста од девет до 13 година, односно 1.900 мл/д за девојчице истог узраста. У смислу потреба дневног уноса воде, адолесценти и старији сврставају се у групу одраслих. Према расположивим подацима, процењена вредност АУ воде за пиће може бити дефинисана као 2 л/д (3,1 л/д) за жене и 2,5 л/д (до 4 л/д) за мушкарце. И за популацију старије животне доби препоручене вредности АУ воде истоветне су као и за одрасле. Научно мишљење о прехрамбеним референтним вредностима за воду доступно је онлајн на www.efsa.europa.eu као и у препорукама Националне академије наука САД. Наведене вредности за Европу знатно су ниже од оних предложених за становништво САД.
Извор: Политика
